Писма из Норвешке читате као класичну литературу, обавезну лектиру, бедекер - све што се може знати о Норвешкој ту је. И сто година пошто је написана, Исидорино импресивно образовање, посматрачки инстинкт, подстицајна радозналост, интуиција и таленат отвориће вам толико путева. Када је Исидора писала Писма наравно да није могла наслутити да ће нас нешто велико повезати с народом Норвешке, заувек - Крвави пут. Blodveinen, Blood Road. Den blodiga vägen

Почетак филма је за мене увек одлучујући. На позив норвешке амбасаде и редитеља Кнута Ерика Јенсена, на пројекцију филма Stella Polaris стигла сам са великим закашњењем. Било ми је непријатно. Преломила сам, ушла у биоскоп, што неприметније села у последњи ред и доживела један од највећих естетских и емотивних шокова у мом старом и богатом животу са филмовима.

На екрану, испред дрвене кућице у огољеном пејзажу на обали океана, стоје престрављени девојчица и дечак, залеђених покрета, пред неколико окупационих немачких војника. Сцена је пуна заглушујуће тишине и истовремено мукло звечи, апстрактна је, разбијена па реституисана, на граници засићења а ипак халуцинантно једноставна. Ништа се ту заправо не дешава, тек слутите чвор, есенцијалну тачку једног живота у тих одлучујућих неколико десетина секунди.

Дечак је Кнут Ерик Јенсен, а девојчица? Видим моју мајку, Србија, 1944. године, хиљаде миља далеко од рибарског градића Хонингсвога, Јенсенове вароши на крајњем Северу Норвешке, у Финмарку на обали Северног мора. Препознајем њен страх од војника пред којима немоћно стоји, сцена је еквивалентна оној у којој је протагониста моја мајка; испричала ми је некако, више пута, у инсертима, искидано, недовршено, како је све било - како је бомба пала у двориште и како су на земљи лежали разнесени делови тела братића и оца, али ето први пут кроз овај филмски призор осећам ледени ужас догађаја. Као да први пут разговарам са мајком. Ово сам написала да истакнем значај и смисао које филмови понекад имају. И шта од филмова очекујем.

Кнут Ерик је наредне, 1994. године, био у Паризу гост мог фестивала „Европа око Европе". Постали смо пријатељи.

Захваљујући поетској снази његових филмова, први пут сам се нашла, метафорично, у поларном кругу. А онда су почела моја права путовања на Север. Финмарк, Нордланд, Хонингсвог.

У Хонингсвогу

Када после пет сати путовања аутобусом од аеродрома у Алти кроз зачудне пределе - септембар је, ирваси путују на југ - за кривином први пут угледате Хонинг­свог, лучки градић од неколико хиљада становника који се налази само 34 километра од Нордкапа, најсеверније тачке европског континента, прво што запазите јесте огромни резервоар нафте за ознаком „Шел", а одмах потом, на брду што наткриљује месташце, усамљену бисту истог оног Кнута Ерика Јенсена, филмског поете тешких ратних и хладноратовских догађаја, хроничара града у коме се родио.

Хонингсвог је сада значајно и просперитетно туристичко место. Огромни бродови овде праве предах пред посету Нордкапу и у одласку или повратку на Северни пол. Овде се одржава и „Нордкап" филм фестивал, чији сам гост.

Ратна прошлост града је мрачна. Хонингсвог су немачке трупе 1944. године спалиле до темеља. Изгорело је све изузев цркве. Све. Куће живих боја овде су одувек грађене од дрвета. Окупаторска војска водила је политику спаљене земље. Освајачи су били сурови. Нарочито су били сурови према староседеоцима Лапонцима, и њиховим животињама. И Норвежани су према њима били сурово надмени и строги.

Паљење Хонингсвога било је део већег стратешког плана - требало је спречити Русе да напредују и онемогућити им приступ позадинским базама. Нацистичке трупе палиле су обалска села и тако приморавале становнике да беже по најстрашнијим кијаметима Северне земље. Лапонци су се повлачили према унутрашњости земље, са ирвасима, а остали су побегли бродовима. Због тога бродови нису изгорели. Села и несрећне животиње су гореле.

Нећете само у градском музеју наћи документацију и фотографије града пре и после апокалипсе, фотографије су у свакој кући, у свакој хотелској соби, на палубама свих бродова, аутобусима, у свакој кафани и станичном холу. Таква је борба за прошлост. Не може се поднети непостојање прошлости.

Међутим, то што тада није изгорела црква становници Хонингсвога сматрају чудом. Они нису заборавили ни улогу Совјета у њиховом ослобођењу. Због тога постоји један латентни неспоразум или сукоб крајњег севера Норвешке и Осла. Русија одавде не изгледа исто. Овде је осамдесет километара заједничке границе с Русијом, град Киркенес се налази се на тој граници. Ту је и данас северна маршрута за избеглице, из Москве преко Мурманска. Север има своје законе.

Нешто од тога се види и у Јенсеновим филмовима. Свој последњи играни филм, Ледени пољубац (Ickyss, 2008) - који говори о Гунвор Галтунг Хаавик, Норвежанки која је радила у норвешкој влади, а онда 1977. била ухапшена као шпијунка КГБ-а (за који је радила тридесет година), проглашена за народног непријатеља и умрла у затвору - Јенсен је снимио по књизи Олфа Р. Јакобсона и писмима која је Хаавикова писала свом руском љубавнику.

У филму Ујед зиме (Brent av frost, 1997), Јенсен истражује комплексне душевне пределе главног јунака, који се у Другом светском рату борио раме уз раме с Русима против Немаца да би у хладноратовском периоду приморан да их сматра непријатељима, а сада се бори с противуречним осећањима, раздире га дилема правде и лојалности. Јенсенова готово искључива тема је Финмарк, област северне Норвешке, његова историја и живот њених становника.

Филм Смирено и сумануто (Heftig og begeistret/Cool and Crazy, 2002) говори о мушком хору који из изолованог рибарског сеоцета Берлевог усред поларне зиме одлази на турнеју у Мурманск. Ведар и духовит, овај музички филм култно је Јенсеново остварење, нека врста нордијског Buena Vista Social Club.

Крвави пут 

Књигу Исидоре Секулић Писма из Норвешке Јован Скерлић је дочекао са омаловажавањем, презиром и осудом, цинично „мушки". Претенциозно је окарактерисао Исидору као „скандинавствујушчују, којој је лед у срцу, магла у глави, а мртва фраза на уснама". Како се могао тако преварити.

Писма из Норвешке читате као класичну литературу, обавезну лектиру, бедекер - све што се може знати о Норвешкој ту је. Када прочитате путописну књигу Ребеке Вест Црно јагње, сиви соко имате утисак да сте положили неки тежак испит, да сте савладали важно градиво из историје, географије, антропологије и историје уметности - исто је са Писмима из Норвешке.

И сто година пошто је написана, Исидорино импресивно образовање, посматрачки инстинкт, подстицајна радозналост, интуиција и таленат отвориће вам толико путева. На овом академски припремљеном путовању, а какво је другачије могло бити за жену-путницу, професора гимназије са Балкана 1913. године, много се пешачи и толико се много у сусретима добија и даје.

Када је Исидора писала Писма наравно да није могла наслутити да ће нас нешто велико повезати с народом Норвешке, заувек - Крвави пут. Blodveinen, Blood Road. Den blodiga vägen.

У Другом светском рату немачке окупационе снаге имале су у северној Норвешкој огромне потребе, посебно у погледу транспорта: снабдевање северног фронта, транспорт сировина, људства и материјала у Финску. Бродски превоз дуж норвешке обале био је ризичан због сталних савезничких бомбардовања, мрежа путева била је сиромашна, тако да је развој железничке мреже сматран јединим решењем.

Како железница није ишла даље на север од Мосјоена, Адолф Хитлер је наредио брзу изградњу Поларне линије до Киркенеса, на граници с Русијом.

Задатак немачког команданта за Норвешку, генералоберста Николауса вон Фалкенхорста, био је да за четири године изгради железнички пут до Киркенеса. За изградњу пруге и путева било је употребљено око 45.000 ратних заробљеника. Међу њима су били и они из Србије.

Немачка Врховна команда донела је, наиме, одлуку да се из концентрационих логора из Србије и НДХ издвоје снажни, млађи мушкарци способни за рад, и пошаљу у Норвешку. Из логора Сајмиште, Бањица, Црвени крст, Ниш, Шабац, Јасеновац, Градишка, издвојено је 4.268 затвореника. После краћих задржавања у Аустрији и Немачкој, из луке Штетин су пребацивани бродовима до Норвешке. У норвешким логорима страдало их је око 3.000.

Пет главних логора у Норвешкој познатих као „Српски логори" (Serberleir) били су у Карасјоку (најсеверније лоциран), Бајсфјорду (највећи), Ботн у Салтдалу, Озен и Корген у јужном Нордланду. Међутим, постојали су и многи други мањи логори у северној Норвешкој, њих око педесетак између Коргена и Нарвика са око 30.000 заробљеника. Заробљеници су били Југословени (90 одсто српске националности), затим Пољаци и Совјети (око 75.000 у целој Норвешкој). Најмлађи ратни заробљеници имали су дванаест година.

Морталитет у пет српских логора био је изузетно висок. Заробљенике су стрељали, умирало се од исцрпљености, глади, зиме, било је свакаквих изнуривања и кажњавања у којима су се мучитељи такмичили по маштовитости.

Пре доласка нациста, чувари логора били су норвешки младићи не старији од шеснаест година, чланови Хирдвактбатаљона под командом национал-социјалистичког омладинског савеза „Ungdomsfylking". Дечаке је одликовала изузетна бруталност. И сам Квислинг је био шокиран чињеницом да су тако млади људи тако сурови.

„Чини се извесним да су овде у питању екстерминациони логори чији је циљ да се систематично истребе сви затвореници. Суочени са глађу, израбљивањем и тешким животом, здравље становника се систематично деградирало до смрти или еутаназије јер више нису служили ничему", пише 1947. билтен норвешке адвокатске асоцијације „Norsk Retstidende", који постоји од 1836 године.

Ови мученици су градили деоницу садашњег ауто-пута Е6 на источној страни Салтфјура, у општини Салтдал (Долина соли), у покрајини Нордланд, на обали Норвешког мора.

Дана 14. јула 1943. године, чувар логора стрељао је Милоша Бањца, а његов брат је крвљу нацртао крст на оближњој стени. Пут између Рогнана и Саксенвика назван је по овом догађају „Крвави пут". Крвави крст исцртан крвљу Милоша Бањца редовно се посећује, а боја обнавља.

Огромно камено величанство
и на њему крст уписан
Никада толики бол скамењен
видела нисам. 

(Десанка Максимовић, Песме из Норвешке)

На филму

Радош Новаковић и Каре Бергстрем снимили су 1955. филм Крвави пут, у југословенско-норвешкој копродукцији, јединственој у то време у Европи. Филм је о борби за живот групе југословенских партизана, ратних заробљеника који беже из логора, и локалном становништву које помаже партизанима да преживе у норвешким планинама и да се домогну Шведске.

„Изазван бруталним поступцима немачког окупатора и његових квислиншких сарадника, Норвежанин Кјетил помаже Југословене, интерниране у Норвешкој. Чини се да ће бекство младога Југословена Јанка пропасти у тренутку када овај среће Магнара, квислиншког сарадника и Кјетиловог сина. У покушају да разоружа сина, Кјетил га убија, а Јанка прати до шведске границе, где га чека слобода."

Филм „приказује човека као беспомоћну животињу... мирни реализам подвлачи суровост ситуације и апсурд људске судбине, нешто што човека, ако преживи, мора обележити заувек", написали су о Крвавом путу Мира и Антонен Лим. Изванредна је фотографија сниматеља ветерана Ненада Јовичића (Вук самотњак) и Рагнара Серенсена. У филму игра Миливоје Живановић.

Постоји и музеј посвећен Крвавом путу (The Blood Road Museum), налази се у оквиру Нордланд музеја у Салтдалу, два километра од центра Рогнана.

У музеј нисам отишла, нисам била спремна за то, али ово сећање посвећујем Милошу Мандићу, некадашњем заробљенику у Норвешкој, бившем судији у Сарајеву, а потом избеглици из Сарајева. Имала сам част и задовољство да га упознам, у Нормандији, почетком наших несрећних и неславних деведесетих. Жао ми је што у то време нисам познавала и волела норвешке пејзаже и људе као сада. Од њега сам могла много да сазнам.

Крвави пут и крст налазе се сасвим недалеко од мог драгог одредишта, острва Кјерингеј (Kjerringøy).

Име острва у преводу значи „Острво жена". Име је добило по стени која се тако зове, нема сумње по некој Амазонки-викингу као што је моја драга пријатељица и колегиница, филмски радник Мај Беате Јенсен. Настављам пут Севером трагом филмова.

На острву Кјерингеј

У филмском свету Кјерингеј је познат по филмским адаптацијама романа Кнута Хамсуна које су овде снимане. По Хамсуновим романима и приповеткама снимљено је двадесетак играних дугометражних филмова, неколико краткометражних, више телевизијских, два документарна и два биографска филма о животу аутора. Ови филмови припадају периодима скандинавског националног романтичног немог филма двадесетих; немачком романтизму тридесетих; независним продукцијама шездесетих и седамдесетих и новом нордијском периоду деведесетих. Филмови снимани по Хамсуну у Русији и Чешкој пре 1917. године сматрају се изгубљеним. Неми филм Благослов земље имао је премијеру 1921, само годину дана пошто је Хамсун добио Нобелову награду за књижевност..

„Последњих дана непрекидно сам мислио и мислио на вечити дан северног лета. Седим ту и мислим на њега и на кућицу у којој сам становао, на шуму иза кућице, и спремам се да понешто напишем како бих скратио време, а и зато што ми то чини задовољство."

Овако почиње Хамсунов роман Пан. Тако почиње и филм Пан Хенинга Карлсена из 1995, а та реченица подстиче и моје сећање на дане проведене на острву Кјерингеј, и на Хенинга Карлсена.

По роману Пан снимљена су четири филма. Други по реду, насловљен Кратко лето (Kort är sommaren), снимљен је 1962. на острву Кјерингеј. У њему играју саме звезде скандинавског филма: Лив Улман, Биби Андерсон, Јарл Куле...

Овде су снимљени и Телеграфист (Telegrafisten, 1993), Ерика Густавсона по сценарију истакнутог савременог писца Лаша Собија Кристенсена, и Скитнице (Landstrykere, 1990), Ола Солума.

Острвом лутају ликови Хамсунових јунака, Едварде и Еве, скитнице и телеграфисте, пуковника Глана („Прича се да је једна дама рекла - кад ме он погледа, ја постајем беспомоћна, од тога погледа осећам унутрашње узбуђење као да ме је додирнуо").

Мај Беате Јенсен је учествовала на два последња снимања јер своје острво одлично познаје, а одломке из Пана говори вам наизуст - као народну усмену поезију.

Она је секретар „Hamsun Society", друштва за заштиту и промоцију дела Кнута Хамсуна. Кроз њено имање на Кјерингеју протиче река, а њена црвена дрвена кућа окренута је према мору Вестфјорда и Лофотенским планинама: призор је континуирана драмска представа коју режира светло. Мај поседује и нека острвца на која још није ногом крочила. На њима станују орлови.

Мај је амбулантна болничарка, кроз полупусту земљу вози као Фанђо, а најнедоступније фјурове (фјордове) и фјелове (висоравни) воли од детињства. На острву нема лекара, па понекад све почива на хитној помоћи, то јест на Мај Беате и њеном брату Бјорну, док не слети, ако мора, хеликоптер из болнице у Будеу. Бјорн је често норвешко име и значи „медвед", дечацима се то име даје као код нас име Вук, да би били јаки и мужевни.

На острву живи 345 становника, ирваси и понеки лос. Краве, коњи и овце крећу се острвом слободно. У јулу, када је увек сунце, чућете бескрајну мелодију тешких, месинганих звона која висе о вратовима животиња да се слободне и спокојне не изгубе.

Лука Кјерингеја је највеће пристаниште у северним водама Нордланда. Златно доба лука доживљава средином XIX века. Њен власник, трговац Еразмус Цал управља берзом и острвом полуфеудалним стилом. Ова историјска личност отелотворена је и овековечена у лику трговца Мака Фридрика у Хамсуновим романима.

Хамсун се 1877. „настанио" у Кјерингеју, пошто је пре тога у Бодеу научио обућарски занат, и ту се задржао до 1879. године. Било му је двадесет година. Еразмусу Цалу се обратио за помоћ, тражио је новац да би могао да пише, и за промоцију својих књига и каријере у Копенхагену. Извесно је да је Цал Хамсуну, луталици и младом шегрту, помогао. Позајмио му је или можда поклонио знатну суму новца. После Кјерингеја, Хамсун се укрцао на брод за Америку, коју никада није заволео, напротив.

„Некада се дешавало да великаш, господар дистрикта помогне неком посебно надареном младићу", написао је касније Хамсун, „а тај великаш није био глуп. Имао је све неопходно за живот: суптилност у размишљању, патерналистички став у односу на окружење, одговорност према тим људима; савремени шпекулант нема очински смисао великаша." Завршна сцена укрцавања на брод из романа Глад, а потом и истоименог филма Хенинга Карлсена из 1966, највероватније потиче из Хамсуновог искуства са острва Кјерингеј.

На обали, у окриљу Градског музеја Кјерингеја, некадашње највеће берзе рибе, доминира биста Кнута Хамсуна.

Вечити дан северног лета

Не могу да одолим изазову да док неуморно ходам острвом, опсесивно, са животињама, не цитирам одломке из романа Пан, за који је Сингер рекао: „Тај роман је ремек-дело, Хамсунова је величина била што је љубав описивао као непрекидни сукоб. У Пану се двоје људи, Томас Глан и Едварда, даномице боре за љубав, воде прави рат. Рат љубави Хамсунова је главна тема".

Јер те речи су макар онолико стварне колико је стварна та шума, то светло и ти звуци. Не, стварније су.

У Пану, у преводу Станке Глишић, пише:

„Први дан у шуми.

Весео сам и уморан. Све животиње су ми се приближавале и гледале ме. На лиснатом дрвећу било је буба а по путу су милели разни инсекти. - Добар сусрет! - мислио сам. Атмосфера шуме ми је прожимала чула, плакао сам од љубави и био сам савршено весео, сав сам био испуњен захвалношћу. Добра шумо, завичају, од срца ти желим мир божји... Заустављам се, окрећем се на све стране и плачући и поименце ословљавам птице, дрвеће, камење, траве и мраве, обазирем се и помињем их по реду. Гледам на брда и мислим: - Ето, сад сам и ја ту! - као да сам одговарао на неки глас."

Кад поново путујем на Север радујем се вртоглавици нестајања у светлости бескрајног дана. Није необично што су највећи мајстори филмског светла са Севера: Дрејер, Стилер, Бергман.... Ништа није тако лепо и страшно као норвешки пејзаж.

Тридесет година пошто је снимио Глад (Sult 1966), филм који се једногласно сматра најбољом екранизацијом неког Хамсуновог дела и који се пореди са Дрејеровом Јованком Орлеанком, дански редитељ Хенинг Карлсен вратио се у Норвешку да 1995. на острву Кјерингеј сними Пан - Два зелена пера.

Рекао ми је да се осећао потпуно беспомоћним пред величанственим описима природе у роману, и да је сматрао немогућим задатком да ту поезију пренесе на екран, па је прибегавао другачијим стратегијама.

Са Мај и Елсе Карлсен, супругом и сарадницом Хенинга Карлсена, обилазимо острво и места снимања после више од двадесет година. Ја сам од оних који ходају. Нема ноћи, прекрасно. Ходамо по целу светлу ноћ, са животињама. Срећемо ирвасе. Један нас је лос дуго посматрао, издалека. Волим да ходам, а волим и ноћ.

Ево нас ту, испред колибице пуковника Глана, на месту где се одвијао следећи разговор:

„Разговарали смо још неколико минута. Ја сам је упитао:

- Кад сте дошли лице вам је било узбуђено, а очи су вам сјале, пружили сте ми руку. Сада вам је поглед поново постао равнодушан. Да ли се варам?

Ћутање.

- Човек не може стално да буде исти...

- Реците ми само - казао сам - шта је то што сам сада, на пример, рекао или учинио и тиме изазвао вашу зловољу? То би ми можда могла бити нит по којој бих се управљао убудуће.

Она је гледала кроз прозор ка далеком видику. Стајала је и замишљено гледала преда се, док сам ја седео иза ње, одговорила ми је:

- Ништа, Глане. Човек може ваљда понекад да има своје мисли. Јесте ли сад нерасположени? Помислите на то, неки дају мало, и то је за њих много, други дају све и то им није нимало тешко. Ко је онда више дао? ..."

Ова Едвардина реплика готово је теолошки коментар. Едварда је, по Хамсуновим речима, од стотине ликова које је створио лик који му је задао највише проблема; живо је присутна у филмовима скандинавских аутора, као програм, од Дрејера до Ларса фон Трира.

Наравно да кућице из филма више нема, оно што је Глан могао да посматри из свог скровишта сада је привилегија станара велелепне виле саграђене у неоконструктивистичком стилу од најеколошкијих материјала; богата савремена Норвешка припада водећим снагама дизајнерских тенденција и стилова на свету.

Рат

„Кнут Хамсун је учинио да живи све што је норвешко. Кнут Хамсун је Норвешка у ствари. Његова љубав према немачком народу, немачкој култури и национал-социјализму велика је онолико колико је велика његова мржња према енглеском империјализму." Овако је Видкун Квислинг хвалио Хамсуна пред формирање своје издајничке владе 1940. године.

Али Норвешка и свет тај ангажман нобеловцу до данашњег дана нису опростили. Јогунасти осамдесетогодишњи писац и велепоседник није одустао од свог „идеала-утопије", ни од свог карактера, а могао је. Многобројна су сведочанства о његовим настојањима да својим сународницима практично помогне. Тако је остао тајна на коју се љутите. Недоступна тајна. Привлачна тајна. Сваке године у Хамароју, где се налази његов музеј, одржава се конгрес пријатеља писца „Hamsun Society". Контрадикторни књижевни горостас стимулише рађање нових погледа, нових коментара. Шта је то видео што ми нисмо, или шта то није видео, тај чаробњак језика.

Говорио је да Енглеску мрзи због империјализма, индустријализације, због економског ембарга наметнутог Норвешкој, због кога су деца умирала од глади, због злочина у Индији, због концентрационих логора у Јужној Африци. Једном речју због ароганције - тако је доследно мислио до краја велики писац, поклоник Хитлера и национал-социјализма који је послао безброј телеграма да заштити младе норвешке интелектуалце и децу од крвавог терора џелата Јозефа Тербовена, рајхкомесара Норвешке. Заложио се за Роналда Фангена и Харалда Грига, иако с њима није био политички истомишљеник. Био је, и по сопственом мишљењу, наиван.

У јуну 1943. на Гебелсов позив отишао је у Беч на Конгрес писаца, као представник Норвешке. На конгресу је одржао говор у одбрану Европе, „против бољшевизма и англо-саксонског варварства".

Ево шта је рекао: „Овде су присутни представници свих европских нација. Све што од вас захтевам је да прихватите поздрав једног песника који долази са далеког Севера. Песника који је писао књиге до засићења. Сада вас моли за благонаклоност. Престар је."

Обратио се скупу на енглеском, а затим је његов преводилац на немачки, господин Холмбое, наставио на немачком: „Као Норвежанин желим да кажем следеће: ја сам по убеђењу антибритански настројен, али добро је познато да већина мојих сународника подржава Енглезе. Немачка је једина земља која се супротставила отровној политици Енглеза. Енглеска је увек профитирала на поразима других. Ево мог става: Енглеска мора бити бачена на колена. Победа над Јенкијима и бољшевицима није довољна. Не, Енглеска мора бити поражена. Током мог дугог живота видео сам да суровост потиче од Енглеске - несрећа, беда, насиље, тлачење, неиспуњена обећања и међународне свађе. Време је да се са тим заврши. Енглеска мора бити бачена на колена."

После говора уследио је громогласни аплауз, а убрзо и аудијенција код Хитлера у Бергхофу. Будући сусрет Кнута Хамсуна и Адолфа Хитлера поређен је са сусретом Гетеа и Наполеона. По Ничеовој класификацији типова историје, ова епизода припада „монументалној историји" XX века.

Јан Троел, изврстан шведски редитељ, аутор, поред осталих, и филмова Емигранти и Реквијем за Шведску, у свом изванредном филму-биографији Хамсун, из 1996, реконструисао је Хамсунову посету Хитлеру. Макс фон Сидоу, импресиван, овде је убедљив до савршенства. Он не игра Хамсуна, он јесте Хамсун.

Чај код Хитлера

Путује, дакле, Хамсун кроз планинске пределе Сенгсена, Холена, кроз Ђавољу долину и долину смрти у Бергхоф. На почетку му је Фирер показао величанствен поглед из замка.

„Дивим вам се, господине Хитлер. Са вама делим сан о једној новој великој Европи", каже му Хамсун.

Хитлер је наводно покушао да узврати комплимент великом писцу и уметнику. Међутим, Хамсун није марио за те прелиминарије, а како је био скоро потпуно глув, није га ни чуо, па је прешао директно на разлоге свог доласка и бриге које су га мориле. Питао је Хитлера да ли ће заиста Норвешку, трећу светску поморску силу (којој је забрањено да тргује) свести на немачку провинцију, бедни протекторат. Жалио се на Тербовена и његове гнусне, неподношљиве пруске методе и стил. И погубљења. Питао је Хитлера да ли ће једног дана опозвати Тербовена, хоће ли Норвешка једног дана бити слободна. Евоцирао је односе са Шведском и пољуљану наду да ће Норвешка постати велика држава у заједници европских држава будуће велике Европе.

Читава ова тирада Хитлера је изненадила и изнервирала, па је чајанку прекинуо а Хамсуна дословно избацио. Хамсун је Бергхоф напустио скрхан и запрепашћен. Веровао је да ће пријем одлучити будућност Норвешке и ослободити је терора. Све важно и велико настало у Норвешкој увек је најпре бивало афирмисано у Немачкој, све његове књиге биле су превођене најпре на немачки. Хамсун је у заточеништву после рата, боље рећи притвору, после петнаест година поново почео да пише.

У ремек-делу По зараслим стазама, књизи-тестаменту која је објављена 1949 (прво у Швајцарској, на немачком), пренео је стенограф говора своје одбране на суђењу које је Норвешка желела да избегне. Јер, на пример, чак се и Молотов заузимао за Хамсуна: „ Човек који је створио тако велику уметност треба да живи у миру остатак времена који му још предстоји". Хамсуну је скоро 90 година. Чекала се смрт писца.

„...Није било погрешно што сам писао. Било је исправно, оно што сам писао било је исправно.
Да објасним. Шта сам ја то писао? Писао сам како бих спречио норвешку омладину и одрасле да се понашају глупо и изазивачки према окупационим снагама, а ни за какву корист на овом свету, осим за сопствену пропаст и смрт. То сам писао и варирао ту мисао на многе начине."

У психијатријском азилу, где је после рата у очекивању суђења био на испитивању, данима је плакао када су му показивали снимке страдања у концентрационим логорима. Од Хитлера, међутим, није одустао. Седмог маја 1945. у листу Афтенпостен објавио је некролог који почиње овако: „Нисам достојан да гласно говорим о А. Хитлеру..."

Његов унук Леиф Хамсун, један од многобројних биографа, тврди да је Хамсун некролог Хитлеру, који га је скупо коштао - поред осталог, конфискована му је целокупна имовина - написао само да би напакостио жени, глумици Мари Андерсон, која га је од тога, жестећи се, одвраћала.

Повратак

Какву су ми само дивну добродошлицу приредили кад сам прошлог септембра поново допутовала у Хонингсвог, на „Нордкап филм фестивал".

Препознајем многа лица на улици иако се не сећам њихових имена, осећам блискост. Док кроз Хонингсвог ходам према фестивалском биоскопу прилази ми жена која каже: „Прошле године вас није било. Мислили смо да вас више никада нећемо видети." Ништа на Северу није извесно и иначе, али северни човек то најпоузданије зна па се на свему и стално захваљује. Tak for mat. Tak for i dag.

Фестивал отвара кратки филм Кнута Ерика Јенсена Морган. Он сада већ дуго припрема свој „последњи филм", поетску аутобиографију, своју и овог града - филм-евокацију-есеј-поему о дечачком заточеништву у Немачкој, о Крвавим путевима, о Немцима и Русима, ратним играма и миграцијама, о Лапонцима и о љубави... Филм није у одговарајућем кључу јер сада сви у Европи, као и свуда, говоре само о приходима и индустрији, као да то у уметности има смисла. Обећао ми је улогу избеглице. Бићу евакуисана заједно са становницима Хонингсвога, највероватније на Јан Мејен, децембарске зиме 1944. године.

У повратку путујемо аутобусом натраг на аеродром у Алту, Тимоти Ботомс и ја. На фестивалу у Хонингсвогу он је представио је ретроспективно Последњу биоскопску представу (The Last Picture Show, 1971) Питера Богдановича, у коме игра главну улогу. Тимоти Ботомс је играо главне улоге у два филма од изузетног значаја. Код Богдановича, и у Џони је кренуо у рат (Johny got his gun, 1971), Доналда Трамба.

Сећате ли се тексашког градића Амарена, Америке с почетка педесетих, уочи Корејског рата, Сонија и Дјуна и њихових провинцијских фудбалских и еротских авантура, провинцијске досаде? Због доласка телевизије градић губи биоскоп. Последња биоскопска представа, екранизација истоименог романа Ларија Мек Мартија, култни је филм америчког ауторског филма, један од кључних филмова „Новог Холивуда" седамдесетих година XX века и најзначајнији филм у каријери Питера Богдановича. Филм је посвећен редитељима „класичног Холивуда", Џону Форду и Орсону Велсу.

Сећате се и филма Џони је кренуо у рат, антиратни крик, који је писац Доналд Трамбо снимио такође 1971. године, по сопственом истоименом роману објављеном 1939, само два дана по избијању Другог светског рата. Роман прати токове свести младог Американца Џоа Бонама, који, пун ентузијазма одлучује да се ангажује као добровољац у Првом светском рату. Тешко је рањен, губи чуло слуха, чуло мириса, моћ говора, вид. Непокретан, без ногу и руку, једино што му преостаје је чуло додира... Али његова душа је нетакнута.

Књига је класик антиратне литературе, протестни роман који је обележио године вијетнамског рата. А Тимотија Ботомса и после педесет година богате холивудске каријере памтите по том филму. И формално инвентиван, шематски речено, филм се прошлошћу јунака бави визуелно користећи и документарне снимке мобилизације, ратишта, опраштања, док је садашњост „сведена" на звук.

А ето, сад Ботомс и ја седимо у том аутобусу за Алту и повратак у свет који је, као и увек, на самом ободу пропасти. Посматрамо колоније Лапонаца и чопоре ирваса који, правилно распоређени, као нанизане перле, пешаче дан и ноћ, селе се на југ, враћају се кући; септембар на Северу значи да је зима близу. На путу се понегде ирваси зауставе да предахну па леже као бело камење, а онда, када их видите како се покрећу то вас изненади.

Раскошне су боје михољског лета али растужује нас некаква болесна, рђава боја шуме. „Киселе кише", објашњава Тимоти који у Калифорнији живи на 500 миља од Лос Анђелеса, на пространом ранчу без струје, у екстремној еколошкој аскези. „Човек се сети Чехова, и доктора Астрова, и његове туге над изумирућим шумама, и његова вапаја: да је човек злочинац кад не негује, кад упропашћује оно што не може направити."

Обилазили смо заједно фарме лососа, огромне обруче на води покривене мрежама испод којих се у ваздух бацају редовно храњене рибе-робови, а на лукавим дегустацијама власника фарми непогрешиво смо разликовали дивље од узгајених лососа. Растајемо се на аеродрому и договарамо да се у случају избијања Трећег светског рата нађемо у Хонингсвогу. Таква је љубав према животу. И такве су радости путовања.

„Јер је сопствена душа човекова извор туге и радости", пише у Пану.

„Да ли је могло бити још горе? Решио сам да сачувам свој мир па ма шта се десило, Бог ми је сведок.

Да ли сам се ја њој од почетка наметао? Не, не никада. Само једног радног дана сам је срео на путу кад је пролазила. Какво је то лето било ту на Северу! Гундељ је већ био престао да лети, а људи су ми све више постајали неразумљиви, иако их је сунце обасјавало дан и ноћ. На шта су личиле њихове плаве очи, и какве су мисли биле иза њихових чудних чела? Уосталом, они су ми сви заједно били ефемерни. Узео сам струне за удицу и ловио рибу читава два дана, читава четири дана. Али сам преко ноћи лежао отворених очију у кућици..."

Ево и на норвешком:

„HVOR MEGET VERRE kunne det gå? Jeg bestemte meg til å bevare min ro hva som en skjedde, Gud er mit vidne. Var det meg som fra først av hadde trengt meg inn på henne? Nei nei aldri; jeg stod barepå hennes vei en ukedag da hun gik forbi. For en sommer det var her nord! Allerede hadde oldenborren opphørt å fly og menneskene ble meg mere og mere uforklarlige skjønt solen belyste dem nat og dag. Hva så deres blå øyne efter og hva tenkte de bak sine selsomme panner? Forresten var de meg allesammen likegyldige. Jeg tok mine snører og fisket i to dager, i fire dager; men om nettene lå jeg med åpne øyne i hytten...."