Пјева радио апарат пред кућом, и окупили се сељани да виде и то чудо и да провјере има ли какав човјек, мали, скривен унутра у кутији, а дошла и кобила Цура – чула пјесму па се издигла на задње ноге и игра, а све стриже ушима; игра, скакуће и девет села прича о лудој Цури што као млада ждребица удари главом у камен те, отад, непрестано јури низ Радуховце, и игра на свадбама и покрај радија.

Цура

Да се није ждребица Цура из Радуховаца оклизнула, да није ударила главом у камен, да јој лудост не запали крв и да не ождријеби Цурина, не би Фериз изгубио главу - ал тако му би уписано.

Неком домаћину из Радуховаца ождријеби се кобила и, послије пола сата, на ноге стане, од мајке олизано, ждријебе женско, црвено, што имаше бијел цвијет на челу. И скакало ждребе, дојило, пасло, а наврх годину загледало се у лептира, па појури за њим те се оклизну, удари главом у неки камен - отишле му све четири ноге увис. Једва се придигло.

Отада, лудо бијаше то ждријебе што су му надјенули име Цура - у лудости је ждријебе само јурило низ ливаде, од освита па док не омркне; јурило је за лептирима и за птицама, за мирисима; понекад, и онако; и тако непрестано.    

„Лудо ждријебе", зборили су сељани видећи да у тој лудости провре крв Цурина те јури ко вјетар - и коње иза себе оставља, а лаган топот има, ко псећи, једва чујан - јер не напреже жиле док јури но лагано исправља ноге и шије једнако ко навише, ко наниже.

Израсте ждријебе у кобилу која лети, црвена, а бијели јој се цвијет на челу. Јури, лагана и скочна, пољима - баш ко да се саставља с ливадом, и јури ко од шале, црвени се низ ливаде, и фикће јој бијели цвијет пред очима занијемјелих сељана.

А убрзо, открише они код Цуре чудо једно.

На некој свадби, развеза хармоникаш разна кола, а покрај људи и жена, дјевојака кићених и у њих загледаних момака, издиже се Цура на задње ноге и поче да скакуће - игра, реко би човјек да и она слави.

„Луда ова кобила Цура!" викали су сви из Радуховаца и још више се каменили од чуда кад неко међу њима добави радио.

Пјева она кутија, пред кућом, и окупили се сељани да виде и то чудо и да провјере има ли какав човјек, мали, скривен унутра, а дошла и Цура - чула пјесму па се издигла на задње ноге и игра, а све стриже ушима; игра, скакуће и девет села прича о лудој Цури што удари главом у камен те, отад, непрестано јури низ Радуховце, и игра на свадбама и покрај радија.

Неки хтједоше украсти Цуру, ал она једног лопова - из Угла - дочека задњом ногом те му изби зубе, а другог лопова - из Тузиња - обали предњим ногама те га хрупи у ћелаву главу па је дуго носио завијену, а народ се зафркавао - причало се да су му љекари пресадили косу, па је он превија главу.

Једном су неки сватови изнад Радуховаца пролазили, а Цура отрча за њима кад чу хармонику, и тек је сутрадан дошла, а одмах за њом стиже  прича да је кобила и на свадби играла.

Одведе је газда на коњску трку (кошију) кад 2. мај бијаше, и кад се сјати на вашариште силан народ да се види, да поигра, запјева, дјевојку да погледа, да баца камен с рамена, ил ћускију, злато да купи, пиштољ да прода, и да види трку о којој се по годину прича.

Вашариште пештерско пространо, а сви чекају хрзаје.

Газда појахао Цуру и оставио десет коња и четири кобиле иза себе, а послије трке, Цура заиграла у колу кад је чула хармонику.

То се причало цијелу годину, а тако и друге године било, треће, четврте и пете. Сви коњи трче колко их шибаш, а Цура сама од себе лети, пуца од снаге, никад је бињаџија не удари, е чудо једно! А разне су смутње око кошије бивале. Давали су газди Цурином и паре да је не доведе, нудили му пет бешлира да затегне узду Цури како би успорила, тражили од комшија у Радуховцима да отрују Цуру, плаћали су неке чобане да гађају Цуру на кошији, али - шибала Цура преко дугачког пештерског поља! Памти се и да је махала репом кад је коње остављала иза себе, далеко.

Није газда пуштао Цуру да се пари, никако, све јој чувајући онај корак лагани, ал доби од неког воденичара силне паре и ријеч да му неће ујам узет за десет година те пустише парипа да се попне на Цуру. „И Цури ће проћи вријеме, а послије ми нико неће ништа нудити", помисли газда и ријеч даде да воденичару да ждријебе.

Кад мину једанаест мјесеци, ождријеби Цура ждребе бистрооко, црвено и са истим бијелим цвијетом. По мајци му дадоше име: Цурин.

Дође воденичар, дође и одведе Цурина кад се одби од сисе.

Цуру у шталу уведоше да не види кад јој ждријебе одводе, и она, отад, није играла кад би зачула хармонику или музику са радија.

Сви су зборили да је Цура луда откад је главом у камен ударила, ал сад видјеше да зна и туговати, баш као човјек.

Цурин

Израсте Цурин и спреми га воденичар за кошију. Бијаше воденичар остарио и отежо, па узе неког Фериза за бињаџију. А овај преноћи код воденичара уочи кошије 2. маја, па се диже у зору, узе чешагију и уреди Цурина - и побиједи Цурин баш ко што је Цура побјеђивала. Пронесе Цурин бијели цвијет низ поље све одмахујућ репом коњима и кобилама, бињаџијама и народу.

Само, није играо Цурин уз хармонику као што је Цура играла.

По бијелом цвијету на челу, по лаком кораку, сјајној црвеној длаки и репу што онако маше, познаде народ што имена казују - да је чувена Цура ождријебила Цурина и сви рекоше да ће и Цурин владати годинама међу свим коњима на Пештери.

И друге године узе воденичар за бињаџију Фериза, и он опет устаде 2. маја у зору, чешагијом уреди Цурина и одведе га на кошију.

Прсну Цурин напријед, ал посуста, па опет се одвоји, па га устиже неки коњ, па опет Цурин изби на чело, ал га устиже опет коњ. Онај чим пређе циљ, Цурин исплази језик, па паде и изви све четири ноге увис. Црче!

„Од туге црче", помисли стари воденичар, и заплака. Дуго је плакао над Цурином - цио дан. Играо је народ и пјевао, гледаху се момци и дјевојке на вашаришту, бацаху људи камен с рамена и ћускију, скакаху у даљ.

Кад опази да се свијет разилази и како се небо смркава, воденичар поче да покрива камењем Цурина, јер није хтио да остави коња - освајача - да га ноћу растржу вуци.

Сваки камен је тешко спуштао, и зборио је нешто. Када остаде још глава Цуринова непокривена камењем, воденичар отвори очи Цуринове - да још једном види те тамне и дубоке очи у којима се огледну Мјесец. И отвори воденичар уста Цуринова, да види још једном те зубе бијеле ко бисере. Расчеврљи му шокње и видје крв на крајевима, од узди што су затезане.

Тада воденичару сину мисао: неко је платио Феризу бињаџији да затеже узде и да успорава Цурина, и он је, намучен уздама, заустављен у побједи, укроћен и понижен, издахнуо.

Оста и бијели цвијет на Цуриновом челу да трули под каменом, као што труле толико људи и толики коњи кроз вјекове.

Воденичар сачекао Фериза бињаџију на путу и пуцао му право у чело, без ријечи.

Па је причао народ, како не би бињаџија Фериз изгубио главу да се није, некад, Цура оклизнула и ударила главом у камен те се растрчала луда па од тог трка добила снагу и прославила се. Не би изгубио Фериз главу да нису Цури довели парипа који је појаха те она ождријеби Цурина што узе кошију. И не би Фериз изгубио главу, да није узо паре од неког газде чији коњ не могаше да освоји кошију док се Цурин, луде крви, у младости и снази, не успори уздама.

И не би Цурин изгубио кошију, да му није бињаџија, што сад лежи у земљи, притего узду и понизио му и смирио дамар иза којег је остајао побједнички топот.

И не би нешто било, да није било ово, или да не бива оно.

Али бива само како је судбином уписано.