Bermude nisu za Grenland

Pročitajte prvi deo: Igaliku, letovalište za korumpirane političare 

„Hotel" u koji su me smestili zapravo je jedan produženi kontejner, sveden, prost zeleni pravougaonik od metala, podeljen na nekoliko sobica za spavanje i na jednu veliku dnevnu sobu sa zajedničkom kuhinjom i toaletom. Podseća na radničke spavaonice koje se formiraju na gradilištima.

Spakovali su nas u tu komunu kao u studentskom domu, jedino što sam tu ja bio najmlađi.

Zapalo mi je da sobu delim sa jednom bakom sa dalekih Bermuda! Došao sam ovde sam, kao i ona, ali kako je smeštaj preskup i redak, prijavili smo se da nas smeštaju gde god i kako god žele.

Dobra strana ovakvog bunker-smeštaja je to što ima kupatila i toplu vodu. 

Postoje i luksuzni bungalovi za one sa baš dubokim džepom, ali ti po hladnoći moraju da idu u drugi deo sela na tuširanje. Ispred zelene konzerve u kojoj spavamo poređano je nekoliko stolica. Ne toliko da bi se tu sedelo preko dana, već više za noć, kada se nebo okupa u aurori borealis.

Noć sa neobičnom cimerkom

Pošto veliki broj turista maršira Igalikuom, koji je postao redovno stajalište onima koji se iz Nasarsuaka upućuju ka drugom velikom centru, Kakortoku, odjednom začuh pravu gungulu glasnih Španaca.

Grupa od šest-sedam turista došla je ovde kad i ja. Na Grenland kao da su pristigli sa ciljem da po svaku cenu razbijaju dnevni i noćni red i mir. Grenlandska tišina i spokoj u njima nađoše grdnog neprijatelja. 

Baka sa Bermuda zapravo je nadžak-baba sa Bermuda. Stalno se priseća palmi i peskovitih plaža oko svog doma, dok se mi smrzavamo na golom kamenu, ponekom pašnjaku, a u brdima - sneg i led. Kao da ju je neko terao da dođe ovamo, kao da je na Grenlandu po kazni, a ne svojom voljom i svojim parama.

Neobično joj je i ovoliko prostora, umaraju je šetnje. Priča mi kako njeni dragi Bermudi, sa svih svojih 138 ostrva, nemaju ukupno ni 58 kilometara kvadratnih ukupno, kako je sve blizu i dostupno kolima ili brodićem.

U klinču sa nadžak-bakom

Grejanje kontejnera u kojem smo smešteni je čudno: zagreva se samo hodnik, dok sobe nemaju radijatore. Dakle, vrlo brzo pošto zatvorim vrata sobe, unutra postaje ledeno. Baba je navalila da vrata budu zatvorena, jer ne može da spava zbog buke koju prave Španci.

Prvu noć sam tajno, usred noći, otvarao vrata, ne bih li se ogrejao, ali me je uhvatila. Da bih izbegao svađu, pokušavao sam da spavam na trosedu u „dnevnoj" sobi, da bih na kraju babi ispunio šta je tražila. Često smo žrtve sopstvenih želja. Spavao sam sa pet slojeva odeće na sebi, ušuškan u divnu perjanu jaknu.

Jutra sam dočekivao odmoran, a ona - bolesna. Kako se lekovi kupuju u susednom gradu do kojeg se putuje samo jednom ili dva puta nedeljno, a u kojem prodavnica radi neparnim danima, ostalo je samo da meni kukumavči da joj ustupim Ce-vitamin i paracetamol koje sam ljubomorno čuvao.

Rastali smo se bez zagrljaja, a ja nisam imao srca da ne podelim svoju apoteku, pa sam ostao bez nje.

Velika zemlja darovana velikim pesnikom

Moderni Igaliku osnovao je 1783. godine Danac Andres Olsen koji se zaljubio u Inuitkinju Tupernu.

Mora da je to bila velika ljubav jer, kako legende kažu, gde god da su oni vodili ljubav, osnovali su i naselje!

Moderni Kasiarsuk je takođe njihove ljubavi delo, a spomenik ovom paru ljubavnika nalazi se u centru Igalikua, u blizini nove crkve čije su sređivanje 1940. godine pomogli američki vojnici, koji će se ubrzo diviti čarima Marlen Ditrih.

Velika zemlja zahteva od neba velikog pesnika. Rodio se u Igaliku Jakob Drugi Egede, pred čijim spomenikom ukazujem naklon i skidam šešir. Kao da je živ, u kamenu: brada mu je uredno potkresana, tužan mu je izraz lica, obrazi bucmasti a pogled jak. Slavni pesniče, dođoš ti u pohode!

Bio je i orguljaš i kompozitor, ali je u velikom požaru početkom sedamdesetih godina prošlog veka izgubio dve najveće ljubavi: svoju suprugu i sva napisana dela!

Ljudi na Grenlandu navikli su na nedaće, navikli su da ne odustaju. Uspeo je, nekim čudom, da sve što je izgubio u rukopisima, po sećanju ponovo ispiše.

Umro je 1988. godine, u 87 godini, a za sobom je ostavio ucveljenih 200 pesama. Bio je naslednik prvog danskog misionara koji je pokrstio Inuite. Ne čudi što su njegovi rođaci osnivači lokalne birtije u kojoj veselo provodim jutra i večeri.

Još služi bunar koji su iskopali Vikinzi

Malo dalje od spomenika pesniku spazih malu ružnu plavu šupicu usred travnjaka. Rekoše mi da je to bunar koji su iskopali Vikinzi, odakle i danas crpu vodu!

„U toj kućici je pumpa za vodu, a ono kamenje koje vidiš okolo, to su Vikinzi doneli da zaštite bunar... Ali ta voda nije više nama dovoljna, zato smo sproveli cevi koje hvataju vodu iz planinske rečice i sprovode je direktno do naših domova", kažu mi, a ja sam, zajedno sa njima, ponosan i srećan što još uvek postoje predeli u kojima je voda tako čista da se direktno iz reke može sprovesti u slavinu i piti.

Cevi od reke do kuća idu preko njiva, tek ponegde pričvršćene prebačenim kamenom...

Posebno mesto čuva više istorije nego što je u svim knjigama

Navratio sam i na lokalno groblje, ograđeno žicom, valjda kako ovce i druge domaće životinje ne bi tuda hodale.

Dočekuje me tridesetak belih krstova pobijenih u travu, nekoliko kamenih ploča i jedan maleni venac plastičnog cveća. Tu ima više istorije i priča nego u svim knjigama.

Groblje se nalazi na uzvisini, sa divnim pogledom na Igaliku, planine i fjord. Podsetilo me je na groblje mojih bake i deke koji sa Cera gledaju na Drinu.

Lep je to običaj, sahranjivati ljude tako da nadgledaju grad ili predeo. Često posećujem lokalna groblja, čvrsto uveren u vezu između živih i umrlih. Ne verujem u nestanak; tim krstovima predeo pripada taman toliko koliko i onim, još uvek hodajućim.

Naklon prirodi i njenoj lepoti

U neposrednoj blizini fjorda postoji jezerce prepuno života. Puno je riba, tu je i poneka guska, a na obali i mnogo konja koji piju njegovu vodu.

Grenlanđani umeju da cene prirodu i da na dirljiv način skrenu pažnju na lepotu. Tako je ispred ovog jezerceta postavljena klupa, zapravo poruka: stani, sedi, obrati pažnju na to kako je divan ovaj predeo, upijaj, uživaj, ne žuri!

Vrhovi brda i njuške konja ogledaju se u vodi. Nije prvi put da na divnom mestu usred prirode iznenada vidim klupu. Postavljaju ih na vrhove brda, na sred pašnjaka ili kamenjara.

Jezerce na pola deli uski peščani sprud, kojim sam prošao i približio se pitomim konjima. Mnogi su bili plašljivi, ali ne i jedan lepotan braon boje, preko čijeg stomaka se raširila lepa bela mrlja, kao da se neko sapleo i prosuo kantu bele farbe, pa mu je prsnulo sve do braon čela, na kome i dalje stoji jedna nepravilna bela tufna.

Griva se vijori na vetru, voda podrhtava, do pola belim prednjim nogama udara u tlo i kao da me pozdravlja.

U blizini je igralište za decu sa nekoliko klackalica i tobogana zaraslih u travu, kao i prilično usamljen gol za mali fudbal.

Nešto dalje panoramom dominira najveći objekat, izgrađen na uzvišenom kamenu. To je prostrana štala u kojoj više porodica skladišti svoje seno za zimu. Kažu mi da je nedaleko farma sa više hiljada ovaca. U ovom predelu sigurno je pravi podvig prehraniti ih zimi.

Meštani se opskrbljuju „zelenom energijom”

Meštani pokušavaju da budu što samoodrživiji. Struju proizvodi poveća farma solarnih panela. Povrće sade u naročitim baštama napravljenim u polustaklenicima pored kuća, u stvari proširenim saksijama koje mogu u potpunosti da se zatvore ako iznenada udari velika hladnoća.

Poneka moderna građevina opasana je slojevima zemlje i trave, kao što su to nekada Vikinzi radili. Milenijumi nemaju šta da dodaju genijalnim izumima, a genijalnost je često tu, pred očima, jednostavna i lepa. 

Kamenite plaže plavog fjorda dozivaju da se na njima sedi i gleda u daljinu. Zbog svoje lepote podsećaju me na Boku Kotorsku. U daljini, nekoliko ostrva nastaje.

Gardar - vikinška eparhija

„Ovo je mesto Vikinga", pričaju mi meštani. „Znaš li ti, živ ne bio, da smo mi Vikinzi? Samo živimo u pogrešnom vremenu. Da smo mi tu pre hiljadu godina, nas bi smatrao za Vikinge i divio nam se! A ovako smo samo Danci!" Da, u pravu su, mnogo toga je u imenu i u reklami.

Niko ne zna tačno do kada, niti gde su to i kako nestali, ali sasvim je izvesno da su 1126. godine dobili dozvolu iz Norveške da osnuju svoju sopstvenu eparhiju u mestu na kraju sveta, u selu Igaliku, koje se tada zvalo Gardar. Bio je to veliki uspeh koji je trebalo da nagovesti svetlu budućnost i veliki razvoj Grenlanda. 

„Tamo, u travi, nalazi se katedrala koja je izgrađena u obliku krsta. U okolnim naseljima sagrađeno je još tridesetak crkava, ali je ovde bilo sedište eparhije i ovo je jedina tako građena.

Prvi vladika, oštroumni Arnaldur, sigurno nije mogao da pretpostavi da će njegovu građevinu razvući buduće generacije Danaca, kako bi od njenog kamena napravili sopstvene kuće", odaju mi meštani tajne kojih nema u bedekerima, kojih se mnogi stide.

„Idi, pomoli se u tim ruševinama i toj travi koja ti seže do pupka. Ne brini se, nema zmija. Kada je sveti Patrik oterao sve irske zmije u more snagom svoje vere, to mora da su čule njihove prijateljice na Grenlandu, pa za njima krenule i one, jer ovde nećeš naći ni jednu jedinu zmiju. Katedrala je posvećena Svetom Nikoli, zaštitniku putnika i moreplovaca. A ti si putnik", govori mi jedan meštanin.

Drugi mu se meša u savetovanje rečima: „Pričaš gluposti! Da se moli Svetom Nikoli u toj ruini! Pa tu će Sveti Nikola najmanje da ga čuje! Vikinzima koji su taj hram sagradili i koji su se tu najviše molili, ništa nije pomogao. Svi izumreše! Ni traga im ni glasa nema, ne zna se ni kako, ni zašto!"

Vikinzima dosadilo, a žene prebegle u Norvešku

„Mnogi tvrde da su Vikinzi izumrli, kada se klima pogoršala. Ja u to ne verujem", pričaju više među sobom, nego sa mnom.

„Hladno je pa je hladno, ako je hladnije nego inače samo jedeš više ribe nego što uzgajaš stoku, a to se dogodilo i sa Vikinzima" okrenu se meni i nastavi:

„Kada su stigli ovde oko 80 odsto njihove kuhinje bili su poljoprivredni proizvodi, dok su na kraju 50 do 80 odsto hrane na stolu uzimali iz mora. Ja mislim da je njima jednostavno dosadilo da ovde žive. Nedavno su objavljene neke studije koje to dokazuju. Niko nikada ne dolazi, žene se pokondirile i otišle u Norvešku, a čim nema dovoljno žena, naselje mora izumreti. To se isto događa i nama danas. Ne može čovek da pravi naslednike sa kravama, fokama i morževima!"

Arheolozi tvrde da je stara katedrala imala prozore od neprozirnog, zelenog stakla, kao i prolaz do obližnjeg vladičanskog dora.

Posle osam vekova, od vladičanskog dvora ostao samo ulaz

Razgledam ruševine, koje su, u odnosu na sve druge na Grenlandu, impresivne. Ima se šta videti, iako je mnogo toga zaista zaraslo u travu. Oko katedrale je mnoštvo ostataka raznih zgrada. 

Naboralo se prostrano plavo nebo punio belih oblaka dok u travi tražim ostatke ostataka drevnih vremena.

„Tu je bio vladičanski dvor kojem bi se ponosila svaka eparhija na svetu! Tu je bila sala za svečani prijem gostiju iz sveta, svakog prema njegovom rangu", pričali su mi meštani, kao da su ovde gosti dolazili svakodnevno, a ne jedan-dvoje godišnje, i to kada je godina rodna.

Stoji na više mesta poređano kamenje, verovatno su to bila vikinška vrata i dovratak. Ulaz i izlaz jedino sačuvan posle osam vekova. Kroz ruševine se naziru moderne kuće u blizini.

Gledam u Igaliku kroz nišan vremena.

Nadžak-baba: „Da su pazili na žene koliko na vladike, ne bi izumrli”

Većina objekata su zapravo vikinške štale. Vladika je ovde u XII veku držao između sto i sto šezdeset krava!

„Eto, vidiš, upravo su u tome pogrešili. Da su više pazili na žene nego na krave i vladike, ne bi izumrli", uveče mi je rekla nadžak-baba sa Bermuda, kad smo razmenjivali mišljenja.

Da bi izdržavali toliko stoke, vladike su morale da naprave veliki sistem za navodnjavanje njiva, koji pojedini zemljoradnici i danas koriste. Dok sam tumarao ruševinama, ugledah veliku mermernu ploču. Grob vladike! Setih se Tolstojeve priče „Koliko je zemlje čoveku potrebno?" Svega dva pedlja…

Katedrala je imala i sahat kulu, a istoričari misle da je zvono koje su iskopali pripadalo njenom zvoniku. Bio je to bogat predeo, a svi zemljoradnici i ribari davali su značajan deo prihoda svojoj crkvi. „Bolje da su davali svojim ženama", bio je komentar nadžak-babe.

Svako tera vodu na svoju vodenicu, pomislih, a za Boga ne pita.

Nastavak: Sicilijanac i Australijanac na Grenlandu u potrazi za dušom i seksom