Што хрватска економски лошије стоји, рат 1991-1995. све је присутнији у јавној свести. Не као сећање, већ као активна матрица друштвене интеграције. Рат је идол, тотем и златно теле политичког моментума хрватске националне државе. То није лака ситуација ни за оне Хрвате који су по уласку у ЕУ поверовали да је допуштено живети мирнодопски, али је за хрватске Србе много гора. Они ових дана пролазе кроз будну кому као непријатељи већинског становништва. Што их је мање, то су млади хрватски витезови, рођени или социјализовани после „Олује“ више увређени њиховим присуством. То је политика? Не, то је ратна траума подигнута на куб идеологије. Рат је изгледа бирао своје жртве с више смисла него данас мир.

Овај текст има три главне личности: Милорада Пуповца (рођеног 1955. у Бенковцу), Ању Шимпрагу (рођене 1987. у Книну) и Бориса Милошевића (рођеног 1974. у Шибенику). Све троје су чланови Самосталне демократске српске странке (СДСС) и политички су представници Срба у Хрватској. Спомињаће се и други, чак доста њих, стога се читаоци моле да се, кад и ако им измиче подела животних улога неопходних за ову причу, врате у близину Пуповца, Шимпраге и Милошевића. Можда кроз ту драматуршку шетњу и осете нешто. Не своје нешто, не бес и агресију, већ емпатично нешто.

Нека пробају да проблем овог тренутка сагледају очима Срба у Хрватској.     

Формацијски, Пуповац је шеф СДСС-а и члан Сабора, Шимпрага потпредседница хрватске владе. Милошевић је такође члан Сабора, али је пре тога скоро две године (од јула 2020. до маја 2022) био потпредседник владе, оно што је Шимпрага данас. Сишао је са функције кад је постало извесно да ће УСКОК (специјализовано државно тужилаштво за борбу против корупције и организованог криминала) подићи оптужницу против њега и још тројице сто посто хрватских министара због наводних манипулација у додели субвенција за мањине. Оптужница је, барем у Милошевићевом случају, врло танка, али га је ефикасно уклонила са јавне сцене, што је изгледа и био циљ.    

Полазна тачка за анализу: СДСС је део хрватске политичке сцене на сва три секуларна нивоа који се рачунају: на партијском, државном и медијском, дакле јавном. Хрватској СДСС треба, али то и јесте невоља, јер Хрватска не зна шта би почела са СДСС-ом, па зато стално почиње изнова, шифра Борис Милошевић.

Србији СДСС не треба (превише), што је исто невоља, јер не жели да разуме то замршено клупко супротстављених лојалности, припадања и идентитета које у себи носе хрватски Срби, шифра опет Борис Милошевић и његов одлазак на прославу Олује у Книну 2020.

Срби у Хрватској су у ствари сами и ничији, сад више него икад. Зато су ваљда моји.

У главама пелен љути      

Пре неколико дана (18. новембра) у Хрватској се обележавала 31. годишњица пада Вуковара и масакра над хрватским цивилима у Шкабрњи код Задра. Као и увек до сада, саборске и владине делегације предводиле су комеморације на оба места, али то није вест, већ извештај. Вест је напротив увек само једна, како се на тај дан држе политички представници Срба у Хрватској, Милорад Пуповац и Ања Шимпрага, пре ње Борис Милошевић. Ако су пркосни, зло. Ако су кооперативни, иду на нерве.

Психолошки механизам с хрватске стране - мање код политике, више у дифузној јавности, али о томе касније - је јасан. „Сервилни" политички представник овдашњих Срба рађа стид на хрватској страни, јер су једног по личној биографији потпуно чистог сународника приморали да се понижава. Ствара им нелагоду да гледају то што су наручили, а с друге стране примећују у себи, кад би примећивали, запретени садизам да им таквих призора никад није доста.     

Пуповац је овог 17. новембра, дан пре државне комеморације, посетио Вуковар заједно са Милошевићем, где су бацили венце за мртве у Дунав. ХРТ је у централном дневнику показао тај чин. Вероватно је иза њих двојице било још људи, рецимо новинара, ако се ми квалификујемо за људе, но они се не виде у показаном кадру. Милорад и Борис су стајали сами на тој обали коју су сви напустили, на лицу им помешана резолутност и резигнираност. Бацају венце за СВЕ мртве. Милорадов венац се скоро преврнуо и пао на главу, али је на крају повратио равнотежу и усправно отпловио ка Београду.

И иначе је то све једна врло мртва ствар, с кога код краја се погледа. Хронолошки, прво су хрватски екстремисти убијали Србе из околних села и самог Вуковара, појединачно и хировито, а од пада Вуковара 18. новембра 1991. српске паравојске су испод крила, иза шињела ЈНА, убијале Хрвате, колективно и по ћефу.

Мртвих је заједно неколико хиљада, Хрвата неупоредиво више, али то нису они мртви који сахрањују своје мртве, јер им живи не допуштају. „Емоције су сваке године све веће и веће", каже за ХРТ одрасла Жељка Митровић, „дјевојчица у плавом капутићу" са једне од слика разрушеног Вуковара. „Ми у главама још имамо ту 1991 годину", изјављује вуковарски ветеран Антун Дуган звани Самурај за Јутарњи лист.

Укратко, 1991 за Хрвате расте што је даља. За Србе у принципу обрнуто, али накратко, јер онда долази наредна годишњица „Олује", Вуковара, Шкабрње или Крижног пута, да сезонски почупа конце из слабо зарасле ране.    

У таквој атмосфери, сведене упорне поруке су једини смисао. Сећање на рат у Вуковару је његов једини разлог за долазак у тај град, објаснио је Пуповац своју мотивацију на импровизованој прес-конференцији. Зашто не корача у службеној колони дан касније, питали су новинари. Рецимо са „Девојчицом у плавом капуту" и Самурајем. „Ми смо били у колони и бићемо у колони", рекао је видно изиритиран Пуповац. Аха, долазите сутра, свануло је новинарима. Не, одговорио је он, „као да смо у колони".   

То је превише социолингвистичког пркоса за оне који ништа друго немају у глави. Градоначелник Вуковара Иван Пенава је припретио Пуповцу да му је то последња година да провоцира и долази 17. новембра, задњи пут да избегава службену Колону сећања, баца венце у Дунав и изводи друге сличне „перформансе". Пенавина странка (Домовински покрет, 7 посланика у Сабору од 151 места)  ствар је подигла на службени ниво и затражила од владе да или натера Пуповца да долази кад и други 18. новембра, или му забрани долазак „јер више ово ми трпити нећемо". Цитат је с телевизије, не из Вука Караџића.

Милораде, (не) пали трактор! 

Има много духовитости у Милорадовом резигнираном пркосу. Пре три године у току изборне кампање за Европски парламент је Хрвоје Зекановић, члан Сабора из странке „Хрватских суверениста", јавно поручио како му је жао што Пуповац није 1995. на трактору побегао у Београд, те да „требају палити тракторе и 2019". Пуповац се на то сликао у трактору негде око Вировитице, насмејан, са замаскираним грчем.

То је требало да буде „трактор за Брисел". И отишао би СДСС заиста у Европски парламент, лепо авионом, имао би тамо једног делегата, но у томе га нису спречили ни „Хрватски суверенисти", ни Пенавин „Домовински покрет", ни Самурај. Они су истина одрадили своје, али Срби нису своје.

Послао би тада СДСС свог кандидата Дејана Јовића у Брисел/Стразбур да су Срби из Хрватске и избеглице у Србији гласали за њега. Али нису, радије су бирали хрватске социјалдемократе. Фалило је ни 10.000 гласова да Јовић данас користи Европски парламент као моћну платформу за права хрватских Срба, али не, не би они да чине услуге Пуповцу, да помажу његову европску и светску промоцију, да му дају још једну политичку бину, њему или његовима, не долази у обзир!

Ања, go home!    

Потпредседница владе Ања Шимпрага је истог дана, 17. новембра била на комеморацији у Шкабрњи. За разлику од вуковарске, она у Шкабрњи се сасвим службено одржавала дан уочи 31. годишњице самог догађаја. Шимпрага је стајала у шпалиру заједно са премијером Пленковићем и другим министрима.

И Шимпрага је прошла катастрофално, чак горе од Пуповца, кад се узме у обзир да је, за разлику од њега, испоштовала све тачке државног церемонијала. Није помогло. Уз повике „Срамота!" група мештана јој је демонстративно окренула леђа.

Провокација Пуповца је била у томе што није дошао, или као да није; провокација Шимпраге у томе да јесте дошла. Анте Дражина, представник „групе мештана" и други човек општине, овако је објаснио проблем (ХРТ, 17. новембра): „Тражили смо од владе да не долазе ни са једним чланом СДСС-а. Нажалост обећали су нам два пута да неће, задњи пут у понедјељак. До данас нисмо ништа знали, чекали смо ту до задње секунде у нади да она ипак неће доћи, али нажалост лагали су нас. Што рећи, жалосно и срамота."

„Она" је ипак дошла. „Она" је Ања Шимпрага, такође „девојчица из колоне" као и Жељка Митровић у плавом капутићу. Али то нису исте колоне. Жељка је, тада шест година стара, плакала у хрватској колони у разрушеном Вуковару дан после његовог пада. Ања, тада осам година, плакала је у српској колони која се у августу 1995. под хрватском паљбом повлачила за Србију.

Ту не престају разлике.  „Девојчица у плавом капутићу" је након три деценије дошла да каже да су „емоције сваке године све веће и веће". У коду подсвесног то значи: ја немам мира, моја сећања на дан кад смо пролазили између четничких банди и немам-нерава-за-разликовање-ЈНА све су страшнија; мени је само то у глави.

„Девојчица из колоне" Шимпрага се вратила у Хрватску, укључила у политичке организације Срба у Хрватској и по националном кључу постала потпредседница владе. Да ли је она опростила, то је небитно, оно што је важно јесте да је преломила. Она је ту, њено место је ту, а свесна одлука да буде овде значи помирење са прошлошћу и поверење у хрватско политичко тело.

Да ли су и њене емоције „све веће и веће"? Па као прво, Шимпрага нема тај луксуз да пушта на вољу својим емоцијама. Она је политичарка и државница. Она не представља себе, већ десетине хиљада других Срба који се муче са емоцијама остати или отићи, прогутати или одговорити. 

Шимпрага у изјави за ХРТ после протестног перформанса у Шкабрњи: „Ја сам дошла искрено и чистог срца одати почаст страдалима у Шкабрњи. Надам се да ћу 18. 11. 2023 имати прилику бити заједно са свима, отићи на мису и још једном поклонити се. Сватко има право на свој став, на своје размишљање. Ја сам овдје дошла у миру."

Три врло битне информације се крију у овој краткој изјави. Прво, да је Пленковић храбро довео своју потпредседницу и супротставио се терору „групе мештана". Друго, да се није усудио да иде до краја, јер Шимпраги очито није било допуштено да присуствује миси за мртве у цркви. Она  је истина ту, иако „не заједно са свима", али се нада да ће јој идуће године дозволити.

И треће, тада, идуће године, она ће се „још једном поклонити". Управо тако је рекла, „још једном се поклонити". Није додала „жртвама", већ само тако, у величанственом фројдијанском лапсусу, поклонити се да се упокоји несмиљени дух освете и клетве који се на њу обрушио без трунке властите кривице. Учинићу све за мир, каже Шимпрага.

Нема мира, каже Митровићева. Је ли то што је Митровићева рекла можда извучено из контекста, из њене шире изјаве? Вероватно, али небитно, јер је медијски управо извучено са циљем стварања новог контекста - контекста перманентног рата.     

Борис, сам на свету

Од почетка овог века спирала нетрпељивости само расте у односима између Хрвата према Србима у Хрватској, као и између Срба и Хрвата уопште. То несмиљено клупко јача из године у годину, надошло као покварена пита. Расплета нема, бар не разумног. Једини начин је да неко пресече, да преломи онако као Шимпрага. Или још драстичније као Милошевић кад је у августу 2020. отишао на прославу „Олује" у Книн.

Надам се да је из претходне четири реченице јасно шта из њих фали, а ту је. Недостаје једна констатација, иако је имплицитно ту. Разлог је вербалне природе. Код толико спомињања Хрвата и Срба, читалац изгуби нит који од њих, где, у Србији или у Хрватској, ко је мањина према којој већини, која већина се сити, која мањина опире, ко опрашта, ко се клања или праведнички реве.  

Мисли се на Србе у Хрватској, на оне који су остали или се вратили. Они су одавно испали из те спирале мржње и нетрпељивости два народа. Само они. Неко је морао бити паметнији у том хаосу, од некуд се морало кренути. Они су једина идентитетска категорија унутар српско-хрватских сукоба која је у ствари нешто научила из најновије историје. Научила или се само уморила од немогућности смиреног дијалога између две нације, изађе на исто.

Зато је Борис Милошевић ишао у Книн пре две године. Зато је требало да иде. Да ме је питао, а не познајемо се, сама бих га замолила да иде. Али, прорадило је проклетство споменуто на почетку текста, да хрватско политичко тело не зна шта би са Србима ни кад пркосе, ни кад сарађују. Могло би се рећи ни кад су „сервилни", иако је то ружна реч за оно што Милорад, Ања и Борис говоре и нуде, а не чује их се, а то је: ако ћете градити Хрватску као пристојну европску државу, уз вас смо и с вама.

Расплет је тужан, барем како ствари тренутно стоје. УСКОК је исфорсирано подигао оптужницу против Бориса Милошевића, што га је, без обзира на крајњи исход, ефектно лишило политичке релевантности. За Београд и већину српске јавности, он је био потрошен и презрен још кад је отишао у Книн.

Ниједно добро дело не остаје некажњено. 

Политика, држава, нација? Не, народ.

Сад се ту, поред свих тужних, поставља једино политички релевантно питање: Ко то ради? Ко то више од четврт века од краја рата производи живу атмосферу рата и њено неговање проглашава легитимним политичким циљем? Ко су продуценти несмиљености у Хрватској?

Политика? Да, има гласова, као оних из Пенавиног „Домовинског покрета", или „Хрватских суверениста" који су се, успут, неко време и организационо ујединили. Но није сама политика проблем, не више. Да је само то, било би лако! С политиком, тамо где она наступа као влада, парламентарне странке, одбори, министарства, може се разговарати. Она чује аргументе, рачуна добитке и губитке, проналази компромисе. Политика уважава интернационалне захтеве, боји се бескорисног губитка имиџа. Толерисање претњи („више ово ми трпити нећемо"), висока толеранција према вређању и понижавању српских политичких представника док стоје у шпалиру заједно са хрватским, у свему томе за службену политику овог момента нема профита.

Више није питање да ли су „суживот и помирба", онако како те речи премијер Пленковић и његов тим ових дана понављају, мишљени искрено или не. Довољно је да су мишљени озбиљно и рационално.  

Држава? Или државе? Да, мало, али тренутно опет небитно. Горка иронија је у томе да су политички представници Срба данас потребнији Хрватској него Србији. Шта на пример ради Пуповац, упорно доследно и тврдоглаво, последње три деценије? Увек исту ствар, или две исте ствари: 1) покушава да докаже како српско политичко тело у Хрватској може, зна и хоће да одигра конструктивну улогу у организацији и функционисању хрватске државе; 2) показује свима који имају имало смисла за финесе, како су Срби у Хрватској конструктивна повезница између Србије и Хрватске.

Хрватској држави то одговара - на рационалном плану. Али рационално бледи кад се појави Девојчица у плавом капутићу и каже да јој је данас теже него пре тридесет година. То у последици значи да ће Андреј Пленковић задржати рационални став док то не угрожава његов политички опстанак.

Битан фактор је и Србија. Став СДСС-а, или сасвим директно, то што Пуповац ради, за Београд није циљ из снова. Али како су све друге опције пропале, сада се и са те стране уважава стратегија СДСС-ових првака. Не сви, наравно, не подржавају је сви, али овде се говори о држави Србији, не о сваком њеном политичару. Основно што је Београд до сада морао да разуме, бар прихвати на нивоу темељне емпатије, јесте то, да Србима у Хрватској од Београда треба помоћ да остану ту где су, не да оду.

Срби у Хрватској траже начин да остану, не оправдање да оду.

Нација? Ни то није превасходни проблем. Срби и Хрвати се међусобно познају као зла пара и добра рачуница. Кад све битно за обе стране ставим на папир, требало би да буду највећи регионални пријатељи, а нису. То је најшири раскорак између смисла и бесмисла који познајем из праксе.

Народна душа, чувар капије

Народ производи нетрпељивост? Да, сто пута да. Нација је организована кроз политику, политика је везана у државу, с те стране избија рационални дух, теоретски, често и практично. Њих је могуће позвати на одговорност. Народ се међутим отима контроли, јер нема форму, границе, не мора да буде доследан, не требају му аргументи ни оправдања, није га брига за међународне стандарде и правне узусе; народ не мисли, већ осећа, али само властиту бол. Конкретно примењено на Хрватску, „народу" не требају Срби.  

Несмиљеност из првих година хрватске државе улила се у образовни систем, у јавне медије, преузела друштвене медије, инкорпорирала клерикализам. Службена хрватска политика сад тражи дистанцу према том времену, али је касно. Монструм народне душе се већ раширио кроз све поре државе. Он је прави господар модерне Хрватске, дух из боце кога је немогуће вратити у боцу, јер је побегао у интернет.  

Професионални медији у Хрватској - у смислу да људи који у њима раде од тог рада живе - намерно нису спомињани у горњем делу о политици, држави и нацији. Тематски, тамо би им било место, али они су у међувремену стали на страну „народа", то значи да реагују на атмосферу и емоције, не на догађаје. У новинарском жаргону, они „пале" кад осете да има штофа. То је више од опортунизма, то је стечени рефлекс.

Рецимо, комеморација у Шкабрњи. Знате ли колика је била „група мештана" која је Шимпраги окретала леђа и, као да је она Серси из „Игре престола", викала јој: Shame, shame shame? Само 7, и словима седам, у поређењу са стотинама који су стајали около. Па ипак је Хрватска телевизија почела главни извештај у главном Дневнику најавом „Дио мјештана оштро је критизирао долазак потпредсједнице владе на комеморацију, те су ју дочекали повицима „срамите се!" Рекло би се да још није дошло вријеме да чланови и симпатизери СДСС-а походе ово мјесто". Репортеру с лица мјеста, потврди ако ти је живот мио!

„Чланови и симпатизери СДСС-а". Још један lapsus linguae као из уџбеника, овог пута од новинарке ХРТ-а. Та формулација допушта схватање да је „група мештана" покушала да растера и неке друге локалне Србе, „симпатизере суживота и помирбе" који су дошли да се придруже Хрватима у сећању на тај страховит злочин који су починили неки Срби. Али не ти који су ту сад стајали.

Укратко, протест у Шкабрњи је био миноран и политички ирелевантан, али је медијски исконструисан у централни догађај и главни оквир читаве приче. На листи аргумената, емоцијама је дато апсолутно право првенства. Шимпраги је медијски створена неиздржива ситуација, где би једина њена смислена реакција у ствари била „шта ви још хоћете да ја направим, и колико пута?"

То изгледа као да је ауторка текста за цензуру. Јесам, ја сам за цензуру емоција на јавној сцени. Пледирам за цензурисање народне душе, јер она не тражи људску правду, већ библијску освету. Не мора свака суза у телевизијски дневник.

Народна душа не излази на изборе јер се увек сматра изабраном, не подлеже систему демократске контроле, не признаје ограничења осим она која јој политика, држава и нација наметну као наредбе.

С народном душом нема ни државе ни друштва. Њој су у глави само сузе и понека доскочица.