Сицилијанац и Аустралијанац на Гренланду у потрази за душом и сексом

Прочитајте претходни део путописа: „Бермуде нису за Гренланд”

Много владичанских гробова посађено је у земљу око цркве за два и по века, колико је ова епархија цветала. Како археолозима Бог не даје мира, па ни они не дају мира мртвима, ископаше неколико владика и после осамсто година поскидаше им прстење са прстију и ванредно украшене штапове направљене од костију моржева послаше у музеје у Нук и Копенхаген. 

„Нису се овде молили само Богу, молили су се и боговима и духовима", одају ми још тајни мештани.

Куће од камена из катедрале

Већ други пут ме чуди како је могуће да се, на овако огромном простору, на истом месту формирају насеља различитих људи, у размацима од више стотина година.

„Нашли смо ту, у близини цркве, гомиле костију китова и моржева. Ту мора да је био неки пагански храм Инуита (Ескима). Чудна су ова земља и ово небо, чини се као да једино њихове молитве примају", кажу ми искрено и додају:

„Ако желиш да видиш како је изгледала црква, иди до оне тамо куће. То је мој дом. Саграђен је од камена из катедрале. Наше претке је мрзело да довлаче материјал из каменолома, када га ту имају набацаног на гомилу. Сада се то сматра светогрђем, али шта да радимо, не можемо порушити кућу да бисмо вратили камен назад. Камен к'о камен, ћути и трпи свашта. Некада то није било забрањено као сада", као да се правда. 

Можда су им зидине растурили, али већина темеља старих грађевина јасно је видљива, па је могуће замислити величину комплекса у оквиру којег се налази катедрала, а богами може се замислити и тих стотинак крава како пролазе дугим, добро утабаним стазама.

Како се чини, овде је одувек било више животиња него људи. Владике су се отимале о статус, али не и о путовање на Гренланд, па су често остајале у Норвешкој.

Епархија духова владике из Лос Анђелеса

Колико су често и лагано вести са Гренланда стизале у свет говори и то да је у Норвешкој једанпут за Гренланд постављен дупли владика, јер су мислили да је онај који се налази у Игалику већ умро, пошто од њега није било ни трага ни гласа много година, а човек је био жив и здрав.

Како је насеље нестајало, Игалику је постао „непостојећа епархија", или како то Гренланђани кажу „епархија духова". Људи није било, а и да их је било за њих нико није знао, нити се сазнало када су се тачно последњи одселили или поумирали.

Увек и свугде људи су волели да се грабе за титуле, па су тако у Норвешкој одлучили да и даље именују гренландске владике, с тим да немају обавезу да икада тамо оду, нити да било шта поводом своје титуле раде. И то је трајало две стотине година пошто је последњи владика посетио Гренланд!

Све до XVI века. Због историјског значаја ове катедрале, титула је обновљена 1996. године, па сада престижну титулу владике непостојеће епархије викиншког Гардара са поносом носи свештеник из Лос Анђелеса.

„То први пут од тебе чујемо", рекоше ми мештани.

„Ја сам прочитао на Википедији", рекох.

„Википедија лаже мање него људи, тако да кад тамо пише, вероватно је тако. А што би па и долазио да се моли међу руинама, а доказано је да Свети Никола овде слабо чује молитве", кажу ми у шали.

Парченце рибе као Светог Петра кајгана

Као да се пола насеља и већина туриста сјатила око ове биртије. То је једино место где се до касно у ноћ може купити пиће, једино место где се може ручати и вечерати.

Шпанци нису били међу нама, они су се затворили у хотел и сами спремали гала вечеру.

Ја сам се одлучио да наручим гренландске специјалитете, скупе као Светог Петра кајгана. Очекивао сам гозбу, а уместо тога добио парченце рибе и један лист салате на којем је исецкано шаргарепе колико да стане у супену кашику.

Када се завршила вечера, напољу је небо већ било обојено аурором бореалис. Та небеска храна, довољна је и души и телу.

Оно што ћеш горе видети грејаће ти душу заувек

„Шта бих овде још могао да радим?", упитах, пошто сам за једно пре подне обишао све знаменитости сеоцета, све рушевине старих здања, све његове сокаке и сокачиће и упознао се са већином оваца на оближњим ливадама.

„Гренланд не открива своје чари свакоме, нити то чини лагано. Ако желиш да видиш оно због чега си овде дошао, мораш да се помучиш. Мораш да се попнеш на врх оног брда, устаљеном, означеном стазом. Оно што ћеш горе видети, тамо где дувају најстрашнији ветрови, грејаће ти душу заувек", рекоше ми мештани. 

„Идеш до соларних панела, па уз језеро путем узбрдо, и још узбрдо, и још мало узбрдо и још узбрдо, пратећи црвене ознаке на стенама, и после отприлике… (направише паузу у говору и одмерише ме од главе до пете, ваљда меркајући колико у мени има снаге и брзине) четири сата како се бориш са узбрдицом, избићеш на један плато, одакле ћеш истовремено моћи да видиш два фјорда, језеро и глечер. Пази да не заноћиш на путу, иначе ћеш се изгубити или смрзнути, најмање два и по сата ће ти требати за силазак."

Како нисам дошао на Гренланд да се излежавам, кренуо сам на врх планине. 

На једном малом водопаду, још увек у подножју планине, срео сам групу Шпанаца.

Гласни, као да су у кориди, раздрагано су се фотографисали са извором и планином, као да први пут такво нешто виде у животу.

Неки од њих су чак направили мали пикник, изнели сендвиче и чајеве, несвесни колико ремете мир древног, помало светог предела.

Пут ме је наводио тачно кроз ову дружину. Њихов водич Антонио испунио је свој задатак: довео је туристе до фотогеничног места, савршеног за селфије, а онда се издвојио да сам ужива у природи.

Пришао сам му да бих проверио који је то тачан пут преко планине. Понудио ме је италијанским чајем који, како тврди, нарочито крепи оне који су се упутили ка планинском врху. Са овом групом он неће ићи даље од подножја.

Боље од психијатра 

Разговор смо наставили спонтано. Он је Италијан, са Сицилије. Дуго година је радио по Африци у мировним мисијама, у организацијама за људска права. Нагледао се убистава и страшних сцена које затамњују сваку душу. Загледах му се у дубину очних зеница. Чини ми се да није само гледао убиства.

„Сада је дошло време за психијатре. Уместо да трошим на хиљаде долара да бих се лечио, мене плаћају хиљаде долара како бих се лечио у овој дивљини", каже у полушали.

Природа лечи боље од најскупљих доктора, то свако ко је своје ране покушао да залечи на Гренланду зна. 

Плажа најлепшег, ситног песка била би ексклузива и на Малдивима

Чинило ми се да краја узбрдици нема. Уобичајено се природни појасеви споро смењују, али не и овде. У подножју је природа бујна, зелена, врло брзо растиње постаје све мање и све ређе, да би се, затим прешло у камену пустару са тек понеком травком и све више снега и леда, иако лето још увек није рекло последњу реч.

Био сам исувише лењ да са собом носим много воде, а узбрдица ме је знојила и умарала. Добро сам се обукао, али је време било топло, па сам перјану јакну користио да на сваких сат времена легнем међу траву или међу камење и двадесетак минута одспавам на варљивом Сунцу.

Поред мене су протицали потоци, а прошао сам и још једно језеро чисте воде. Преда мном се прострла плажа најлепшег, ситног песка. Ова плажа, на путу ка врху планине, у којој се срећно купало Сунце, могла би бити ексклузива и на Малдивима.

Ако буде ратова око пијаће воде, биће вођени око Гренланда

Језерска вода долази с врха, од отопљеног леда и снега. Зато сам без зазора, и у пењању и током спуштања са планине, зарањао колена у свеж песак и том водом гасио жеђ. Пијаћа вода највећи је ресурс Гренланда.

Ако се некада буду водили ратови око пијаће воде, што постаје све извесније, вероватно ће се водити око Гренланда.

Помислих на милионе људи од Индије до Америке који ће попити и отров, само да не буду жедни. Волео бих да и моји унуци могу да дођу овде и да пију воду из природе, онако како смо то могли десетинама хиљада година, све до модерног доба.

Успут сам срео неколико предузимљивих мештана, који одлазе у редовне шетње до врха планине, сакупљају лепо и необично камење, а затим га скупо продају туристима. Замолио сам да погледам шта су скупили. Чини се као да се сам Бог играо са тим деловима стена, бојио их, ломио у игри на све могуће начине.

„Ако постоји неко узвишено биће, лудо је потпуно", рече ми један од њих. „Та изрека ми је позната", рекох. „Да, да то је рекла Марлен Дитрих кад је била на Гренланду…" Нисам убеђен да је то рекла баш овде, али је симпатично како су мештани везани за ову даму чији провокативне фотографије красе њихове колибе и толико времена након њене смрти.

Пред бескрајним понором

Велика је срећа да не волим да ствари остављам напола, иначе бих не једанпут већ више пута у току пењања одустао од свог подухвата. Моји саветодавци ме преценише: требало ми је читавих пет сати (додуше са паузама за спавање) да се попнем до врха. Како се само добро спава на овој планини! Топло Сунце, свеж а редак ваздух, просто вуку уморно тело да прилегне на траву или уз камен.

Мислио сам да сам погрешио што сам са собом понео толико одеће, док се нисам домогао платоа на крају пута. Како сам се обрадовао врху, тако се и мени обрадовао јак ветар који је дувао директно са глечера преносећи на моје лице свежу хладноћу леда.

Преда мном, куд год се окренем, поглед се шири. У даљини, на стрмој ивици планине, помиче се неколико планинара. Подсећају на вредне мраве који висе на неком дрвету и само божјом промишљу не падају у понор. У том тренутку схватам да се и ја налазим на самој ивици планине, да се испред мене протеже понор без краја.

Лепота и суровост руку под руку

Лепота и суровост нису антоними. На најлепшем пределу угледах костуре мртвих оваца. Сасушене лобање одају велику бол и крик. Вероватно су залутале од својих стада и умрле од глади или од зиме.

Поглед се лепи за шиљате врхове планина којима су одједанпут, а после дуго пењања, испливали свуда око мене. Изглачани снегом и ледом, подсећају на пирамиде, али овде још нису стигли теоретичари завере да их прогласе за уметничка или научника достигнућа ванземаљаца. Људи често придају необична значења. Врхови као да говоре, поручују: они су истовремено и нада и претња.

Више пута сам губио траг означеном камењу, скретао са пута и поново избијао на утабане стазе у зеленилу или камењару. Није се страшно изгубити у природи, на путовању, важно је да увек нађеш свој пут. У брдима исто као и у животу. 

Сунце се припрема за залазак. Сетих се још једне мисли Марлен Дитрих: „Гледање заласка Сунца требало би да преписују доктори."

Глечери као комадићи шећера усред плаве чајанке

Пео сам се и даље, упоран да и ја дођем до ивице планине, одакле се провалија оштро спуштала у боје фјорда и леда. У даљини се повремено чула потмула тутњава: то се делови глечера ломе и претварају у санте.

На фјорду, у даљини, свој траг оставља неколико чамаца и мноштво ледених санти. Чини се да је ово велика божја чајанка плаве боје, по којој плове комадићи шећера.

Са ове висине санте изгледају незнатно, док не угледам како једно зрнце, налик залуталом, ситно млевеном зрнцу кафе плови покрај њих, а онда схватим да је то, заправо, брод…

Једним таквим сам и ја дошао у Игалику. Унутра су скврчени туристи који одлазе да виде глечер који се окрунио као када се велика коцка шећера раздроби на мноштво малих комада.

Причали су ми морнари да овом глечеру не смеју да приђу ближе од седам километара, зато што се никада не зна када ће велики комад леда љуљнути у море, а његови велики таласи од тог пада запљуснути брод.

До заласка Сунца имам још два - два и по сата, таман да се брзо спустим са планине. Али, када сам већ ту, барем петнаестак минута морам уживати у свежем ваздуху и погледу.

Да могу да понесем ове пределе са собом, био бих најсрећнији. Зато много фотографишем. Сликам траву и врхове планина, чисту воду и стазе које воде кроз зеленило до снежних врхова.

„Свако место које посетиш, остаје у теби и носићеш га са собом заувек", како утешно звуче речи једног азијског шамана. Много је места која би се могла заборавити, али не и ово. Када човек последњи пут заклопи очи пред одлазак на небо, био би срећан ако му ови призори дођу из сопствених дубина.

„Сјајно место за мастурбацију"

Док сам био у таквим мислима, спазих како неко устаје и навлачи панталоне испод једног повећег камена. Пришао ми је да се поздрави. Туриста из Аустралије изненади ме речима:

„Знаш, не постоји много лепих места за мастурбацију, ако желиш искрено ти препоручујем ону ивицу стена…"

Сваки човек према себи мери свет и другог човека. Овоме би и Марлен Дитрих позавидела на слободи. Путује светом у потрази за најлепшим местима за самозадовољавање. Да ли је свет полудео, или је то само израз природне потребе у нама да се одамо сопственим страстима? 

„Свака част женама, посебно Инуткињама, али, брате, што су оне компликоване за секс… А и лепши ти је поглед одавде, од свих магазина и свих мисица света", убеђује ме Аустралијанац. Био је спонтан и искрен, некако смешан. Насмеја ме до суза.

Марлен Дитрих је једном рекла да дође време када схватиш да се најдраже сећаш смеха, и да си ти био тај који се смејао. То је моје сећање на врх једне од најлепших планина Гренланда, одакле сам се спустио у трку, такмичећи се са заласком Сунца.

Стигао сам у хотел са првим бојама ауроре бореалис на небу.