Ako biste gledali samo jedan film na FEST-u

Pre sedamnaest godina na FESTu je prikazan omnibus tada perspektivnih mladih srednjeevropskih reditelja među kojima su neki već imali celovečernje filmove ali je najveći uspeh imao naš Stefan Arsenijević čiji je kratkometražni rad "Atorzija" pobedio u Berlinu i bio nominovan za "oskara". Danas se teško odrediti ko bi se mogao izabrati za prvog "nosioca" tog projekta jer su u njemu nastupili još i Kristijan Munđu, Jasmila Žbanić i Kornel Mundruco, reditelji koji su svojim dugometražnim filmovima kasnije osvajali Berlin, Kan, Veneciju i nominacije za "oskara".

Kornel Mundruco je izgradio po mnogo čemu najraznovrsniju karijeru, baveći se raznim temama, žanrovima i stilovima, istovremeno aktivan i na filmu i u pozorištu, i u Evropi i u Holivudu.

Pretproošle godine privukao je veliku pažnju filmom "Krhotine žene", nastalom pod pokroviteljstvom starog majstora Martina Skorsezea ali i nestašnog potomka holivudske aristokratije Sema Levinsona, trenutno aktuelnog zbog HBO serije "Euforija", u kom je svoj visokoestetizovani realistički postupak po prvi put primenio u američkom miljeu. Vanesa Kirbi podigla je svoju karijeru na viši nivo posle ovog nastupa, a posle nekoliko nepristojnih ponuda da za studije snima čisto komercijalne projekte, Mundruco se izbrio za prestižan film i rezultat.

Novi Mundrucov film "Evolucija" ponovo nosi producentski potpis Martina Skorsezea, ali ne može biti drugačiji od "Krhotina žene".

Ako ćete na ovogodišnjem FESTu pogledati samo jedan film - neka to bude "Evolucija" jer je to upravo ono što se očekuje da vidite na ovakvom festivalu. Što manje znate o njemu, to bolje, pa ako želite da tako ostane, ne čitajte dalje. Ako pak želite da znate više o ovom filmu, produžite.

"Evolucija" je film nastao po pozorišnoj prdstavi koju su Kornel Mundruco i njegova stalna saradnica i životna partnerka Kata Veber napravili za svoj Proton Teatar. Ljubitelji Mundrucovog rada su ovu veoma raskošnu predstavu imali priliku da gledaju i na sceni i preko strima na nekoliko evropskih televizija kao što su ZDF i Arte. Reč je o ambicioznom scenskom delu koje je Mundruco definisao kao "gesamtkunstverk", odnosno totalnu umetnost koja izmiče formalnim definicijama.

"Evolucija" kao film u tom pogledu ipak redukuje to ostvarenje na film. Snimljena je za trinaest dana i u pojedinim ulogama se pojavljuju glumci iz predstave. Ovo nije prvi put da je Mundruco svoj pozorišni rad priredio u formi filma, međutim, ovo je tehnički najzahtevniji pokušaj.

Superstar snimatelj iz Francuske, Jorik Le So, poznat kao direktor fotografije u filmovima Olivijea Asajasa, recimo (inače još jednog evropskog autora čiji drugi dolazak u Ameriku nadgleda pomenuti Sem Levinson) izveo je ovaj film u formi tri bravura sekvence, stvarajući utisak da se svaka od celina dešava u jednom kadru. 

Mađarski film je bio ne samo poznat po svojim kadar-sekvencama već ih je Mikloš Jančo doveo da paroksizma u svom radu, ali one su opstale pa ih je pored Mundruca veoma uspešno koristilo još nekoliko drugih mađarskih autora, setimo se recimo filma "Šaulov sin".

Ovako koncipirana fotografija u svakoj od priča ima drugu funkciju. U prvoj doprinosi mističnosti tog radnog procesa kom svedočimo i doslovno iz "male" priče otvara "veliku". U drugoj čuva kontinuitet zahtevne dijaloške situacije koja u sebi svakako nosi nešto upadljivo teatralno i doprinosi njenom apokaliptičnom klimaksu. U trećoj izvodi junake iz skučenih i zatvorenih prostora na ulice na kojima oni ponovo, paradoksalno, nisu slobodni.

Ispričali smo o pozorištu, o produkciji, o kameri, o formi, ali nikako da dođemo do onoga o čemu se radi.

To je svakako jedan od elemenata filma koji je možda najbolje ispratiti na samoj projekciji jer u prvoj priči nekoliko desetina minuta gledalac koji ne zna šta je tema pokušava da dokuči šta to junaci u kadru rade.

No, ako pretpostavimo da se tema filma više ne može sakriti onda možemo reći da je to Holokaust, i antisemitizam koji ostaje i posle, u naizgled benignijim formama kako se sećanje na uzvorne događaje briše i neumitno gubi.

Sećanje kao lično i političko pitanje je dominantan idejni pokretač ovog filma. I uprkos tome što snaga suštinski povezanih priča opada od početka prema kraju, umesto da raste, prateći sećanja koja blede kao osnovnu potku, "Evolucija" ostaje upečatljivo gledalačko iskustvo.

Što se mene tiče, "Jupiterov mesec" ostaje Mundrucov daleko najznačajniji i najuspeliji film, i "Evolucija" se zbog svog specifičnog nastanka može smatrati B-ostvarenjem u njegovom opusu. Međutim, snažan autorski impuls unutar ovog filma koji je učinio da se izrodi iz predstave omogućuje da vidimo nešto nesvakidašnje a to je maksimalno motivisan reditelj koji se vraća već izvedenoj ideji jer smatra da je značajna.

Sigurno je da u ovogodišnjoj selekciji FESTa ima filmova koji su zaokruženiji od "Evolucije" ali spoj teme, autorskog eksperimenta i tehničkih bravura koje donosi Mundruco čine ovaj film upravo onim što se ne može inače, van festivala, sresti u bioskopima, i zato se izdvaja kao film koji treba videti ove godine ako birate da pogledate samo jedan.