Шамари у Холивуду, микроагресија, макроагресија и хуманитарна интервенција: До краја насиља

Овогодишња додела Оскара је требало да буде предах од свеприсутног, све бруталнијег у Украјини.

Као предах од ужасних снимака насиља над цивилима и војницима, Оскари су нудили пар сати посвећених филмском умећу и забави, иако је њихов гламур већ годинама опао и привалчи све мањи број гледалаца.

Међутим и ту нас је дочекала неочекивана сценом насиља.

Усред објављивања награде за најбољи документарни филм, Вил Смит, увређен због скоро па успутне шале Криса Рока на рачун његове супруге Џејде Пинкет Смит, закорачио је на сцену и ударио шамар збуњеном комичару.  

Овај инцидент није спречио Смита да касније у току вечери „покупи" награду за најбољег глумца и да у свом говор објасни вредност породице, и тако алудира на разлоге који су га навели на испад, који је у наредним данима изазвао бурне дебате.

Бог масакра

За разлику од дневних, застрашујућих снимака из Украјине међу којима је ова вест била уклештена, овај изразито театрални сукоб двојице звезда је довео до многих нијансираних дебата о (не)оправданости насиља, пруживши занимљив контраст крутој моралној сигурности која чини окосницу већине ратних репортажа и коментара.

Пренаглашеност реакција на ових пар секунди које су толико искакале од иначе бенигне, пацифистичке атмосфере Оскара, подсетила је на разне сатире о насиљу и грубим шалама међу „финим светом", а понајвише на драму Бог масакра, Јасмине Резе.

У овој популарној драми, коју је и Роман Полански адаптирао у филм, два пара, који представљају све типове средње и више средње класе у либералној култури, од јапија до активиста-левичара, принуђени су да причају о насиљу између њихових синова, да би и сами, како се њихова уљудна расправа заоштрава, подлегли сопственим, потиснутим дивљачким нагонима.

Тако су, од првих реакција, како је време пролазило коментари о овом шамару тежили екстремима, иако, хвала Богу, нису довели до ескалације насиља.

Ту су биле тврдње продуцента и редитеља Џада Апатоа да је Смит могао да убије Рока, онда страх разних комичара да ће ово нормализовати нападе на њих, до реакција других, углавном конзервативнијих, који су у Смитовом поступку видели обрисе „културе части", то јест потребе да муж брани част своје супруге од било каквих увреда, односно шала.

Међутим, упркос тенденцији ка преувеличавању како би се привукла пажња и попуниле вести, анализе овог инцидента послужиле су као оглед о томе како се либерално друштво носи са насиљем: када га сматра шокантним и вредим осуде, а када оправданим и фер. 

Нулта толеранцијана на микроагресију

У последње време „нулта толеранција" према насиљу је постала често понављана мантра, док је сама дефиниција насиља постала све шира. Поред све присутнијих иницијатива против „насиља на интернету", под којим се сматра све од гнусних увреда и претњи до исмевања, у протеклих пар година и други суптилнији феномени у стварном и виртуленом животу су почели да се сматрају насиљем, и углавном се подводе под термин „микроагресије".

Овај термин је 1970-их користио Чарлс М. Пирс, афроамерички психијатар, како би описао начине на који су Афроамериканци били понижавани свесним и несвесним коментарима и понашањем њихових (углавном „белих") колега. Термин је у протеклих пар година проширен на мање-више све односе разних идентитетских (а поготово маргинализованих) група и постао је популаран и ван академских институција на Западу до те мере да је сада стандардан део вокабулара тренинга о „диверзитету и инклузији" многих компанија.

Поврх „микроагресија", покрет Black Lives Matter је током протеста после смрти Џорџа Флојда 2020. популаризовао и слоган „ћутање је насиље" (silence is violence), по коме се насиљем сматра одбијање да се говори о расизму у САД. Овај принцип је убрзо пригрљен од стране разних других идентитетских група у њиховим напорима да натерају јавност да се бави разним начинима на који су дискриминисани.

Пратећи овај дух све жешће борбе против све шире схваћеног насиља, есејисткиња Роксен Геј је у својој колумни у Њујорк тајмсу осудила Смитов поступак, али је исто истакла како „мете шала и увреда имају сва права да реагују и одговоре". Иако је прихвата начелну слободу говора и шале, Геј сматра да је идеја да људи треба да имају „дебелу кожу", то јест да толеришу критику и шале, сама по себи лоша јер помаже агресорима. Овај однос према критици и шали Геј шири ван контекста шале Криса Рока, односно увреде коју је претрпела Пинкет Смит, до саслушања пред Сенатским одбором Кетанџи Браун Џексон, номиноване судије америчког Врховног суда. Геј сматра да је њено испитивање од стране републиканских сенатора пре постављења на једну од најутицајних позиција у америчкој политици, било мешавина „најразличитијих увреда, расизма и мизогније".

Жижек о насиљу

Овако комплексно схватање шта се може сматрати  насилним чином чини основу књиге О насиљу, Славоја Жижека.

У закључку књиге Жижек напомиње како  „некада љубазан осмех може да буде више насилан од бруталног испада". Наиме, његово схватање насиља је шире од онога које ми обично подразумевамо - увреду, шамар, терористички напад - и Жижек сматра да оно треба да обухвати разматрања целог система насилних односа у једном друштву. Ово прве примере Жижек сматра „субјективим" насиљем, јер се могу приписати једном субјекту, док ове друге, суптилније облике насиље - кроз нефер економске или политичке односе - он сматра „друштвеним" (или објективним) насиљем.

Међутим, за разлику од Геј, Жижек сматра да је тренутна, либерална аверзија према насиљу идеолошка и чак критикује саму идеју толеранције као још једног начина да се врши „друштвено" насиље.

„Најпре, потпуно одбацивање насиља, осуда истог као 'лошег', је идеолошка операција par excellence, мистификација која помаже скривању фундаменталних форми друштвеног насиља. Симптоматично је што Западна друштва, која показују толику осетљивост према разним облицима узнемиравања могу у исто време да мобилишу бројне механизме како би нас десензибилизовали према најбруталнијим облицима насиља - често, парадоксално, у облику хуманитарног саосећања са жртвама."

Сходно томе Жижек, сматра да на свету итекако постоје ситуације када је насиље, зарад правде, добродошло. Као и Валтер Бенјамин и он слави „божанско насиље" које „чисти" свет од неправде и заправо бива само себи доказ праведности.

У свом карактеристично театралном тону, Жижек закључује да „ако се под насиљем подразумева радикална промена у обичним људским односима, онда, ма колико то лудо или неукусно звучало, проблем са историјским монструмима који су убили милионе јесте што нису били довољно насилни. Некада је не радити ништа најнасилнија ствар коју можете учинити."

Иако Жижек у својој књизи пре свега критикује однос либералних западних друштава према насиљу, тај однос се доста променио од 2008. када је објављена. 

Хуманитарно насиље

Можда најбољи пример те промене односа према насиљу су баш протести после смрти Џорџа Флојда у САД током које је начињена штета процењена на између једне и две милијарде долара, углавном у сиромашним афроамеричким крајевима.

Упркос томе, као и чињеници да је доста протестаната страдало у окршајима разних анархистичких група, ови протести се у водећим либералним медијима углавном описују као мирни, и свакако оправдани. Једна од иконичних сцена тих летњих дана је снимак новинара CNN-а испред пламтеће зграде који протесте описује као „ватрене, али углавном мирне", док су новинари који су истраживали штету коју су протести начинили, попут репортерке Њујорк тајмса Нели Боулс, своје приче могли да испричају тек касније, када су се страсти смириле.

Овакво уверење у апсолутну оправданост радикалних насилних потеза је још дуже присутно у спољној политици либералних земаља. Хуманитарне интервенције су део либералне политике од Грчког рата за независност, када је лорд Бајрон положио свој живот на Мизолонгију, до Рата у Украјини, где и Русија и Украјина и њени савезници своје потезе правдају хуманитарним разлозима. Тренутни рат (као и раније сличне сукобе) јавности и на Западу и у земљама блиским Русији представља се као манихејски, егзистенцијални сукоб, у коме су разни акти насиља и ускраћивања слобода оправдани.

Међутим, у оправдавању „божанског насиља", Бенјамин, Жижек и њихови саборци сугеришу да је насиља оправдано како би се зауставило неко објективно горе насиље или да би се насиље у целини зауставило.

Концепт политичког

Вера у могућност појединаца и друштава да објективно процене и оптимизују насиље предмет је критике многих, углавном конзервативних мислилаца.

Карл Шмит у свом познатом есеју „Концепт политичког" оштро критикује ову врсту „антрополошког оптимизма" и вере у могућност заустављања свих политичких сукоба кроз коришћење „божанског насиља". У делу у коме посебно осуђује пацифизам, он пише да је „очигледна превара осудити рат као убиство, а затим захтевати од људи да ратују, убијају и буду убијени да никада више не буде рата."

У складу са главном тезом есеја, да је основа политике егзистенцијални конфликт, односно подела на „пријатеље" и „непријатеља", Шмит заузима став да је свет без конфликта који прети да прерасте у насиље једноставно - немогућ. Он одбацује поимање човека као суштински мирољубивог бића, који је присутан код мислилаца од Русоа до антрополога левичара попут Дејвида Грејбера, и сматра да је из таквог приступа немогуће створити стварну теорију друштва. Поврх тога, он сматра да су апели на више, апстрактне принципе који простичу из овако оптимистичног схватања света изразито опасни.

Играјући се са Прудоновом крилатицом, Шмит сматра да „ко год се позива на човечанство жели да вара" и да „преузимање речи човечанство, позивање и монополисање таквог термина вероватно има одређене несагледиве последице, као што је ускраћивање људскости непријатељу и  проглашење истог одметником од човечанства; а рат се тиме може довести до најекстремније нехуманости"

Корени насиља

Упркос добрим намерама и плановима „антрополошких оптимиста", насиље је одувек било део скоро па свих људских друштава. Лоренс Х. Кили, археолог и аутор књиге Рат пре цивилизације описује како упркос веровањима академске заједнице после Другог светског рата у постојање „племенитих дивљака" који су живели (и живе) у мирним заједницама, истраживања на терену више иде на руку „антрополошким песимистима" који насиље, бруталност и рат сматрају фундаменталним за човечанство.

Ипак он тај увид гледа са ведрије стране: „Подстицај рата нагнао је људска бића на чудесну домишљатост, импровизацију, сарадњу, као и на вандализам и окрутност. То је најризичније поље на коме се они сукобљавају: ниједан мирољубиви подухват не може бити једнак казни за неуспех, а мало који може премашити награду коју доноси победа."

Изгледа да смо осуђени да вечно живимо са насиљем те не би требало да чуди узалудност наших покушаја да се склонимо од немилих бруталних сцена, чак и на пар сати кад желимо да утонемо у ескапистички свет Холивуда. Вил Смит је, у сваком случају, упркос разним јавним оправдањима, „зарадио" забрану доласка на церемоније доделе Оскара за наредних десет година, те ће вероватно на церемонији следеће године изостати јавна шамарања због шала, ако већ не и „микроагресије" или, још горе, покушаја успостављања праведнијег света кроз „божанско насиље".