Колико га волимо, толико га и кудимо, али Златибор не престајемо да посећујемо

На Златибору уживамо у здравом ваздуху условљеном ружом ветрова и укусној храни, а замерамо претерану урбанизацију и високе цене. У међувремену Златибор бележи сваке године све већи број туриста.

Урбани део Златибора заузима само један и по одсто површине планине, упорно понављају домаћини. На неколико километара од центра је чиста природа са зналачки уклопљеним објектима који сведоче о прохујалим временима, као што је Сирогојно.

Крај водопада Гостиље туристи лети радо траже спас од врућина. Вожња квадовима је права авантура а зип-лајн у Љубишу дуг 550 метара резервисан за најхрабрије.

Стопића пећину, красе бигрене каде јединствене по величини и начину постанка. У парку природе Златибор је 300 километара обележених пешачких стаза. Једном од њих долази се до природног каменог моста.

„То је у народу звана Шупљица, Точковића пећина, а у свим званичним документима се зове Прераст у Доброселици. Занимљиво је да кажем да је он један од шест највећих природних камених мостова у Србији. Његова дужина је негде око 50 метара, а висина је око 15 метара“, наводи Ана Зечевић, управница Парка природе Златибор.

Питома златиборска села дају посебну драж планини. Доброселици је кумовао цар Душан. Наишавши на срдачан дочек мештана, он је Злоселицу прекрстио у Доброселицу.

Ту је и истоимена црква брвнара, једна од најмањих, али и најлепших у земљи. Као и остале изграђена је само од дрвета без металних ексера како би се, кад туриски зулум запрети, лако могла расклопити, а када опасност прође поново склопити на било ком месту. Врата цркве су нарочито декоративна, али упадљиво мала, и то из два разлога.

„Када долазимо у светињу треба да сагнемо главу, да се симболично сагнемо пред својим творцем, пред Господом. Други разлог јесте тај што су Турци имали ту, да кажем, лошу праксу да угоне стоку у светињу и да је оскрнаве и онда су Срби нашли неко решење да врата буду ниска и тако онемогуће Турке у тој намери“, објашњава отац Бојан Мијаиловић.

Успомене са путовања по Америци и обиласка историјског комплекса „ОК корал“, Милија је преточио у родни Златибор. „Ел пасо“ је интересантна комбинација западне Србије и дивљег запада.

„У Србији имамо ресторан, цркву, куће за спавање, односно златиборсаки заселак, а у Америци имамо три дела где се налази каубојски град, индијанско село и караванско насеље“, каже Милија Чумић.

За добру фотографију ту су многи видиковци.

Када приговоримо домаћинима да су превише урбанизовали планину, стрпљиво нам одговарају. Не бисмо ми толико градили да ви у толиком броју не долазите, али ако би се само мало макли од центра уживали бисте у чистој природи и, руку на срце, у праву су.