Ле Кареови романи нису само о Хладном рату и шпијунажи, већ и о људима и њиховим одлукама. И о хијерархији моћи. Они су ме пратили у Санкт Петербургу и Лондону. На шта је Ле Каре тачно мислио открио сам на свом првом семестру на Кембриџу.

Тог јуна 2018. Павел ми је обећао да ће ме одвести на посебно место. Рекао ми je: „Пази, у 'Мајаку' и даље живи Лењинград у Петрограду". Улазимо у биртију. Скица у мојој глави осликана Павеловим обећањем добија пуну резолуцију. Једини доказ да се налазимо у 2018. а не у 1988. је слика Путина на зиду. Владимир Владимирович држи подигнуту чашицу вотке. Конобарица нам каже да Путинову слику држе за случај да ако неко дође сам, да не мора сам и да пије, јер може да пије са председником.

У друштву смо Павел, Нида и ја. Радознала конобарица посребљених зуба нас запиткује. Жели да зна ко смо. Када је чула да сам из Србије, ускликнула је: „Вучић!" Остало ми је само да се насмејем. Рекла ми је да наш председник био једини страни шеф државе на обележавању Дана победе 9. маја и да ће због тога да обрне туру. Нида је замотана девојка из Пакистана, никада није пробала алкохол, а с обзиром да је доза у „Мајаку" 100 грама по глави, Павел и ја смо се суочили са 300 грама чистог отрова.  

Гвоздени Феликс

Док смо улазили у „Мајак" приметио сам бисту у излогу. Нисам могао да се сетим ко је то. Док сам се полако борио са вотком приметио сам портрет на зиду и схватио сам. Иста особа је из излога гледала Улицу Мајаковског и са зида госте у бару. Посматрао нас је Феликс Дзержински, „Гвоздени Феликс", одани Стаљинов сарадник који је надгледао стварање совјетске тајне полиције и обавештајне службе.

До самог краја постојања совјетске империје важио је унутар свих совјетских служби за њиховог оца оснивача. Дзержински је имао и најбољи псеудоним свих времена. Био је познат као „Књиговезац". Иако је прича иза овог имена сасвим једноставна - пре револуције Дзержински је заиста радио као књиговезац - овај псеудоним добија на тежини јер представља све оно што је Дзержински радио: плео је мрежу широм Европе и света, планирајући да све своје монтаже укоричи у једну велику књигу светске револуције. 

Сетио сам се тада наслова сјајне књиге Дуње Душанић Фикција као сведочанство. Помислио сам, нису ли те три речи заправо најбољи начин да се опише оно што (не)знамо о раду оних чији је посао да се о њиховом деловању ништа зна? Није ли фикција најбољи начин да разумемо оне чији је посао да их не разумемо? Два врсна аутора шпијунског жанра, Владимир Волков и Џон ле Каре, кренули су као обавештајци да би завршили као писци. 

За здаровје

У Петрограду сам научио да је за Русе здравица озбиљна работа. Они признају да су здравицу створили Грузини, али тврде да је тек у Русији достигла савршенство. Наздравља се неколико пута током оброка. И није довољно само дигнути чашу, већ је потребно испричати причу. Морао сам да се опробам. Србин на сусрету историчара из Немачке и Русије....постојала је само једна тема о којој је моја здравица могла да буде: Други светски рат.

Препричао сам дијалог Стаљина и Рокосовског, а да би се он разумео, Рокосовски мора бити представљен.

Током „чистки" позних 1930-их био је одмах ухапшен и оптужен за најразличитија измишљена недела. Издржао је сурова батинања, ломљење руку, чупање ноктију... Солжењицин је писао да је Рокосовски два пута извођен пред стрељачки вод. Војници су добили наређење да репетирају обараче... Пред стрељачким стројем је био суочен са истим питање као и током батинања: да ли је издао Совјетски Савез? У случају признања нуђен му је опрост. Стамени Рокосовски никада није попустио и никада није рекао „крив сам". Можда је и само зато преживео за ралику од хиљада других. 

СССР је за рано лето 1944. године планирао велику офанзиву дуж читавог фронта. Симболично, напад је планиран за 22. јун, трећу годишњицу напада Вермахта. Стаљин је окупио најближе сараднике како би се испланирао напад. Предложио је тактику: огромна концетрација технике и људства на једном месту. 

„Да ли се сви слажу?", упитао је Стаљин, више ради протокола него из жеље да промени став. 

„Ја мислим да овога пута треба да нападнемо на две тачке", одговорио је Рокосовски. 

Сви присутни у соби су заћутали, у себи проклињући Рокосовског. Стаљин је застао и потом рекао: „Стаљин је у праву, а Рокосовски греши. Нека он оде у другу собу, нека размисли и нека се врати са исправним мишљењем". Рокосовски је накратко напустио просторију.

„Требало би да нападнемо на две тачке", рекао је непопустљиви Рокосовски при повратку.

Ситуација је постајала озбиљна. Стаљин је поново послао Рокосовског у другу собу. Да поново размисли о свему. Рокосовски се вратио и није променио своје мишљење. Сви су гледали у Стаљина, у себи проклињући Рокосовског.

После неколико тренутака тишине, Стаљин је рекао: „Ако Стаљин пошаље Рокосовског у другу собу два пута, да Рокосовски размисли, и он се оба пута врати и каже да Стаљин није у праву... онда Стаљин није у праву, а Рокосовски јесте". 

Мислим да мало ствари објашњава бољшевизам као овај догађај. Није ни битно ко је у праву, важније је ко је спреман да до крви брани своју позицију. Могао бих да цитирам Лешека Колаковског који је говорио да су комунисти саучесници сопствене пропасти, јер је бољшевизам био смрт државе, систем није почивао на правилима већ на комитетским декретима... али мислим да је прикладније да се присетим графита који сам често виђао као клинац у Жаркову: „Нисмо јачи, ал' смо луђи".

Опет, мислим да је та суровост најбоље описана у књижевности. Мало ствари је кратко и сурово као прича „Со" Исака Бабеља или „Крмача која прождире свој окот" Данила Киша. Сибир, воз, војници сумњају на жену... она бива избачена из воза у покрету у средини средине ничега. Шпанија, шпански борац, потпалубље, батине, гулаг... смрт. По истим принципима је и Дзержински и стварао своје монтаже, црвени терор и своју службу. Совјетски агенти и тајне штампарије раширили су се по свету. Посебно место у плановима Књиговесца имала је најимперијалнија империја - Британија. 

Смајлијевим трагом

Пре него што сам се преселио у Енглеску, од бројних романа Џона ле Кареа прочитао сам само Шпијуна који се склонио у заветрину. Имао сам исти утисак као када сам први пут са двадесет година гледао филм Маратонци трче почасни круг. Иако сам филм гледао први пут, готово да ми је све било познато - Ковачевићеве фразе су постале саставни део језика моје генерације. Ле Кареов заплет и састојци његове загонетке су толико пута копирани да имате утисак да je заправо Ле Каре клише. То је као она легенда, када се на концерту Боба Дилана зачује: „Хоће ли да свира ону ствар од Ганса"...

Богатство Ле Кареовог дела почео сам да откривам у Оксфорду када сам видео да је у Бодлијевој библиотеци складиштена његова целокупна приватна архива. Када сам у прешао у Лондон, почео сам да читам Ле Кареа и по лондонским улицама пратим главног протагонисту његових романа - Џорџа Смајлија.

Након једног непродуктивног дана у Британској библиотеци упитио сам се ка Мејферу. Тражио сам Улицу Курзон. Ту је Смајли волео да купује антикварне књиге. Ле Каре није случајно одабрао ту улицу. Ту је некада била централа британске обавештајне службе МI5.

Британска служба, као и совјетска, била је исто толико моћна колико и сурова. Била је исто толико непропусна за било какав вид парламентарног надзора, колико је промовисала сурови хумор. На улазу у тадашњу централу стајало је једно урамљено писмо. Сва пошта британских комуниста је била контролисана. Један од виђенијих комуниста Енглеске послао је писмо пријатељу. То писмо је централа одлучила да заувек задржи и покаже свима који у зграду улазе. У писму је стајало само: „To MI5, if you steam this open you are dirty buggers". 

На један, не само литераран начин, Мејфер и Дзержински су повезани. Све до 1990. московски Tрг Љубљанка је носио име Трг Дзержинског. Тако да је добар део XX века екипа из Мејфера покушавала да зна шта спрема „централа" на Тргу Дзержинског. И обратно.

Као и у Петрограду, и у Лондону сам пожелео да попијем пиће. Открио сам дивно место за џин-тоник. Хотел „Конат". Овде ме нажалост нико није питао ни за Србију нити за Вучића, а пиће сам морао да платим.

Црвене цигле

Ле Кареови романи нису само о Хладном рату и шпијунажи. Они су романи о људима и њиховим одлукама. И о хијерархији моћи. У својим мемоарима The Pigeon Tunnel: Stories from My Life Ле Каре не посвећује највише пажње ни свом обавештајном раду у Западној Немачкој, ни састанцима са Јасером Арафатом у судбоносним данима за Блиски Исток, а ни чињеници да се у данима уочи инвазије на Ирак 1990. године нашао усред дипломатских покушаја да се рат спречи. Највише пажње је посветио сопственом оцу, великом преваранту који је прелазио из затвора у велике шеме и натраг. Ипак, његов отац је својој деци обезбедио најбоље школовање, тако да је Ле Кареа пут водио од приватне основне школе, преко Швајцарске до Оксфорда. Ле Каре никад није пропуштао прилику да нападне строгу хијерархију Британије, устројство које почива на пореклу а не на меритократији. 

На шта је Ле Каре тачно мислио открио сам ускоро када сам почео семестар у Кембриџу. Pub-crawl са крос кантри екипом ме је одвео у барове готово свих колеџа. Можда су сви студенти Кембриџа рођени истих година, али нису сви исти. Редовно питање које постављају једни другима јесте „На ком си колеџу"? Није довољно бити студент Кембриџа већ је важно и да ли сте на неком од најстаријих колеџа. Важно је бити у улици где су најстарији колеџи... То је једна улица, један комад кривудавог калдрмисаног пута, али испред сваког од колеџа улица мења име, да нико не буде запостављен: St. John's Street, Trinity Street, King's Parade...

Они који су завршили добре школе, тј. они који су могли да приуште приватно образовање или који живе у богатим крајевима где су и државне школе јаке, често завршавају у бољим колеџима. И обратно. Ле Каре такав систем и непоштовање "млађих" колеџа суптилно исмева у роману Крпаркројач, солдатшпијун. У Британији постоји термин „red brick university" који означава мање државне универзитете, осниване од краја XIX века. Име су добили јер за разлику од Оксфорда и Кембриџа нису изграђени од мермера и кречњака, већ од просте црвене цигле. У роману, Ле Кареов лик, надмени и охоли аристократа, говори о скромном пореклу појединца и његовом школовању на „red brick" универзитету, иако је дотични био студент поштованог оксфордског колеџа. Проблем је био што је колеџ основан тек у XX веку. 

Кембриџ је и место где је британска Служба врбовала своје регруте. У Кембриџу сам изнајмљивао собу код старије госпође која је током 1970-их уређивала часопис који је слат алумнистима. Тај часопис садржи велики број тешких загонетки, укрштеница и ребуса. Она и њене колеге тада никако нису могле да разумеју зашто тачни одговори најбрже и најчешће стижу са поштанског кода GL 50. Тек 1980-их је редакција схватила о чему се ради. Тада су новинари открили да се у поштанском реону GL 50 налази GCHQ (Government Communications Headquarters), обавештајна служба задужена за електронске комуникације. Стари шифранти су у слободно време на послу решавали загонетке листа свог универзитета.

Совјетски шпијуни са Кембриџа

Кембриџ је и место где je совјетска служба направила један од својих највећих успеха. Током позних 1920-их и 1930-их врбован је велики број Британаца који је касније заузимао високе позиције. Најуспешнији од њих остали су у историји запамћени као „Кембриџка петорка". Прича је позната, али се и у њој суптилно сусрећу Ле Каре и Дзержински.

Монтаже Гвозденог Феликса тражиле су слабе тачке непријатеља. Зато су врбовани Британци углавном били хомосексуалци. Дзержински је резоновао да су они, због репресивног каратера британског друштва према хомосексуализму, природно били склони тајности и међусобној повезаности.  

Кембриџка петорка је скоро двадесет година достављала Совјетима британске тајне. Када су амерички обавештајци били сигурни да је један од петорице, први секретар британске амбасаде у Вашингтону, Ким Филби, совјетски шпијун, британски амбасадор је одговорио: „Немогуће, он је завршио Итон и Кембриџ".

Ле Каре се и сам играо са слабостима својих јунака. Смајли је био све супротно од Бонда: стар, слабовид, подгојен. Док Бонд трчи, скаче и рони, Смајли седи, полако шета и мисли. Уместо бројних љубавница, Смајли пати за једном женом, а ту слабост Совјети знају да искористе...

Повезаност Кембриџа са комунизмом постала је опште место у савременој британској култури. У серији „Да, министре", довитљиви државни службеним Сер Хамфри бива оптужен да је шпијунирао за Совјете у младости. 

Сер Хамфри: Па шта мислиш да би требало да урадим, Арнолде?

Сер Арнолд Робинсон: [мирно сипа кафу] Хмм, тешко. Зависи помало и од тога да ли сте заиста шпијунирао или ниси. [примећује Сер Хамфријев ужаснути израз лица] Човек мора бити отворен.

Сер Хамфри: Али нисам могао да шпијунирам! Нисам био на Кембриџу!

Кембриџ је после краја Хладног рата осветио своју обавештајну част. Године 1992. архивиста КГБ-а Василије Митрокин пребегао је у Енглеску са огромном архивом совјетске службе. Копије тих докумената се данас могу видети у архиви Черчиловог колеџа. Оригинали остају недоступни јавности. 

Присећао сам се свега овога предходних недеља, јер сам мислио о онима који стварају и преносе приче, и о некоме ко је био у много мојих животних прича. Мислио сам о значају приче и њеног понављања. За Хајдегера рађање Бића није биолошки догађај, већ тренутак када се Биће обавија наслеђем. Биће постаје живо кроз оживљавање прошлости. Тај непрекидни феномен Хајдегер је назвао Wiederholung (Понављање). 

„Понекад сећање чини води причи, што га чини вечним. За то приче служе. Приче су ту за спајање прошлости и будућности. Приче су за оне касне сате ноћу када не можеш да се сетиш како си дошао одакле си био до где си сада. Приче су за вечност, када сећање нестане, када нема чега да се сећаш осим приче".