У жељи да Србију приближи европским земљама краљ Милан донео је одлуку да озакони политичке странке. Ново доба српских подела је могло да почне. По страначком кључу су, гле чуда, почеле да се деле и кафане. Тако су и у оновременом Нишу постојале „владине" и „опозиционе" кафане, „либералске", „радикалске" и „напредњачке". У њима се читала штампа наглас, договарало се и олајавало

Одмах после ослобођења јужних крајева почетком 1878, млади српски кнез ослободилац одлучио је да у Ниш доведе учене људе јер је дубоко био свестан колико су култура и образовање значајне за један народ и државу и колико ће будућност те исте државе, самим тим и града Ниша, зависити од млађих генерација које ће ти исти професори и наставници образовати.

Тако се у Нишу септембра 1891. обрео и Милорад Павловић Крпа.

Крпа је био рођени Београђанин, што је у то време била реткост; његов отац Тома, пореклом из Невесиња, држао је радњу на Теразијама. Крпа је био немачки ђак, студирао је на Филозофском факултету у Јени, онда у Лајпцигу, да би дипломирао у Берлину, на педагошком одсеку германистике и славистике.

Иако у Нишу није остао дуго, само једну школску годину, успео је да остави траг иза себе, и да се спријатељи са Стеваном Сремцем.

То се десило на мало неуобичајен начин. Наиме, Крпа је првих дана у нишкој „Зеленој" гимназији био често постављан за дежурног наставника па је тако сам дреждио у ходнику и замишљено гледао кроз прозор. У том наиђе професор Сремац, и пошто је Крпа био низак растом, он помисли да се ради о ђаку који избегава наставу, па га потегне за уво уз речи:

„Шта ћеш ти ту, магарче један?"

Збуњени Крпа је стигао само да промуца:

 „Али, молим вас, господине професоре, па ја сам ваш колега!"

Професори нишке гимназије били су стални гости нишких кафана. Тако су Крпа и Сремац углавном седели у кафани „Весели смех", у центру града. Газда те кафане био је из породице нишких Цинцара и звао се Трајче. „Весели смех" је, као и већина тадашњих угоститељских објеката, био тзв. „породична кафана". У кухињи је радила Трајчетова жена Сика а понекад је припомагао син јединац кога су сви у Нишу звали Митанче и који је похађао Гимназију где су два професора били предавачи.

У својој књизи „Нишке анегдоте 19. и 20 века", аутор Видосав Петровић - Чика Вице, (1936-2017), драгоцени хроничар нишке чаршије и друг из детињства Бранка Миљковића, оставио је забележену и једна анегдоту.

О Видовдану 1892. године, Митанче је понављао први разред. Разлог - „соплео" се на предмету Српски језик. Који му је предавао Крпа.

Зато мајка Сика оде код мужа и повери му се:

„Трајче, голем ме дерт мори."

 „Кажи, Сике."

„Јадно Митанче опет се соплело од оној пусто госпо'н Миле. Што ће си праимо?"

Трајче се мало замислио и одлучио да поступи онако како би сваки тадашњи, а богами и садашњи нишки кафеџија поступио.

„Не му давај на Миле више дебели батаци и чорбу", рекао је. „Не му давај слатку сутлију и убави си мафиши. Тај си је угурсуз, а Нишлије су големи човеци по душу, мераклије су и севдалије, ал' умеју с угурсузи и да се тепају!"

Наравно, начин на који је Трајче хтео да се „тепа" с Милетом Крпом био је нешто сасвим другачији и могао би да се да се данас подведе под мито и корупцију. Само у натури.

Тог поподнева у „Весели осмех" дошао је на ручак, као по обичају, и професор Крпа.  И газда Трајче је одмах, без много устезања, изнео своју понуду.

Да пофесор прецрта лошу оцену а заузврат у кафани има да једе све саме ђаконије: пржене голубове и татлије уз „убави црњак". Па још бесплатно. Уз опаску да за то нико неће да зна.

„Само ти и ја, профисуре... И жена ми Сика".

Оно што Трајче није знао јесте да је Крпа био бескомпромисан и непоткупљив човек, па се силно изненадио када је овај одбио његову понуду и препоручио му да сина, кад је већ лош ђак, више упосли у својој кафани. Након тога, ни Крпа ни Сремац нису више долазили у „Весели осмех".

Крпа је иначе био велики противник династије Обреновић и због тога га је Министарство стално премештало из места у место, а у родном Београду није успевао никако да добије намештење. Из Ниша је брзо отишао, и у престоници се коначно обрео 1897. године где је становао заједно са Сремцем. Обојица су у то време били редовни гости чувене кафане „Дарданели".

Сремац је остао дуже у Нишу и самим тим оставио већи траг.

Анегдоте о њему су бројне, а многе су се десиле у разним кафанама где је почео да бива редовни гост јер се временом његова професорска плата повећала, као и остали приходи, па је себи могао да приушти многе ствари за које није имао новца када је први пут дошао у град на Нишави.

Заклети нежења и велики гурман, време је углавном проводио на релацији школа-кафана-кућа (Хер Жика: „А ти, Даро, знаш да ја кафану никад нисам волео!") и лагано се увезао са локалцима и постао део велике нишке породице. Звали су га на славе, венчања, крштења и остале светковине, а прича каже да Сремац није био толико тврд и непопустљив као Крпа када су у питању биле ђачке оцене. Из чега следи закључак да је добро јео и пио по нишким кафанама, углавном бесплатно.

Тако је једном приликом професор Сремац седео у неком повећем друштву, у кафани, наравно, када му је пришао извесни Рисантијевић, типично чаршијско спадало и заједљиво га упитао:

„Професоре Сремац... Је ли истина да сте ви вицкаст човек? Докажите то једним вицем - па да се мало насмејемо."

На ово му је Сремац одговорио:

„Драги Рисантијевићу, није то баш лако - измишљати вицеве... Него, дедер, пошто си познат као глуп човек - одвали нам неку глупост."

Није познат крај ове анегдоте.

Кроз овакве анегдоте лако се уочава нека врста „транзиције" када су нишке кафане у питању. Још под Турцима су се ту окупљали углавном локални газде, еснаф-човеци (занатлије), трговци... Знао се „ред". На пример, сељацима је било забрањено да седе у градским кафанама, за њих су постојале кафане на периферији, па је тако једну од чувенијих периферијских кафана под именом „Два тежака" држао деда Чика Буце Милутиновића, нишке легенде и некадашњег власника чувеног угоститељског објекта „Буцино ћоше", о коме ће бити касније речи у овом фељтону.

Сељак је, дакле, могао да дође у Ниш, али пре тога да прође тзв. „трошарине", које су била нека врста царине на улазу у град. Једна је била на истоку, друга на западу. По оној источној (горњој) данас цео један нишки крај носи име - Трошарина. Сељак би, дакле, плаћао трошарину, улазио у град, завршавао послове које има и одлазио, у већини случаја, у неку од силних кафана и механа на ободу града (кажу да их је после ослобођења било око 40) и тамо са осталим сељацима могао да приушти себи скромни оброк и коју чашу вина или ракије.

Мада су сељаци, а тако је и данас, у ствари - највише волели пиво. Разлог - једино пиво ниси могао да направиш код куће. Зато је пиво, да се тако изразим, за становнике села одувек било „егзотично" пиће.

На трошаринама је такође постојало место где су сељаци били у обавези да састружу блато са својих опанака пре него што њима почну да шетају по нишкој калдрми.

Србија тог времена, па и Ниш с њом, били су, дакле, дубоко класно подељено друштво.

А те поделе су се још више продубиле када је мудри краљ Милан у жељи да Србију приближи европским земљама донео не тако мудру одлуку да озакони политичке странке. Тако је 1881. донет закон који је омогућавао да се до тада неформалне групе окупљене око идеја, програма или голог интереса организују у политичке партије. Ново доба српских подела је могло да почне. Прве станке биле су либерална, напредњачка и радикалска.

По том кључу су, гле чуда, почеле и да се деле кафане.

Тако је било и у оновременом Нишу. Дневна политика и странчарење ушли су у нишке кафане и - никад нису отишли. Тако су постојале „владине" и „опозиционе" кафане, „либералске", „радикалске" и „напредњачке". У њима се читала штампа наглас, прогласи и програми, договарало се и олајавало а вечита тема био је, наравно - кнез и потоњи краљ Милан.

Тако се дошло до апсурда да су српске новине писале све најгоре о Милану Обреновићу, не штедећи на дрвљу и камењу, док су га, рецимо, турске хвалиле као храброг војсковођу, реформисту и мудрог владара.

А Ниш је још увек био та тачка у којој су се сусретали Европа и „пусто турско".

Калча социјалиста

Појавили су се и социјалисти.

И неки од њих су одлучили да придобију за себе чувеног занатлију Калчу па су му отишли на ноге у радњу. А за то су изабрали баш дан када је навечер у кафани „Европа" требало да се деси премијера Сремчевог позоришног комада „Ивкова слава", у коме је знаменити глумац Чича Илија Станојевић играо Калчу. Било је то 1896. године.

Калча се тог догађаја присећао овако:

„...Отворише се авлијска врата и те ти ги два-три од овија наши си ајдамаци..."

Реч „ајдамак" значи „клипан", тако да их је Калча одмах добро проценио.

„Помози Бог, чича Калчо, ми дођомо при теб', има нешто да ти зборимо.", започео је причу ајдамак-социјалиста.

„Де, казујте."

„Ти знаш да се ти представљаш до вечер."

„Знам. И?"

„Ти тој не треба да даш. За тој смо дошли да се упишеш у социјали, па да подвикнемо довечер на туј господу што исмејују сиротињу."

„А шта су тој социјали?"

„Па социјали су, ете, чича Калчо, т'кој ти ми..."

„Ми?"

„Раденици. Еснаф човеци. Кујунџије, шуштери, казанџије, абаџије... Од работу што живу."

„Па с'г што искате? Је л' си ми све убавачко живујемо од работу, кој си кол'ко работи, тол'ко му и иде."

„Треба се смањи работа, чича Калчо."

„Је ли?"

„Треба да тражимо с'лте осам сати на д'н да радимо..."

„Осам сата? Па ја од кад сам се родија нес'м по осам сата работија, те с'г ћу се уписујем у социјали за осам сата работење? Крштите си главу, мангупштине... Ако ви је ћеф, сто сата работите, тој ли ме је брига. А ако има т'кви социјали што 'оће работу по два сата на д'н, туј ви да ме викате. Ћу се упишем. Будале једне! Па ја се по пет д'на не враћам из лов - они ће ми приказују осам сати работење."

Од ове ране политичке агитације није било ништа, али политичко агитовање ће се унапредити у предстојећим годинама и деценијама, толико да ће нишке кафане постати главна места политичког живота и страначких сукоба и одмеравања. То је достигло врхунац за вакта Драгише Цветковића, који је предизборну кампању почињао тако што су нишким улицама кружила кола на којима је био печени во и буре са ракијом и вином који су се бесплатно делили гласачима. Али то је једна друга прича.

Сремац је отишао из Ниша убрзо након кафанске премијере свог комада. Његова оставштина нису била само прозна остварења, наиме, он је Нишлијама завештао и своју личну библиотеку, која је данас део градске библиотеке која носи његово име.

Скерлић је о том Сремчевом растанку са Нишом, оставио надахнут запис:

„И кад је у Нишу увелико почело нестајати и ниских кућа и кривих улица, и фесова и силава, када је ‘плех музика' стала потискивати дахире и зурле, а мађарске и немачке кафе - шантанске певачице чочеке и ченгије, и још када су се међу самим ‘еснаф-чо'ецима' стали јављати радикалци, Сремац је дубоко уздахнуо, као Ибиш Ага махнуо руком ‘к'смет' и оставио Ниш да се више никад у њ не врати."

Ниш у Европи, „Европа" у Нишу

Амбиција Милана Обреновића да Ниш што пре прерасте статус турске касабе огледала се и у томе да је у граду почео да цвета културни живот. А многи као камен темељац нове нишке културе сматрају једну - кафану.

Кафана „Европа", која је уједно била и хотел, отворена је непосредно по ослобођењу. У питању је била спратна грађевина, зидана „по јевропски" (у аустроугарском стилу), имала је велику летњу башту, два салона и коњушницу. Први газда је био угледни нишки дућанџија Михајло Терзибашић, да би 1881. кафана прешла у власништво војвођанског кафеџије Луја Рупшића. Хотелски део састојао се од 18 соба.

У „Европи" су се приређивали балови, концерти, политички скупови, одседали су угледни гости али су се такође приређивале и позоришне представе. Тако се прво извођење Сремчеве „Ивкове славе" десило управо овде, а нишка аматерска позоришна трупа „Синђелић", претеча данашњег Народног позоришта, своју прву представу „Љубав све може" такође је извела у „Европи" 24. јуна 1893. У хотелу је наступао и црквени хор „Бранко", као и разни оркестри.

Прва самостална изложба слика неког нишког уметника такође је организована у овој кафани. Њен организатор Ђорђе Стаменковић се одлучио за „Европу" јер у целом граду није могао да нађе ниједан пригодан простор погодан за изложбу. На зидовима „Европе" Нишлије су тада могли по први пут да виде слике свог суграђанина Боривоја Стевановића (1879-1976), потомка чувеног нишког адвоката чији дом је био непосредно у близини Саборне цркве. Стевановић се у родни Ниш вратио из Београда, где је сликарски занат пекао у Првој цртачкој и сликарској школи словачког сликара и педагога Кирила Кутлика.

Телефони, телеграми

„Европа" се налазила у самом центру града, на углу Улице Вожда Карађорђа (данас популарна „Вождова" тада се звала „Пиротска") и Страхињића Бана. Управо из „Европе" је извршен први директни пренос неког концерта путем телефона у Србији. Нишко црквено певачко друштво „Бранко" је било у кафани и њихово извођење могло је да се чује у београдском „Коларцу", а с друге стране, из Коларца су Нишлије могли да чују извођење хора „Станковић". Колико је ово било велико технолошко достигнуће за то време говори и чињеница да су обе сале биле посебно опремљене за овај догађај, па су тако у „Европи" гости слушали звук са труба специјално за ову прилику постављених на плафону, а имали су на располагању, веровали или не - и слушалице.

Ипак, оно по чему је „Европа" најпознатија, десило се 28. јула 1914. године.

Тог дана, Никола Пашић, председник српске Владе, био је на ручку у башти кафане са својом супругом и две ћерке када му је донет телеграм који је послат из Беча. Према наводима из званичних докумената, то се десило између 12 и 13 сати, а сала је била пуна „београдског света".

Василиј Николајевич Штрадман, руски амбасадор, био је сведок овог догађаја и касније га је овако описао у својим мемоарима:

„Око два сата, кроз капију ресторанске баште ушао је поштар и, пошто је пришао Пашићу, извадио је из торбе телеграм. Пашић га је узео, прочитао, прекрстио се и пружио га мени. У телеграму је гроф Бертолд јављао из Беча да је 'Аустроугарска влада, не добивши одговор од Србије на своју ноту од 23. јула, принуђена да штити своје интересе и од сада се налази у ратном стању са Србијом'."

Други извори кажу да је, након што је прочитао текст телеграма, Никола Пашић само рекао:

„То смо и очекивали."

А онда је наставио с ручком као да се ништа није десило.

Епилог овог ручка у „Европи" је свима познат.

 

ПРИЛОЗИ ЗА УРБАНУ МИТОЛОГИЈУ НИША (1): Све Калчине кафане у Ниш