Velikan filmske režije, profesionalan, blag, gospodin - to je bio Goran Paskaljević

Odlazak velikana filmske režije Gorana Paskaljevića, ogroman je gubitak za našu i svetsku kinematografiju. Opus koji je ostavio iza sebe - više od 30 dokumentarnih i 18 igranih filmova, teško je sažeti u nekoliko minuta.

Govorio je da se lepota filma ogleda u njegovoj bliskosti životu. A da bi verno prikazao život koristio je metafore. Takvi su filmovi Gorana Paskaljevića koji nisu poznavali granice - prizori iz realnosti, humani, potresni, ali i zabavni. Portretisao je malog čoveka sa svih meridijana i otvarao pitanja na koja je skretao pažnju. 

„Mislim da se Goran razlikovao od svih nas, njegovih kolega, najviše po osetljivosti, povišenoj osetljivosti naročito za male ljude, marginalne pojave, za sredine u kojima su ljudi koje niko ne primećuje osim njega. On je bio, na neki način, pesnik tih nepoznatih i zaboravljenih ljudi“, kaže reditelj Goran Marković. 

Našim naravima, mentalitetom i turbulentnim vremenima počeo je da se bavi još u debitantskom igranom delu iz 1976. godine Čuvar plaže u zimskom periodu, nastavio u Psu koji je voleo vozove, Varljivom letu '68Posebnom tretmanu, nagrađenom u Kanu i nominovanom za prestižni Zlatni globus.

Snimao je na brdovitom Balkanu, na Himalajima, na prostoru zemlje bogova, irskim proplancima, srednjovekovnim italijanskim gradovima, njujorškim kvartovima, Teksasu.

Lepotu kadrova iz raznih delova sveta gledali smo u Kako je Hari postao drvo, Tuđoj Americi, Zemlji bogova i poslednjem Paskaljevićevom filmu Uprkos magli. 

„Upoznali smo se pre 50 godina u zgradi bila je nova, kod Zore Korać koja tada okupljala generaciju praških studenata. Uvek se setim Gorana i njegove blagosti, njegovog finog nastupa na sceni, divnog odnosa prema ekipi, fantasitčnog rada sa glumcima. On je to stvarno umeo majstorski da izvede“, rekao je direktor fotografije Milan Spasić Papi. 

Jedan je od retkih autora na ovim prostorima čiji su filmovi prikazani na svim vodećim svetskim festivalima od Berlina, Kana, Venecije, Toronta do San Sebastijana. Prvi je reditelj sa Balkana kome je u prestižnoj Njujorškoj MOMI priređena retrospektiva filmova.

Paskaljevićevi filmovi privlačili su velike svetske  zvezde od Karla Maldena U sutonu, do Klijana Marfija, Kolma Minija i Toma Kontija. Davao je šansu mladim glumcima i budio u njima ono najbolje.

„Nebrojeno puta sam doživeo da su filmski radnici zaista bili počastvovani što rade sa njim. Da su ga doživljavali kao gospodina, a i on je njih doživljavao kao gospodu koja učestvuje u pravljenju filma, a na kraju i umenosti“, istakao je glumac Nebojša Milovanović. 

Često je govorio da nije snimao filmove s uverenjem da će zaraditi mnogo novca ili podilaziti trenutnom ukusu kritičara i selektora velikih festivala. Čvrsto je verovao u snagu umetnosti.

Dobitnik je najprestižnijih domaćih i svetskih nagrada. U decembru 2007. godine Goranu Paskaljeviću dodeljen je francuski Orden umetnosti i književnosti, a u martu ove godine uručen Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke.

Poslednju neuručenu nagradu „Živojin Žika Pavlović“ dobio je na filmskom festivalu u Leskovcu. 

Pored filma, Goranova velika ljubav bile su žibvotinje i to napuštene. Bezrezervno ih je sa svojom suprugom Kristinom voleo, pružao im utočište, udomljavao ih. 

Goran Paskaljević bio je priznati građanin sveta. Živeo je na relaciji Beograd – Pariz –Opatija.

Tu baš pored mora, proveo je poslednje mesece života razmišljajući o početku snimanja svog novog filma Mačiji krik. Prva klapa nije pala, poslednja, nažalost, jeste, u Parizu. 

broj komentara 0 pošalji komentar