Игалику, летовалиште за корумпиране политичаре

„Најлепше село на Гренланду“, како често крсте Игалику, угнездило се на обронцима између планинских врхова који су већи део године покривени снегом и пријатног плаветнила мирног фјорда. Пространи пашњаци пружају изобиље овцама, људима и туристима. 

Игалику се налази на полуострву, а ја долазим са супротне стране, из суседног фјорда.

Од пристаништа до сеоцета има добрих пет километара које треба прећи преко једног брда.

Наћи човека који ће да воза туристе сваки час, у овом пространом месту са чак двадесет и нешто становника (кажу да их има и до педесетак лети), није једноставан задатак.

Лакше је било довести једног пензионера из Данске и дати му одличну плату. Нашли су једног дедицу савршеног за тај посао, једино што он није желео да долази без свог пса, па су морали и Њушкала да унајме.

Дедица и Њушкало дочекаше ме срдачно. Утоварили су моје ствари у ауто, али када сам хтео да у кола уђем и ја, љубазно ми рекоше: „Ти, изгледа, ниси читао ситна слова у уговору."

Прави тренутак за сочну српску псовку

Уф, чек да нађем уговор за смештај. Та прескупа страћара у којој ноћим требало је да обезбеди и превоз, или је барем тако писало…

Нашао сам уговор, наравно на дну торбе, на коме заиста пише да је обезбеђен превоз, а онда се поред налазе неке звездице. На петој страни, ситним словима који се једва лупом могу прочитати, у фусноти јасно пише да превоз обухвата само пртљаг, уколико другачије није изричито договорено.

У уговору стоји да је омогућена бесплатна, лагана шетња гренландским пределом „која је важан део доживљаја овог предела". Прави тренутак за једну сочну српску псовку на Гренланду, или барем да се из душе каже: изем их!

Док ме је пас, који се бесплатно воза тамо-вамо више пута дневно, сажаљиво гледао, возач ми је уз осмех тражио десетак евра за тих пет километара.

Наравно, срдито сам одбио и упутио се узбрдо. „Имаш среће да је пре тебе овуда пролазио краљ Норвешке. За њега су и саградили пут. Иначе би сад сам вукао и торбе преко брда!" – чуо сам како вицкасто објашњава возач коме сам већ окренуо леђа, а коме моја реакција није покварила расположење.

Очигледно, нисам први путник који је заборавио на значај звездица, фуснота и ситних слова. Коме би на свету пало на памет да превоз значи да ти возе торбе, али не и тебе?!

„Ако овде остављаш траг, нека он одише зеленилом и чистотом”

Утабан земљани пут вијуга између пашњака и нестаје међу брдашцима. Пречица води спрудом, преко камените, уске плаже која се сместила између слане воде фјорда са једне, ниже стране, и слатководног језерцета са друге. У чистим гренландским водама види се одраз планине и небо као у царском огледалу. Ни најквалитетније фјорентинско стакло не даје тако бајковит и упечатљив одраз, а то је честа сцена на Арктику.

Пролазим поред „Дечје шуме", која је пројект пошумљавања из 2004. године, када су деца основних и средњих школа овде посадила саднице. Тако сазнају више о природи, а уједно чине нешто за будуће генерације. „Ако остављаш траг на Гренланду, нека тај траг одише зеленилом и чистотом", мото је многих гренландских професора. Клима овде није погодна за дрвеће и шума споро напредује, али се цео предео зелени животом.

Место на којем политичари воле да троше

После сата пешачења стигао сам на плато изнад Игаликуа. Цео предео био ми је као на длану, а прво ме је поздравило неколико оваца. Како нисам очекивао пешачење, нисам имао довољно воде са собом. Жедан, сјурио сам се до насеља. Сав задихан, и не баш превише захвалан на бесплатном излету, сео сам на веранду кафића, који је главна институција овог насеља.

Неколико самозадовољних мештана, помало запуштене браде и држања, испијајући пиво које овде скупље од нафте, дало ми је чашу воде и пожелело ми добродошлицу. Нису часили ни часа, одмах су придошлици почели да хвале своје место.

„Када Гренланђанин жели некуд да отпутује, он дође у Игалику. Када политичари желе да се пензионишу, они често бирају баш Игалику за своје викендице и овде троше новац који су тешком муком покрали. Успели смо да од свог малог места направимо прави мали центар. Ретко ко ће доћи на Гренланд да овде не наврати, а ево, сад дође и ти!", рекоше ми, као да мој долазак управо потврђује њихову теорију.

Забрањено у цокулама

Док сам их слушао, уз помисао да овде људи изгледају трошније него куће, које су веома уредне, започео сам са скидањем тешких зимских цокула како бих ушао у биртију и унутра се распитао за смештај који сам наручио. Биртије су иначе и главни инфо-центри, па сам спремио низ питања о активностима у околини.

Свака моја цокула је тешка по неколико килограма, а ја се још увек нисам навикао да их носим.

Купио сам их посебно за путовање на Гренланд. Дуго пешачење узбрдо и низбрдо подсећа ме на бежање затвореника у неком давном веку, рецимо на Дивљем западу, при том сам ја затвореник, а цокуле тешки окови на које сам осуђен.

Свако скидање и обување права је процедура за коју сам, при куповини, добио посебну обуку, а која траје и по десетак минута. А у гренландске домове, укључујући ту и ресторанчиће, разне врсте смештаја и слично, забрањено је да се улази у цокулама.

Постоје посебни знаци „Забрањене цокуле", налик знацима за забрану пушења, на којима је та обућа крвнички прецртана црвеним линијама. Зато домаћини госте на улазу снабдевају папучама. 

Ако не стигнеш данас - сврати прекосутра

Таман сам обуо папуче, кад се сетих да упитам:

„Свака част на успесима", рекох куртоазно, „Него, немам довољно хране, где је овде продавница, до када ради?"

„Аааа, па имаш још десет минута, тамо доле низбрдо, она црвена страћара. Ако не стигнеш данас, немој да се бринеш, отварају поново прекосутра!"

Глад не пита за цокуле. Али не може се ни у папучама. Навукох их како знам и умем и потрчах ка продавници, развезаних пертли, храмљући и поскакујући као пингвин.

На околним пољима пасу овце, планинске стазе препуне су цвећа. Клима је релативно блага, па је вероватно и то разлог зашто они који се смрзавају северније воле да наврате овде на неку врсту (мање) леденог летовања.

Када сам завршио са куповином, у последњем минуту пред затварање продавнице тек мало веће од просечног српског тоалета, упутио сам се назад у биртију. Недалеко угледах лепу белу колибу и испред ње двоје људи.

Грађевина ме је привукла због неколико уметничких детаља на фасади, док су све остале зграде једнообразне, као какви квадрати састављени у фабрици са свега неколико варијација.

У епизоди „Игре престола”

Старији човек је деловао као да је изашао из бајковитог филма, рецимо из „Игара престола", а могао би се провући и као мршави галски друид из „Астерикса и Обеликса". Изузетно витак, обучен у средњовековно бело рухо, са дугом седом косом и брадом, привлачио ми је поглед.

Пришао сам и упитао их како су, како живе, шта раде. На Гренланду није толико чудно започети разговор са странцем, ионако ту нема много људи. Било би крајње чудно да не комуницираш када се сретнеш са неким.

„Развезане су ти цокуле", била је једина мудрост коју је та седа глава исцедила кроз скупљена уста. Као да то и сам нисам знао…

Оно што нисам знао јесте да је овде, изгледа, навући тако цокуле веома некултурно, да је слично као када човеку падну гаће.

Старац је био срамежљив и не превише оран за разговор, док је његов рођак или пријатељ био прилично глагољив. Не сећам се о чему смо тачно разговарали, тек кад сам се вратио на веранду кафића, неко ми добаци: 

„Па то је отац Нукаке". 

„Отац Нукаке, кога?" – упитах.

„Па Нукаке, како не знаш да Нукака и Николај живе овде?!"

„Николај звучи као неки Рус, и откуд он овде?"

„Па Николај Костер-Волдо, главни глумац у Играма престола, то је његова кућа, а ти си управо причао са његовим тастом."

„Аха" рекох, премишљајући се да ли да им кажем истину или да их слажем. „Знам да сам читао у неким вестима да та његова жена још увек није гледала Игре престола, а право да вам кажем, нисам ни ја, још увек, тако да ми то баш и не значи бог зна шта." Слегнули су раменима.

Настала је непријатна тишина. Јасно је као дан: пуцали су из најјачег оружја. Ако ми имена Николаја и Нукаке ништа не значе, онда ме тек неће импресионирати свим другим локалним премијерима, председницима и градоначелницима чије шаролике колибице унаоколо изгледају као ситне лего коцкице разбацане по пашњацима.

Далеко од сна просечног Србина

Њихове кућице су мале, неугледне, изузетно уредне, али без места да се у њима човек како ваља окрене. Пошто их доносе из Данске и цена им је застрашујућа, што не чуди, али је чињеница да просечан српски пензионер има далеко бољу викендицу од ових великих имена.

Наравно, не на Гренланду! Али не верујем да би то и био сан просечног Србина. Превише је хладно, без обзира на лепоту природе. Једва два месеца годишње може овом пределу да се уопште приђе, без ризика по живот, а путовање довде захтева барем два дана проведена у авионима, хеликоптерима, бродовима, аеродромима и доковима.

„Знаш, та Нукака за коју ти ниси чуо, она је била мис Гренланда. Бити најлепша Гренланђанка, то није мала ствар!" рече ми један, врло припити Гренланђанин. 

„Какви мала ствар! Скидам капу!", рекох, искрено задивљен, мада ме лепота њеног имена, које сам једва упамтио, није одушевљавала.

Дубље, искренија лепота Гренланђанки

У почетку ми се чинило као да ниједна Гренланђанка није лепа. Већином су раскошно попуњене, нису девојке са насловница европских модних часописа. После свега неколико дана у њиховим лицима и телима за мене се открила невероватна лепота. Другачија, дубља, искренија, нежна и топла.

„И била је деветнаеста на избору за мис универзума", рече ми један од мојих нових другова.

„Неправда, ако се узме у обзир лепота арктичких жена…"

„Има нека тајна веза" између Гренланђана и - Марлен Дитрих!

„О, па биле су овде многе лепотице! Долазила је и Марлен Дитрих! Свашта смо научили од ње!", кажу ми са поносом као да су је они лично овде дочекали.

Заправо, она је боравила у Насарсуаку током Другог светског рата, дошла је ту да забавља америчке војнике, па је свратила и у Игалику који је већ био познато излетиште. Многе су се цркве и конзервативци жалили због њене омиљене тачке коју је осмислио Орсон Велс, а коју је извела и у америчкој војној бази у Насарсуаку.

После провокативне игре којом је тестостерон подигла до максимума, тражила је од војника да затворе очи и замисле шта год желе, тврдећи да је видовита и да ће им прочитати мисли.

Затим би пришла првом војнику, благо га тапнула по рамену, намигнула му уз уздах и рекла: „Па, срам те било! Замисли нешто друго! Не могу о томе сад да причам..."

И тако редом. Наравно сви ти голуждрави младићи, којима је одређено да буду храбри у најтежем времену, чекајући у вечном снегу и леду свој ред за смрт, рањавање или случајни промашај метка, у њеном присуству замишљали су исто.

А где вам је бордел?

„И кажете да сте од ње свашта научили, па где вам је онда овде бордел?", рекох својим драгим Гренланђанима.

„Молим?!", упиташе ме раширених очију. Као да их је моје питање тргло из пијанства.

„Па Марлен Дитрих је позната по томе што је тврдила да је земља без јавне куће исто што и дом без тоалета. Колико видим, имате тоалете. А где вам је бордел?"

У њиховим очима видела се жал за Марленом, коју очито још увек замишљају како хода и како њих лично зачикава, а богами и туга за борделом, који овде никада није постојао, а који је понекад људима потребнији од тоалета. То су све средовечни мушкарци, залегли у чашицу, заглављени у месту где има далеко више оваца него жена.

„Данци су легализовали проституцију, а ми смо од наше аутономије засад добили само то да је код нас куповина љубави још увек забрањена!", рекоше ми огорчено. „Знаш ли ти да је Марлен Дитрих за своје секси бодрење војника, између осталог и овде, на Гренланду, добила посебну Медаљу слободе? Награђена је за свој рад чак и француском Легијом части! Заслужено!" Колико видим, ови тужни мушкарци радо би јој лично окачили медаљу о груди.

Наставак: Бермуде нису за Гренланд