У оно мутно доба кад су се појавили први мобилни телефони, испричаше ми како је неки Таско Мурић из Рожаја утекао од мечке на дрво, па се досјетио да позове синове телефоном, а они дотрчали и пушкама убили мечку. То је био први примјер како је такозваном обичном човјеку мобилни телефон био од користи

МЕЧКА

Било је то у оно мутно доба кад се појавише мобилни телефони. Новинар сам био, хонорарац. Тражио сам у свему нешто важно како бих јавио и зарадио. И, слага ме један шаљивџија, професор књижевности, лако ме слага - рече, да је неки Таско Мурић, из Рожаја, утекао од мечке на дрво. Јурила га мечка, а он се испео на дрво. Досјетио се, тада, да позове синове мобилним телефоном, а они дотрчали и пушкама убили мечку. Ја сам ту вијест, као занимљивост, пласирао у својој новинској агенцији. И преузеле је све дневне новине. То је био први примјер како је, такозваном обичном човјеку, мобилни телефон био од користи. Поносан, ја сам говоркао како се може обликовати јавно мњење на основу једног догађаја у планини. И, дође онај шаљивџија, професор књижевности, и рече ми: Преварен си, све сам измислио! Таска Мурића нити је јурила мечка, нити он има мобилни телефон. Добро. Шта да радим? Преварен сам. Ништа чудно. Није се догодило нешто што је могло да се догоди. Недуго затим, одем послом у Рожаје и потражим тог Таска Мурића, јер сам се плашио да ће ме тужити. И питам, да ли постоји тај човјек. Постоји, кажу ми. Нађем га, на тргу, а пијачни дан, народ се окупио око њега. Он прича како га јурила мечка и како се досјетио да позове синове који су дотрчали и пушкама јој пресудили. Он прича, прича и ужива, а народ га слуша. Ја приђем Таску Мурићу. Представим се. Рекох, хтио бих нешто насамо да попричам с вама...  Он се уозбиљи, удаљисмо се од знатижељника... Господине, каже ми Таско Мурић, тихо ми каже, господине драги, ја причам све онако како сте ви јавили новинама. Купио сам и мобилни телефон. Сви ми вјерују. Не брините... 

ДРЖАВНИ ТРЕЗОР

Међу многим мојим теткама je и тетка Бисера. Финансијски експерт. Носила је велике торбе и шешир. Увијек шешир. И увијек шешир у комплету са хаљином. Након 5. октобра, министар финансија именовао је моју тетку Бисеру за директорку државног трезора у Новом Пазару. Тетка је ушла у службене просторије. Првог дана, обишла је све канцеларије и поздравила запослене. Другог дана, дала је изјаву за медије. Трећег дана, кренула је у реформе. Четвртог дана, тетка је ушла у трезор, гдје се чува државни новац. Поред новца, поред сефова, поред кључева, тетка је пронашла и кесу пуну кондома. Тетка, која се није удавала, зачудила се овом проналаску. Питала је запослене, зашто се толики кондоми налазе у трезору. Сви су само угињали раменима, али је неко, ипак, дискретно објаснио мојој тетки како се врши блуд - ту, у хладовини државног трезора, гдје влада дискреција и гдје нико не плаћа дневни одмор као у хотелу. Било је много парова који су правили паузе, улазили у трезор, обављали то што су обављали, и настављали да раде. Чак је постојао неписани распоред, када који пар улази да се релаксира од тешког економског посла. Запослени су га, у шали, звали распоред часова. А годинама је неко, било ко међу њима, доносио пуну кесу кондома којима су сви могли да се послуже. Након што је избацила кондоме и успоставила контролу трезора, тетка је убрзо склоњена са функције. Без икакавог званичног образложења. Ни мјесец дана није прошло од њеног постављења, а већ је била бивша директорка. Делегације су сваког дана ишле министру финансија и жалиле се на моју тетку. Нису могли да је оптуже за крађу, јер није имала времена било шта да украде. Нису могли да је оптуже за нестручност, јер је била стручнија од свих запослених. Али, рекли су министру финансија како је моја тетка пореметила међунационалне односе у колективу. Иако нису били у праву, на неки начин, били су у праву. Јер тада, у доба ратова, није било мјешовитих бракова - секс између два народа могао се одвијати само на тајном мјесту какав је државни трезор. Тетка је хтјела да служи држави, али држава је избацила моју тетку. Она кеса кондома враћена је у трезор. И данас је тамо. 

ВАТА

Срео сам га, једног јутра, у Херцег Новом, на степеништу, близу мора. Представио се. Генерал у пензији. Читао је мој Еп о води. Позвао мене и моју супругу у кућу, да неколико дана будемо гости његове породице. Прихватио сам позив, ту изненадну почаст. Пливали смо и причали о војскама, историји, о биткама... Генералова кћи је свирала харфу, а супруга му је савјетовала да остави цигарете. Дању смо пливали, а ноћу причали у дворишту. Али, генерал је рекао да уочи мог одласка морамо вечерати у граду. И пало је то вече. Спремали смо се. Бирали кошуље и мирисе. Уочи изласка, генералова супруга рече да је запушена шкољка у тоалету. Генерал није желио да зове водоинсталатера. Шта ли сте бацили унутра?!, драо се на жену и кћер. Ништа!, говорила је његова жена. Ја сам ушао у купатило, желио сам да помогнем, али нисам знао како. Чуди ме, како се запушила?, питао се генерал. Завукао је руку, без рукавице, у шкољку. Извадио је вату. Крваву. Драо се на кћер. Сељанко, како си могла да бациш вату унутра! Гуско! Ти ниси за море! Ти си за пећину! Опрао руке. Запалио цигарету. Пошто је ово урадила, ноћас је нећемо водити на вечеру, пресудио је генерал. Кренули смо, генерал, ја и наше двије супруге. Генералова кћи остаде у кући. Изашли смо, прошетали, потом вечерали лигње и рижото. Вратили се кући. Генералова кћи је висила. Ја сам малко подигао тијело и тако помогао генералу да макне омчу са њеног врата. Генерал није ни писнуо, а генералова жена је вриштала. На поду испод покојнице лежао је папирић. Крајичком ока прочитао сам ријечи које ми нису биле упућене: За све си имао времена, осим за мене.