Како то да Срби и Албанци нису чешће налазили начине да сарађују као „једногодишњи врсници“, него су пустили велике силе да их усрећују „бескрајном љепотом и цивилизацијом“, како је иронично говорио кучки војвода Марко Миљанов? Необична је повесница српско-арбанашких односа. Ни са једним народом нисмо дуже живели заједно, а да смо га тако мало познавали.

Еди Рама као да је знао за овај текст Марка Миљанова када је изјавио да је Александар Вучић „његов брат". Срдачни односи Раме и Вучића подсетили су нас на једну занемарену политичку и дипломатску традицију. То је пракса решавање косовског чвора помоћу добрих односа са Тираном.

У једном случају су добри односи Београда и Тиран допринели спасавању српске државе. Aлбански политичар Есад паша Топтани је са Србијом на Видовдан 1915. године потписао тајни уговор о унији Србије и „Албанског Исламског Емирата". Есад паша је после помагао Србима у повлачењу кроз албанске недођије.

Како то да Срби и Албанци нису чешће налазили начине да сарађују као „једногодишњи врсници", него су пустили велике силе да их усрећују „бескрајном љепотом и цивилизацијом", како иронично рече кучки војвода?

Необична је повесница српско-арбанашких односа. Ни са једним народом нисмо дуже живели заједно, а да смо га тако мало познавали.

У нашим историјским причама смо занемаривали оне епизоде у којима је наша улога била упитна. Сви знамо за албанске грехове према нама, али мање знамо за наше према њима. Доживотни страх Енвера Хоџе од југословенске опасности није био сасвим без основа. Све је почело 1912. године. Опијена успехом у Првом балканском рату, Србија се осетила као мала балканска империја. Као таква, пожелела је да води империјалну политику. То је још у то време добро видео Димитрије Туцовић.

Србија жели излаз на Јадран преко лука северне Албаније. Привремену окупацију тог дела Балкана правда историјским правом (ту јесте била држава Немањића), али и „цивилизаторском мисијом", о чему је писао Чедомир Антић.

После Првог светског рата, наша војска води прилично велике борбе, прави омањи рат по северној Албанији. О том бесмисленом ратовању је још тада веома критички писао Драгиша Васић, а век касније је добру књигу о том из сећања избрисаном рату написао Дмитар Тасић.

Никоме није јасно зашто су уз све невоље са Југославијом, отворили и овај фронт. Мада је занимљиво упоредити војне снаге коришћене против Албанаца са онима против црногорских „зеленаша". Монтенегрини би вероватно били разочарани да знају да је за борбу са албанским качацима употребљено стотину и више пута војника него за гушење црногорске самосталности. Толико о значају тзв. Божићне побуне.

Југословенски комунисти су искрено веровали у паролу „Балкан балканским народима". Нису били једини. Георги Димитров је био спреман да Пиринску Македонију, планинско срце бугарског национализма, преда новој македонској федералној јединици, а све у оквиру Балканске федерације. Ако је идеја о заједничкој држави са Бугарском била тек нацрт, Албанија је била на прагу потпуног укључивања у Југославију. У том контексту, Тито је био спреман да Космет, или његове велике делове преда седмој југословенској републици - Албанији.

Прогутати Албанију

Још за време рата Албанија је потпуно опонашала југословенско искуство. Војска се звала Народноослободилачка, имала је бригаде. Албанци су чак имали и свој АВНОЈ, који се састао маја 1944. године у Пермету под називом Први конгрес антифашистичког ослобођења. Највиши партизански руководиоци су постављани на југословенски предлог. Тако је Енвер Хоџа на седници Централног комитета Албаније, а на предлог југословенског делегата Душана Мугоше, постављен за команданта Главног штаба уместо Мојсијуа.

После рата, југословенска дипломатска представништва су заступала Албанију. Југословенска помоћ је сачињавала више од половине албанског буџета. И сама гладна, Југославија је слала жито Албанији; иако сама срушена, градила је инфраструктурне објекте по Албанији. На другој страни, тај југословенски „братски загрљај" је могао да изгледа као сувише чврст.

Како каже Александар Животић, најбољи познавалац југословенско-албанских односа, понашање Југославије према Албанији је било идентично односу Совјета према Југославији. Чак су ишли даље, јер Совјети нису после 1940. постављали руководиоце ни у Партији ни у партизанској војсци.

Југословени су албанску армију посматрали као једну своју армијску област. У раду албанског Централног комитета су сасвим равноправно, па и више од тога, учествовали представници југословенске Партије. Требало је да се српскохрватски језик уврсти као обавезан предмет у албанским гимназијама.

Титове амбиције за „гутање" Албаније су узнемириле Стаљина, иако је он, непосредно пред избијање сукоба са Југославијом 1948. године, запањио Ђиласа изјавивши, уз одговарајући гест руком и устима, како нема ништа против да Југославија прогута Албанију. Вероватно је у питању била његова позната склоност ка провокацијама.

Стаљин је негодовао је што су Југословени у јануару те године одлучили да упуте једну дивизију у Албанију, да би од рејона Корче направили своју војну базу да би помогли Албанцима да се бране од евентуалних упада из Грчке. То су учинили без консултовања са Совјетима. Молотов је тим поводом Титу упутио оштар протест.

Тито је совјетском амбасадору Лаврентијеву покушао да објасни како су Албанци тражили упућивање те дивизије, те да је та одлука повучена. Лаврентијев је онда подсетио Тита како није први пут да се не консултује са Москвом, помињући Бледски споразум са Бугарима. Тито је оћутао ово „подсећање".

Научити албански

За разлику од Хоџине Албаније, Срби и Југословени су били прилично равнодушни према учењу албанског језика. Сви косовски Срби ће овде негодовати и рећи како су били терани да уче албански. Јесу ли га научили? Ако вам неко каже да одлично зна албански, упитајте га коју албанску песму, књигу, пословицу, посебно воле? Ми тврдимо да нам је косовско питање важно, а на Београдском универзитету и у свим институтима има можда двоје или троје научника који читају албанске текстове. Мада, веома је мали број људи који знају грчки, румунски или мађарски.

Због тог непознавања, наша књижевност и науке се нису много бавиле нашим суседима. Мало је добрих књига о нашим јужнословенским, а камоли осталим суседима. Као да смо живели сами на острву, а не измешани са свим овим комшијама. Изгледа да смо створили мегаломанску менталну мапу на којој смо нацртали „српске земље" и велике државе, а да су на тој мапи остале белине тамо где живе мали народи око нас.

У већини наших етничких вицева, помињу се Србин, Американац, Рус, Немац и Француз. Скоро да нема осталих, сем Мује, Хасе и Фате, и лењог и надменог Црногорца и мушкобањасте Црногорке. Македонац се јавља само због „смешног" језика, Хрвати ретко, најчешће изафектирани Загрепчани, Мађарица је само у једној улози, али нема Мађара (сем, опет, у језичким шалама), а никако нема Румуна и Грка.

Албанци из Албаније су се јављали у вицевима о сиромаштву из доба социјализма. Косовски Албанци су само у вицевима о смешном језику и превеликом броју деце.

Албанци у књижевности

У књижевности је стање нешто боље него у вицу. Ипак, да није било писаца из западних крајева, од Матавуља преко Кочића, Андрића, Ћопића, Селимовића и Мирка Ковача, у новије време Владимира Кецмановића, ми у нашој традицији скоро не би имали књижевне ликове Хрвате и муслимане. А то су наша иноверна браћа по језику. Наши панонски суседи су боље описани од Албанаца (Тишма, Киш, Младен Марков, Лебовић), захваљујући мултикултурној војвођанској традицији. Али зато нема сродних нам Бугара.

Албанци су скоро потпуно одсутни из наше уметности. Има ли више од десетак Албанаца који се помињу у нашој књижевности? А почело је тако добро. Највећи јунак наше епске поезије, Марко Краљевић, признао је јуначко првенство Арбанасу Муси Кесеџији („јао мене до бога милога, ђе погубих од себе бољега").

После нареченог Мусе, Албанци пониру у заборав у нашој култури уз неколико изузетака. Препоручујем најпрегледнију књигу која приказује разне видове српско-албанских односа, поготово што се тиче културних веза, које су други аутори махом занемаривали, ону коју је у више верзија написао Петрит Имами.

Још је чуднија чињеница да се још мањи број дела наше културе бави косовским Албанцима. Додуше, до 20. века нико није разграничавао Албанце с Косова (које ни не постоји као територијална јединица до 1945. године), и Албанце из Албаније.

Доситеј је поглавље у свом Животу и прикљученијима посветио свом путовању кроз албанске крајеве. Јован Стерија Поповић је написао драму Скендербег. Растко Петровић описује повлачење кроз Албанију. Драгишу Васића смо већ поменули. Нушићева Конзулска писма се већ баве будућим Косовом.

Видећемо после како сразмерно велику улогу имају мали кавкаски суседи у делима Толстоја, Пушкина и Љермонтова. А колика је Русија! Додуше, ни Срби из старе Србије („Косово" је као назив за читаву област, а не за само Косово поље, комунистичка тековина) нису предмет нарочите пажње у својој матици.

Слика Албанца

Сима Андрејевић Игуманов је Србима из „слободне Србије" замерао да не примећују патње својих сународника у Отоманском царству, као да су „индијске парије или азијски Самоједи". Домановић исмева српску јавност која је, по његовој Страдији бригу о Србима у старој Србији показивала само у ватреним политичким говорима и новинским чланцима. Јасно је да су српске уметнике још мање занимали Арбанаси.

Први наш уметник који се и занимао за Албанце био је Паја Јовановић. Он је први продао балканску егзотику западним купцима, што ће касније чинити Кустурица и Бреговић. По наруџбини лондонских трговаца уметнинама, правио је жанр слике о егзотичним Херцеговцима, Црногорцима и Албанцима. Неке од његових најчувенијих дела осликавају арбанашке обичаје („Кићење невесте", „Мачевање", „Борба петлова" „Умир крви").

Занимљиво је да су ове слике са арбанашким мотивима међу најомиљенијим репродукцијама по српским домовима, у виду гоблена, таписерије или картона са бомбоњере. Изгледа да арбанашки мотиви на њима или нису сметали или нису били примећени као такви.

Можда би могли да однос српских уметника према Албанцима упоредимо са односом Руса према разним кавкаским муслиманима, такође егзотичним горштацима. Толстој је написао Хаџи Мурата и Кавкаског заробљеника (постоји и истоимена Пушкинова поема). Јунак нашег доба Љермонтова се такође одвија у тим крајевима. Ова дела садрже чак и извесну романтичарску идеализацију „дивљих" кавкаских народа. За Русе је Кавказ, место радње ових дела, тек мрља на мапи огромног царства, а ипак су се тим делићем своје земље и тамошњим чудноватим народима бавили највећи руски писци. А у српској књижевности су Албанци, са којима деле велике просторе старе Србије, остали бела мрља.

Пријатељи са Косанчићевог венца

Албанци се додуше помињу у приповеткама Антонија Исаковића и Данила Николића. Григорије Божовић је био међу ретким српским писцима који су познавали косовске Албанце и писали о њима. Једини главни јунак Албанац код српских писаца који нису из Старе Србије је је Истреф у роману Пријатељи (1980) Слободана Селенића. Роман описује необично пријатељство младог Албанца и декадентног београдског буржуја Хаџиславковића, оксфордског ђака и хомосексуалца. Има аутора који у овом роману виде порицање негативних стереотипа о Албанцима, али то је упитно. Хаџиславковић Истрефа види као „малог дивљег понија" кога треба цивилизовати. Покушава да научи албански језик и обичаје, чак ставља и кече. Истреф постаје инжењер и интегрише се у београдско друштво. У популарној култури су Албанци боље прошли.

Ипак, сваки КУД на свом програму имао је у свом плесном репортоару и албанску шоту. Али први популарни албански рефрен у поп музици написао је тек Горан Бреговић 1983, у песми Косовска:

Roka mandolinen
Bjeri bjeri bjeri cifteliës
Të gjithë do t'këndojmë kënga le t'jehojë
Kënga le t'jehojë -
Cdo gje mund të jetë rokenrol..

Леши Капетан

Постоје неколико српских партизанских филмова са главним јунацима Албанцима који нису случајно настали у време успона толеранције два народа почетком шездесетих година. Најпознатији су они које је радио Жика Митровић, најпре Капетан Леши (1960). Филм је доживео такав успех да је претворен у стрип на коме су радили велики цртачи као Јулио Радиловић Јулес и велики сценаристи, поред самог Жике Митровића, на пример, и Ненад Брикси, преводилац Алана Форда.

И Албанци су толико заволели Лешија, који свира клавир као џентлмен и пуца као каубој, да је његово име узео као псеудоним један од паравојних вођа у ратовима на Косову и у Македонији.

Ретко уметничко дело из осамдесетих година које говори помирљивим језиком о односима два народа је филм За сада без доброг наслова (1988) Срђана Карановића, о сурово прекинутој љубави Србина и Албанке.

Друга љубавна прича о љубави Албанца и Српкиње је Стршљен (1998) Горчина Стојановића. Само снимање филма је показало колико су пропали односи Срба и Албанаца. Наиме, од Албанаца је само Енвер Петровци пристао да глуми у српском филму, све друге албанске ликове играју српски или македонски глумци.

Карановић је направио још један филм са главним јунаком Албанцем - Беса (2009), у коме часна албанска старина брани Словенку од похотљивих српских инвалида, јер је њеном мужу дао реч. Ту је и филм Медени месец (2009) Горана Паскаљевића, а у филму Парада (2011) Срђана Драгојевића Албанац је нарко дилер и трговац људима.

Све у свему, сем у доба толеранције шездесетих година, косовски Албанци се у српским медијима и уметностима појављују у неколико стереотипа. По једном, можда најстаријем и у читавој Европи најраширенијем стереотипу, то су дивља планинска ратничка племена. Тако о њима пише и Карл Мај, као о каквим европским Индијанцима.

У модерној верзији они су сурови криминалци чија је једина добра особина беса. По другом стереотипу, који је владао педесетих и шездесетих, и раније, то су затуцани сиромаси који живе у подрумима, истоварују угаљ и тестеришу дрва.

Генитална завера

Трећи стереотип је настао после наглог пада наталитета код Срба седамдесетих година. По њему, Албанци су примитивни муслимани који свесно праве гомилу деце, не би ли одузели животни простор Србима.

Овај стереотип је запосео и умове научника. Ова гени(ј)тална теорија завере се раширила у време наглог демографског пораста Албанаца последњих деценија 20.века. Она подразумева да је претерано рађање производ једног свесног и лукавог плана косовских Албанаца. Сличан став имају данашњи европски десничари о свим муслиманима света. За њих су српски националисти авангарда. Од када сам чуо за ову подмуклу албанску заверу, имам следећу слику у глави. Љуљета рађа девето дете и говори свом Шкељзену: није важно што сам младост провела боса и трудна, срећна сам што водимо девет један, јер Бобан и Слађана имају оно једно Српче а ми деветоро поносних Албанаца. Шкељзен одговара са сјајем у оку: и десето ће ако буде среће!

Изван моје изопачене главе, ствари стоје другачије. Све до шездесетих година, Срби су имали сличан демографски раст као Албанци, поготово на Косову. Између пописа 1948. и 1961.године проценат Срба на Косову расте. Као и у целом свету, урбанизација, еманципација и пораст образовања довели су до вртоглавог смањења наталитета, прво код Срба, а тридесетак година касније и код косовских Албанаца. Уз исељавање Срба, та једна генерација разлике је довела до огромног смањења удела Срба у становништву Космета. Пошто се то дешава у целом свету, можемо да претпоставимо да су скоро сви Африканци, Индуси и Латиноамериканци део некакве гениталне завере. Или је у питању глобални процес који тешко да је под контролом.

Осамдесете

И овај и други стереотипи су експлодирали у српској јавности и култури осамдесетих година Тих година је дошло до две појаве које су упропастиле односе Срба и косовских Албанаца.

Прво је избила отворена побуна младих Албанаца против српске и југословенске државе 1981. године. Истовремено, после Титове смрти је попустила контрола над медијима. Нестала је идеализована слика братства и јединства. Српске новине су преплавили извештаји о албанским злоделима. У српској јавности је превладала слика о Албанцима као палитељима цркава, гробаља и летине, острашћеним противницима свега српског.

Посебно мучан утисак су остављали новински извештаји о силовањима девојчица, монахиња и других Српкиња. Најдраматичнији је био случај Ђорђа Мартиновића, коме је разбијена флаша забијена у анус. Страшна судбина Мартиновића је нагнала велике уметнике Стевана Раичковића и Мићу Поповића да му посвете своја дела.

Стереотипи су лоше утицали на српску политику према Косову. Прво, српски политичари и читава јавност су били збуњени албанском побуном. Као и у случају Афроамериканаца на пример, пораст мањинских права често само разгорева додатне жеље и захтеве. У случају косовских Албанаца, већина Срба је веровала да су добили више него што заслужују.

Зашто су онда кренули у борбу против Србије и Југославије? Зашто су ти млади људи спремни да робијају због жеље да се уједине са најстрашнијом диктатуром и насиромашнијом земљом Европе, Енвер Хоџином Албанијом? Зар нису све добили од Србије и Југославије? Зар није излазило више књига на албанском и у Приштини и у Скопљу, него у Тирани? Мора да су у питању фанатични дивљаци које треба затварати и плашити. Баш смо их уплашили.

Сви ови стереотипи су се често преплитали и прожимали. И Македонци деле све антиалбанске стереотипе са својом српском браћом.

Разне науке су утврдиле да нису сви стереотипи погрешни. Рецимо, Скандинавци су светлији од других Европљана. Патријархални Медитеранци чешће праве криминалне организације од Холанђана или Норвежана. Ипак, стереотипи су веома опасни јер упрошћавају и уопштавају особине неких народа или група, често на мрзилачки начин. Понекад и читавих региона.

На жалост српских националиста, оне лоше особине које Срби приписују Албанцима, европски шовинисти уопштавају за све Балканце. Немачки или аустријски ксенофоб не види неку разлику између тих „Балканеза", били они Албанци, Хрвати, Срби, Роми или Бошњаци. За њега су то нерадници и лопови који се не купају, бију жене и децу, слушају прегласну фолк музику.

Они мало префињенији имају план да те дивљаке „усреће, кâ сами себе, бескрајном љепотом и цивилизацијом". Милом или силом. Можда ћемо ласније проћи у тој Јевропи ако успоставимо најмањи заједнички именилац за наше несрећне народиће. Неке практичне кораке, за обичне људе. Можда заједно да „поцукамо" на европска врата?