Зоргеова шпијунска група у Јапану највероватније је одлучила коначан исход Другог светског рата. У лето 1941. Зорге је сазнао да Јапан ипак не намерава да нападне СССР, о чему је обавестио надлежне, па су дивизије Црвене армије стациониране на Далеком истоку пребачене на европски фронт. Тако је одбрањена Москва. У Зоргеовој групи био је и предратни дописник "Политике" из Токија Бранко Вукелић. Ово је прича о њему.

Међу стотинама медијских извештаја којима је светска јавност засипана уочи самога почетка по много чему специфичних XXXII Летњих олимпијских игара нашла се и прича о најезди острига на бове постављене дуж веслачке стазе у Токијском заливу. Да би потопљене бове вратили у плутајуће стање, организатори су за елиминисање неколико тона острига потрошили додатних милион и кусур америчких долара.

Извештавајући о овом правом малом рату, дописници из Јапана нису пропустили да напомену како је реч о врсти острига које локално становништво сматра за нарочиту посластицу. Давањем незанемарљивог информативног простора оваквој тривији по ко зна који пут је потврђено колико се Земља излазећег сунца упркос свим тековинама дигитализације и даље „губи у преводу", не допуштајући странцима да без великог труда и дугог времена допру до суштине јапанског света.

Зато су нам, сем спортских извештаја са олимпијских борилишта у Токију, једнако занимљиви и преко потребни текстови попут оних које ових дана за „Око магазин" пише Горислав Папић. Ширина ауторових предзнања и способност уочавања на први поглед невидљивих културолошких веза између постојбина самураја и хајдука читаоцима пружају оно изумируће задовољство у тексту које врсни дописници пружају својим верним читаоцима. Један од таквих новинара био је и Бранко Вукелић, дописник београдске „Политике" из Јапана у периоду од 1933. до 1940. године и члан токијског шпијунског круга најчувенијег обавештајца из времена Другог светског рата Рихарда Зоргеа.

Син крајишких частника

Бранко Вукелић се родио 1904. године у Осијеку, у старој личкој породици у којој се чиновнички и војнички верно служило Аустро-Угарској, али се кроз бављење књижевним радом чувао слободарски дух предака. Наиме, и деда и отац и мајка Бранка Вукелића за собом су оставили књиге које бацају додатно светло на политичка и општа животна уверења за која је овај храбри човек напослетку дао и свој живот, оставивши за собом младу супругу Јошико Јамасаки и тек рођеног сина Хирошија.

Бранкова мајка Вилма Вукелић је своја сећања оставила записана на немачком језику, на преко три стотине страна, која су у преводу на хрватски објављена у Загребу 1994. године под насловом „Трагови прошлости".

Његов деда Лавослав Вукелић (Горњи Косињ, 20. март 1840 - Свети Криж Зачретје, 26. март 1879) био је писац и преводилац, кога је бан Иван Мажуранић 1875. именовао за поджупанијског тајника у Крапинским Топлицама. Писао је песме и приповести, а преводио Шекспира, Гетеа, Хајнеа, Љермонтова, Пушкина, Мицкјевича, те се, између осталих, дружио са оцем Јанка Полића Камова. У предговору књизи „Књижевно цвиеће Лавослава Вукелића", која је објављена постхумно, Вјекослав Будисављевић се присетио како су се, као ђаци нижих разреда, пред својим школским другом „натјецали који ли је боље упамтио китицу ову или ону из њихових пјесмотвора. Качића си морао знати готово наизуст, тако и Ченгић-Агу, да ти се не запали образ, кад се нађеш на састанку ђачком".

Миливој Вукелић је рођен 1873. године у Ловинцу код Грачаца, месту из кога је родом била и Марија Чудина, песникиња и животна сапутница сликара Леонида Шејке. Бранков отац је био учитељ немачког језика у кадетским школама у Сопрону и Печују и службовао је као потпуковник у Загребу. Књижевним стваралаштвом се бавио објављујући под псеудонимом Милкан Ловинац.

Започео је новелама љубавне тематике објављиваним у часопису „Савременик" 1912-13. године, да би непосредно пред почетак Првог светског рата објавио збирку приповедака „Пурпурне ноћи". Збирка је објављена у издању Друштва хрватских књижевника под уредништвом Јулија Бенешића, и у њој се налазе три новеле које су тематски везане за руску револуцију 1905. године.

У приказу књиге, објављеном у „Народним новинама", Бенешић је, између осталог, написао како „Ловинац држи читаочеву пажњу напету као какав крвави кинематографски снимак, паче као и криминални роман" а потом додао да је реч о својеврсној „епопеји грозоте и очаја којему нема излаза", чиме је несвесно наслутио како форму, тако и садржину узбудљивог и кратког живота Миливојевог сина Бранка.

На револуционарном путу

Још док је похађао гимназију у Загребу, Бранко Вукелић је припадао напредној групи „Дарвинов клуб", где је читана левичарска литература. У то време је први пут и ухапшен, због учешћа у студентским протестима против погубљења Алије Алијагића, атентатора на министра унутрашњих дела Драшковића.

Ипак, ко зна како би се одвијао његове живот да је остварио своју намеру да на загребачком Свеучилишту упише медицину?! У томе га је међутим спречила повреда бубне опне, коју је „зарадио" на летњим феријама, док је ронио под зидинама Дубровника. Тако уписује загребачку Ликовну академију, где постаје члан комунистичке студентске фракције у марксистичком клубу, што не пролази неопажено код полиције.

Управо због тога тражи од родитеља да даље школовање настави у Чехословачкој, али на њихово изненађење, уместо у Праг, Вукелић одлази у Брно, и то на Технички универзитет.

Сва је прилика да је већ ову одлуку, уместо младога „активисте", била донела Коминтерна, па се целокупни даљи итинерер његовог животног пута може сагледати и као низ испуњавања директива пристиглих из московске централе светске револуције.

Париз-Токио via Штип

Наредна станица на Вукелићевом револуционарном путу је Гренобл, да би након краћег боравка у Загребу, 1926. стигао у Париз, где на Сорбони уписује студије права, које завршава 1929. године. Ту упознаје и своју будућу супругу, Данкињу Едиту Олсен, са којом добија сина Пола, дружи се са југословенским комунистима, међу којима су се налазили Братко Крефт и Веселин Маслеша, али постаје и члан боксерске федерације Француске. У чланској карти бр. 43219, издатој 27. новембра 1927. године, у рубрици националност стоји - српска.

Ова припадност га по сили закона 1931. године враћа у отаџбину на служење редовног војног рока. Припадност комунистичком покрету га, пак, „препоручује" да буде послат у казнени гарнизон у Штипу, где су војници масовно поболевали од маларије и одакле је на очеву интервенцију отпуштен „због слабог вида".

Након повратка у Париз, а по директиви Москве, Вукелић прекида све контакте са својим комунистичким пријатељима и учлањује се у једну фашистичку организацију. Упоредо почиње интезивно да се бави фотографијом, јер је у Централи очигледно већ одлучено да ће убрзо постати део токијског шпијунског круга Рихарда Зоргеа.

Писма из Јапана

У монографији „Политика - сведок једног времена" (1984), Драгољуб Миливојевић бележи како се не зна тачно ни када је ни како Вукелић тридесетих година XX века ангажован за дописника „Политике" из Јапана, нити га је ико од „Политикиних" новинара познавао: „Претпоставља се да је то била једна од конспиративних личних веза Владислава Рибникара".

За тајанственог дописника „Политике" из Токија код Рибникара се интересовао и Марко Ристић, јер му се свидело о чему и на који начин Бранко Вукелић пише у својим „Писмима из Јапана".

„Добро је што је тај способан и интелигентни млади човек отишао у Јапан", рекла је једном приликом Јара Рибникар, највероватније прикривено циљајући на прави разлог Вукелићевог одласка у земљу у којој је 1940. године требало да се одрже Летње олимпијске игре.

А Бранко Вукелић и Едит Олсен су у Јапан пристигли бродом на самом почетку 1933. године. Били су добили детаљне инструкције о локацији на којој треба да пронађу стан, где ће сачекати да неко с њима контактира. Он је почео да ради као дописник „Политике" и париског часописа „Ви", док је Едит давала часове данске гимнастике.

Прво Вукелићево писмо из Јапана штампано је на шестој страни „Политике" у петак 7. априла 1933. године под насловом „Рибе зване намасу које предсказују земљотрес". Већ наредни текст Вукелић у целости посвећује питању Манџурије које је, по њему, „за Јапан питање живота", да би уследили текстови колажнога типа, у којима се, између осталог, бавио и традиционалним јапанским рвањем.

„Јапанци су познати као амбициозни и добри спортисти", пише Вукелић. „Данас се у Јапану гаје све гране европских спортова, а како се видело код последњих Олимпијада, са добрим успехом. Поред европских спортова не запостављају се ни традиционални спортови из витешког доба Јапана, пре доласка белих људи."

Пред сам крај свога дописничког стажа у „Политици", Вукелић је у новембру 1936. објавио и данас изузетно релевантан текст (по)дугачког наслова „Дописнику европске штампе данас је теже да верно извештава своје читаоце о далеком истоку него средњевековном млетачком писцу Марку Полу", у коме, поред осталог, каже: „У свом новинарском послу, европски дописник у престоницама Кине и Јапана наиђе на разне тешкоће. Старој тајности ових земаља, разлици писма и језика, обичаја и менталитета додаје се данас једна нова, страховита тешкоћа: фашистичка цензура."

Познајете ли Џонсона?

У време писања тог текста, Вукелић је већ три године био део токијског шпијунског круга Рихарда Зоргеа, који је у Јапан пристигао у новембру 1933. Пре него што се сусрео са Вукелићем, Зорге је дан раније у извидницу послао курира који је дописнику „Политике" упутио наизглед безазлено питање:

„Познајете ли Џонсона?"

„Да, познајем га", мирно је одговорио Вукелић.

 „Ја нисам Шмит, али долазим од њега", поручио је курир и нестао у токијској гунгули.

Сутрадан је Зорге дошао и Вукелићу дао детаљне инструкције у вези са њиховим обавештајним активностима.

У суштини, задатак дописника „Политике" био је да се понаша управо као инострани дописник и покуша да у контактима са својим колегама из Француске, Велике Британије и САД сазна што више информација. Ускоро је дописник угледног београдског дневног листа постао омиљен међу својим колегама.

О њему је, тако, са нарочитим симпатијама у својим мемоарима писао дописник „Њујорк хералда" Џозеф Њумен, док му је шеф дописништва француске агенције „АВАС" Робер Гилен и понудио да постане део његовог новинарског тима. Према Гилену, Вукелић је умео „да одабере најзначајније теме и да ми, уз своје информације, пружи читав један бекграунд, то јест читаву позадину слике која је произилазила из његовог доброг познавања теме и која је омогућавала да се вредност тих обавештења боље процени".

Прелазак на знатно плаћенији дописнички посао није, међутим, била једина промена у Вукелићевом животу.

Љубав с Јошико Јамасаки

Половином априла 1935. године он упознаје студенткињу енглеског језика Јошико Јамасаки. Четири године потом, разводи се од Едит Олснен, која са њиховим сином Полом ускоро одлази у Аустралију, па се двоје одавно заљубљених венчавају тек 23. јануара 1940. Све оно што се дешавало током тих скоро пуних пет година било је много компликованије од претходне реченице, а суштина проблема је било Зоргеово упорно противљење Вукелићевој поновној женидби.

Рад токијског шпијунског круга није, наиме, ишао онако како је то Зорге очекивао, а на његову константну сумњичавост и неповерење Бранко Вукелић је одговорио не само венчањем са младом Јошико, већ је својој будућој супрузи до краја разоткрио прави разлог свога боравка у Јапану. Она је, према сопственим речима, ипак била спремна да пође за њега: „Морала сам знати шта је то у оно време значило... Осим тога, комуниста или не, Бранко је био човек кога сам могла да поштујем и волим. Разуме се да сам била спремна да га следим где год ме буде повео."

Испоставиће се да су Бранко Вукелић и Јашико Јамасаки кренули на кратко путовање које, међутим, још увек траје!

У њиховој токијској кући, у којој се налазила и мрачна комора за израду фотографија и скривена радио-станица, заједно су провели тек двадесет и један месец, током којих је, у марту 1941. године, на свет дошао Лавослав Хироши.

За то време, Зоргеова група је успела да сазна тачан датум немачког напада на СССР, али је Стаљин овај извештај игнорисао све док се заиста није десила операција „Барбароса".

Наредна информација до које је дошла Зоргеова група највероватније је и одлучила коначан исход Другог светског рата. Јапан, наиме, није намеравао да нападне СССР, о чему је Зорге обавестио надлежне, па су дивизије Црвене армије стациониране на Далеком истоку пребачене на европски фронт. Тако је одбрањена Москва.

Писма из тамнице

Бранко Вукелић је ухапшен у рану зору 18. октобра 1941, у склопу акције јапанске полиције у којој је „пао" комплетан токијски шпијунски круг, укључујући и самога Рихарда Зоргеа. Вукелић је одведен у токијски затвор Сугамо, у коме је боравио све до изрицања пресуде у априлу 1944. године. Осуђен је на доживотну робију и пребачен у казнионицу Абашири, на острву Хокаидо, где је преминуо од изгладнелости и исцрпљености у јануару 1945.

Овако би, у неколико шкртих реченица, неки страни дописник у најкраћем сажео све оно кроз шта је током боравка у тамници доживео Бранко Вукелић. Ми смо, међутим, данас у прилици да, захваљујући тихој истрајности Хирошија Јамасаки Вукелића, на српском језику прочитамо књиге „Писма из Јапана" (Дневник, Нови Сад, 1914) и „Писма из тамнице" (РТС издаваштво, Београд, 1917).

У првој књизи се налазе сви чланци Бранка Вукелића објављени у „Политици" од 1933. до 1940. Друга садржи Бранкову преписку са његовом супругом Јошико Јамасаки, која нам причу о последњим затворским данима палог обавештајца доноси у светлу јединствене оде оној не тако честој, чистој, јакој љубави.

„Писма из тамнице" прво су објављена на јапанском језику, а за штампу их је била припремила сама Јошико Јамасаки. У њој се налази свих 159 писама које јој је Бранко Вукелић послао из тамнице и неколико њених одговора. Писма су углавном написана на јапанском, који је Вукелић унапређивао током свог заточеништва, како би могао да се дописује са женом.

Из готово сваког реда који исписују раздвојени супружници избија непоколебљива вера у живот, која, пак, доводи до наједном тако природног прожимања два удаљена света којима су припадали, да се та два света услед толике заљубљености кореспондената стапају и спајају у једно.

Прво писмо, писано на енглеском језику децембра 1941, на коверти носи жиг 19. јануара 1942. У њему стоји:

„Драга моја Око,
Дозвољено ми је да ти пишем како бих затражио неколико ствари: пар јаких, топлих папуча, џемпер, кратак шал или мараму и књиге: енглеско-јапански речник, од мојих филозофских књига Спинозу и Хегела.
Мени је добро, а недостајете ми једино Ти и наш дечачић. Опрости ми што сам те увалио у ову невољу. Води рачуна о своме здрављу и о детету. Буди храбра и добра
с љубављу
Бранко"

Последњи датум у овој преписци јесте 15. јануар 1945. године. Налази се на телеграму који је стигао на адресу Јашико Јамасаки:

„ХОЋЕТЕ ЛИ ДОЋИ ДА ПРЕУЗМЕТЕ ПОСМРТНЕ ОСТАТКЕ ИЛИ ЋЕМО ТО САМИ ПРЕДУЗЕТИ. КАЗНИОНИЦА АБАШИРИ"

Херој отаџбинског рата

Јошико је своје зимско путовање до Хокаида описала у писму Бранковој мајци Вилми.

„Када сам стигла у Абашири, нашла сам га у ковчегу, обученог у бело, по јапанском обичају. Био је мршав, залеђен и укрућен. Плакала сам из све преостале снаге. Казнионица ми је на располагање дала санке са коњем, па сам њима отишла у крематоријум, и гледала како се он претвара у пепео. Призор - да се срце заледи. Ја бих с њим на месту умрла, да нисам помислила на Хирошија, који ме је чекао у Токију. Помислила сам да ми Бранко не би никад опростио ако би малога оставила као сироче. Да, он ми га је поверио. Не смем да изневерим његово поверење."

Совјетске власти су Рихарда Зоргеа посрмтно одликовале тек у октобру 1964. године. Свечаност постхумног уручења ордена Отаџбинског рата првог степена Бранку Вукелићу одржана је у Кремљу, 29. јануара 1965. године. Церемонији су присуствовали његов син Хироши, и супруга Јошико Јамасаки. Приликом доделе ордена, председник Президијума Врховног Совјета, Анастас Микојан, одао је признање Бранку Вукелићу, рекавши да је имао велику заслугу у борби против фашизма и за мир у свету.