Čitaj mi!

Sve ima svoju cenu, pa i Venecija

Nije samo pandemija uzrok nestanka Venecije, one autentične i jedinstvene, od 1987. godine zaštićene svetske kulturne baštine Uneska, koji je pre nekoliko godina tražio od grada da se „vrati sam sebi“.

Veneciju možete naći u Las Vegasu kao i u Makaou, u Voter taunu u Kini, kao i u italijanskom paviljonu u Diznivorldu. No, te šljašteće imitacije sa gondolama i svim onim što taj grad čini jedinstvenim na svetu ne može da zameni njegovu autentičnost. Jer Venecija je jedna i jedina.

Ipak, u poslednje vreme rizikuje da postane bleda kopija sebe same, gubeći upravo to što je čini toliko drugačijom i nudeći površnu i konfekcijsku sliku grada koji se polako prodaje strancima. Svima koji imaju dovoljno novca da ga kupe.

Iako se po gradu ne tako retko mogu videti natpisi: „Venecija nije na prodaju“, taj očajnički vapaj njegovih starosedelaca nije u stanju da zaustavi nešto što imaju Rusi, Kinezi i Albanci – a to je dubok džep. I još nešto što se, po mišljenju mnogih meštana, krije iza toga.

Zašto Venecija gubi autentičnost

Nije samo pandemija uzrok nestanka Venecije, one autentične i jedinstvene, od 1987. godine zaštićene svetske kulturne baštine Uneska, koji je pre nekoliko godina tražio od grada da se „vrati sam sebi".

Godišnje je Veneciju, pre pandemije, posećivalo oko trideset miliona turista koji bi najčešće ostajali dan-dva u gradu dok su njegovi stanovnici pod tolikom najezdom odlazili, nemoćni pred rasprodajom kulturne baštine i pred „okupacijom“ ogromnih turističkih brodova za krstarenja koji su ovaj grad sve više pretvarali u luna-park iliti „Venislend“.

Venecija gubi svoju istoriju i vrednosti pred nametnutim modelom „grada razglednice“, karnevalskih maski „Mejd in Čajna“, hotelima sa pet zvezdica koji pripadaju svetskim lancima umesto starih porodičnih hotela sa dugom tradicijom. Sve ima svoju cenu, pa i Venecija i njena arhitektonska dobra.

Još pre pandemije, zatvarale su se pekare, a na njihovom mestu nicale prodavnice suvenira. Građani su odlazili „na kopno“, u Mestre ili Padovu, uzmičući pred turistima od kojih se nije moglo proći, te bogatim Kinezima, Rusima i Albancima, koji postaju vlasnici onoga što je nekad pripadalo meštanima čije su porodice tu živele vekovima.

Sada, za vreme kovida, Venecija se prodaje zbog teške ekonomske situacije.

S jedne strane, jedni zatvaraju a drugi otvaraju. Jedni kupuju a drugi prodaju, menjajući na taj način istorijski centar Venecije zahvaćene talasom „rasprodaje“ još pre pandemije.

Naime, oko Trga Svetog Marka iznajmljivanje jednog lokala od 20 do 25 kvadratnih metara košta od 9.000 do 20.000 evra mesečno, što je bilo podnošljivo kada je taj trg posećivalo oko 100.000 turista dnevno. Danas, u vreme kovida, većina nije u stanju da plati toliko visok najam bez gostiju, a stanovnici grada sa kojima smo razgovarali kažu da je cela Venecija u rukama albanske mafije.

Ko, zapravo, kupuje Veneciju

Iako se, s jedne strane, u medijima neprekidno govori o zatvaranjima, postoji i druga strana medalje, tj. priča o onima koji, s druge strane, kupuju grad.

„Žele sve da kupe, hotele, restorane, prodavnice. Od malih prodavnica suvenira do hotela sa pet zvezdica koji imaju 30 do 40 soba i nisu više u stanju da izdrže sve troškove“, izjavio je Roberto Maljoko, predsednik Askoma iz Venecije, dodajući da ljudi odmah pomisle na Kineze ili Ruse, ali da su Albanci ti koji su u poslednje vreme izuzetno zainteresovani za grad. Informacija koju su nam potvrdili i meštani prilikom našeg boravka u pustoj Veneciji.

„Možda nisu Albanci lično zainteresovani, za sebe, sasvim je moguće da su oni samo posrednici za neke druge koji žele da ostanu u senci“, napominje Maljoko.

Italijanski mediji izveštavaju i o tome da se policija bavi ovim pitanjem biznisa Venecijom ne bi li se shvatilo da li se radi o investicijama sumnjivog porekla ili o međunarodnom pranju novca. S druge strane, male prodavnice i kafiće kupuju imigranti iz Bangladeša, a mi smo imali priliku da posetimo i neke kafiće koji su već nekoliko godina u vlasništvu Arapa.

Venecija u rukama Kineza

Privredna komora Venecije objavila je izveštaj koji obuhvata period od 2010. do 2020. godine, u kojem se navodi da je broj kineskih preduzetnika u tom periodu povećan za 83 odsto: sa 428 (2010) na 968 (2020. godine). 

S druge strane, broj Italijana je smanjen za 13 odsto: sa 34.325 na 29.613, koliko ih je u Veneciji bilo 2020. godine. 

Kafića čiji su vlasnici Italijani ima manje za šest odsto, dok je onih koji su u rukama Kineza više za 80 procenata. Slična situacija je i u prodaji, gde je broj Italijana vlasnika prodavnica manji za 23, a broj vlasnika Kineza povećan je za 43 odsto.

Građanima Venecije je najtužnije kada vide da su stari butici i zanatske radnje koje su prodavale tipične venecijanske proizvode pretvoreni u nešto sasvim drugo, poput starih „kafana“ sa tipičnim specijalitetima iz regiona Veneto koji su postali kafići u rukama Kineza kakve je moguće videti svuda.

Građani se žale i na to što danas u Veneciji možete kupiti obuću ili za 400 evra, to su cipele visoke mode, ili za manje od 10 evra, one kineske proizvodnje, jer srednji sloj više ne postoji.

Istorijska poslastičarnica „Da Nini“ prodata je Kinezima nakon 46 godina. Restoran „Burkjele“ na Trgu Roma takođe.

Fotograf sa Ponte dei Đokatoli odustao je od poslovanja nakon 70 godina zbog cene iznajmljivanja od 7.000 evra, kao i cvećara „Frečerija“ između La Fenice i San Marka koja je plaćala kiriju od 16.000 evra mesečno.

„Venecija postaje pijaca, suk, bazar“, ogorčeno je izjavio Marko Frankali, bivši vlasnik prodavnice tipičnih venecijanskih proizvoda, kao što je staklo iz Murana. Naime, on je –  okružen desetinama prodavnica suvenira u vlasništvu Kineza – na kraju morao da stavi oglas za prodaju.

Radnja je čekala na kupca dve godine, a da niko nije ušao ni da pita za cenu, sve dok se nije pojavio kineski preduzetnik kome je radnja prodata za male pare. „Praktično je poklonjena“, rekao je Frankali.

Posao za finansijsku policiju

Komandant Finansijske policije general Đovani Mainolfi, zajedno sa svojim timom, pokrenuo je izradu studije i analize kupoprodajnih aktivnosti kineskih državljana u Veneciji. Pred samu pandemiju jedna picerija, u blizini Trga Svetog Marka, izdata je jednoj Kineskinji za 20.000 evra mesečno.

Komandant Mainolfi je izjavio za medije da su Kinezi ušli duboko u srž Venecije bez plaćanja taksa. Naime, umesto predviđenih 900.000.000 evra, državi su plaćena samo 33.000.000 evra. Ne tako retko se dešava da konobar kineske nacionalnosti koji zarađuje 800 evra odjednom ima dovoljno novca da postane vlasnik tog istog bara.

Finansijska policija kaže da je izuzetno teško ući u trag novcu koji stiže iz Kine jer oni vrlo često prijavljuju da su to pozajmice od rođaka ili poznanika koje je teško identifikovati. Na taj način, Kinezi su odneli u Kinu skoro 600.000.000 evra, a da pritom niko u Italiji nije u stanju da garantuje da li je reč o „čistom ili prljavom novcu“.

Čiji će biti hoteli u Veneciji

Britanski lanac „Ruben braders“ (Reuben Brothers) kupio je hotel „Luna Baljoni“ i to je jedna od prvih transakcija o kojoj je ovih dana počelo da se javno govori.

Grad koji je pretrpeo veliku štetu 12. novembra 2019, kada se voda popela na 187 centimetara, a zatim i sa dolaskom pandemije u toku samog karnevala 2020, po rečima Klaudija Skarpe, direktora Udruženja hotela Venecije, počeo je da prodaje svoje hotele, od onih sa tri zvezdice koje su decenijama u vlasništvu porodica, do onih sa vrlo poznatim imenima.

Hotel „Luna Baljoni“ je najstariji hotel u Veneciji i drugi koji su kupili „Ruben bradersi“ nakon „Palaco eksperimentala“ (Palazzo Experimental) sa pogledom na Kanal dela Đudeka. Skarpa je takođe potvrdio da postoji ogromno interesovanje stranaca za kupovinu hotelâ u Veneciji.

„Nemamo ponude iz Azije što se hotela tiče. Kinezi kupuju prodavnice i restorane. Najviše kupaca je iz Francuske, Austrije i Nemačke.“

Već više od deset godina, trend u Veneciji je i to da se istorijske zgrade, kulturna dobra i prelepe građevine transformišu u hotele.

Vitorio Gregoti, arhitekta koji je u Veneciji živeo i predavao, nazvao je grad „Hotel Venecija“, želeći da istakne da čitav grad postaje jedan veliki hotel u kome je sve manje meštana, a sve više turista.

Da li je moguće spasiti Veneciju

Veliki broj udruženja italijanskih građana u Veneciji pokušava svojim akcijama i demonstracijama da „spase grad od prodaje“. I pre pandemije, Venecija je prodavala samu sebe turistima, a danas sve više onima koji žele da je kupe.

Italijani odlaze u okolna mesta dok na „Ostrvu“, kako zovu Veneciju, ostaje samo još onaj ko to finansijski može da izdrži.

„Turizam je drogirao sistem, ovaj grad je potrebno potpuno rekonstruisati“, kažu njegovi građani. Baš poput pesme poznatog italijanskog kantautora Frančeska Gučinija: „Jer će slatku opsesiju svojih poslednjih tužnih dana, Venecija prodati turistima“. Kojih u ovom momentu još nema.

broj komentara 0 pošalji komentar