Igaliku, letovalište za korumpirane političare

„Najlepše selo na Grenlandu“, kako često krste Igaliku, ugnezdilo se na obroncima između planinskih vrhova koji su veći deo godine pokriveni snegom i prijatnog plavetnila mirnog fjorda. Prostrani pašnjaci pružaju izobilje ovcama, ljudima i turistima. 

Igaliku se nalazi na poluostrvu, a ja dolazim sa suprotne strane, iz susednog fjorda.

Od pristaništa do seoceta ima dobrih pet kilometara koje treba preći preko jednog brda.

Naći čoveka koji će da voza turiste svaki čas, u ovom prostranom mestu sa čak dvadeset i nešto stanovnika (kažu da ih ima i do pedesetak leti), nije jednostavan zadatak.

Lakše je bilo dovesti jednog penzionera iz Danske i dati mu odličnu platu. Našli su jednog dedicu savršenog za taj posao, jedino što on nije želeo da dolazi bez svog psa, pa su morali i Njuškala da unajme.

Dedica i Njuškalo dočekaše me srdačno. Utovarili su moje stvari u auto, ali kada sam hteo da u kola uđem i ja, ljubazno mi rekoše: „Ti, izgleda, nisi čitao sitna slova u ugovoru."

Pravi trenutak za sočnu srpsku psovku

Uf, ček da nađem ugovor za smeštaj. Ta preskupa straćara u kojoj noćim trebalo je da obezbedi i prevoz, ili je barem tako pisalo…

Našao sam ugovor, naravno na dnu torbe, na kome zaista piše da je obezbeđen prevoz, a onda se pored nalaze neke zvezdice. Na petoj strani, sitnim slovima koji se jedva lupom mogu pročitati, u fusnoti jasno piše da prevoz obuhvata samo prtljag, ukoliko drugačije nije izričito dogovoreno.

U ugovoru stoji da je omogućena besplatna, lagana šetnja grenlandskim predelom „koja je važan deo doživljaja ovog predela". Pravi trenutak za jednu sočnu srpsku psovku na Grenlandu, ili barem da se iz duše kaže: izem ih!

Dok me je pas, koji se besplatno voza tamo-vamo više puta dnevno, sažaljivo gledao, vozač mi je uz osmeh tražio desetak evra za tih pet kilometara.

Naravno, srdito sam odbio i uputio se uzbrdo. „Imaš sreće da je pre tebe ovuda prolazio kralj Norveške. Za njega su i sagradili put. Inače bi sad sam vukao i torbe preko brda!" – čuo sam kako vickasto objašnjava vozač kome sam već okrenuo leđa, a kome moja reakcija nije pokvarila raspoloženje.

Očigledno, nisam prvi putnik koji je zaboravio na značaj zvezdica, fusnota i sitnih slova. Kome bi na svetu palo na pamet da prevoz znači da ti voze torbe, ali ne i tebe?!

„Ako ovde ostavljaš trag, neka on odiše zelenilom i čistotom”

Utaban zemljani put vijuga između pašnjaka i nestaje među brdašcima. Prečica vodi sprudom, preko kamenite, uske plaže koja se smestila između slane vode fjorda sa jedne, niže strane, i slatkovodnog jezerceta sa druge. U čistim grenlandskim vodama vidi se odraz planine i nebo kao u carskom ogledalu. Ni najkvalitetnije fjorentinsko staklo ne daje tako bajkovit i upečatljiv odraz, a to je česta scena na Arktiku.

Prolazim pored „Dečje šume", koja je projekt pošumljavanja iz 2004. godine, kada su deca osnovnih i srednjih škola ovde posadila sadnice. Tako saznaju više o prirodi, a ujedno čine nešto za buduće generacije. „Ako ostavljaš trag na Grenlandu, neka taj trag odiše zelenilom i čistotom", moto je mnogih grenlandskih profesora. Klima ovde nije pogodna za drveće i šuma sporo napreduje, ali se ceo predeo zeleni životom.

Mesto na kojem političari vole da troše

Posle sata pešačenja stigao sam na plato iznad Igalikua. Ceo predeo bio mi je kao na dlanu, a prvo me je pozdravilo nekoliko ovaca. Kako nisam očekivao pešačenje, nisam imao dovoljno vode sa sobom. Žedan, sjurio sam se do naselja. Sav zadihan, i ne baš previše zahvalan na besplatnom izletu, seo sam na verandu kafića, koji je glavna institucija ovog naselja.

Nekoliko samozadovoljnih meštana, pomalo zapuštene brade i držanja, ispijajući pivo koje ovde skuplje od nafte, dalo mi je čašu vode i poželelo mi dobrodošlicu. Nisu časili ni časa, odmah su pridošlici počeli da hvale svoje mesto.

„Kada Grenlanđanin želi nekud da otputuje, on dođe u Igaliku. Kada političari žele da se penzionišu, oni često biraju baš Igaliku za svoje vikendice i ovde troše novac koji su teškom mukom pokrali. Uspeli smo da od svog malog mesta napravimo pravi mali centar. Retko ko će doći na Grenland da ovde ne navrati, a evo, sad dođe i ti!", rekoše mi, kao da moj dolazak upravo potvrđuje njihovu teoriju.

Zabranjeno u cokulama

Dok sam ih slušao, uz pomisao da ovde ljudi izgledaju trošnije nego kuće, koje su veoma uredne, započeo sam sa skidanjem teških zimskih cokula kako bih ušao u birtiju i unutra se raspitao za smeštaj koji sam naručio. Birtije su inače i glavni info-centri, pa sam spremio niz pitanja o aktivnostima u okolini.

Svaka moja cokula je teška po nekoliko kilograma, a ja se još uvek nisam navikao da ih nosim.

Kupio sam ih posebno za putovanje na Grenland. Dugo pešačenje uzbrdo i nizbrdo podseća me na bežanje zatvorenika u nekom davnom veku, recimo na Divljem zapadu, pri tom sam ja zatvorenik, a cokule teški okovi na koje sam osuđen.

Svako skidanje i obuvanje prava je procedura za koju sam, pri kupovini, dobio posebnu obuku, a koja traje i po desetak minuta. A u grenlandske domove, uključujući tu i restorančiće, razne vrste smeštaja i slično, zabranjeno je da se ulazi u cokulama.

Postoje posebni znaci „Zabranjene cokule", nalik znacima za zabranu pušenja, na kojima je ta obuća krvnički precrtana crvenim linijama. Zato domaćini goste na ulazu snabdevaju papučama. 

Ako ne stigneš danas - svrati prekosutra

Taman sam obuo papuče, kad se setih da upitam:

„Svaka čast na uspesima", rekoh kurtoazno, „Nego, nemam dovoljno hrane, gde je ovde prodavnica, do kada radi?"

„Aaaa, pa imaš još deset minuta, tamo dole nizbrdo, ona crvena straćara. Ako ne stigneš danas, nemoj da se brineš, otvaraju ponovo prekosutra!"

Glad ne pita za cokule. Ali ne može se ni u papučama. Navukoh ih kako znam i umem i potrčah ka prodavnici, razvezanih pertli, hramljući i poskakujući kao pingvin.

Na okolnim poljima pasu ovce, planinske staze prepune su cveća. Klima je relativno blaga, pa je verovatno i to razlog zašto oni koji se smrzavaju severnije vole da navrate ovde na neku vrstu (manje) ledenog letovanja.

Kada sam završio sa kupovinom, u poslednjem minutu pred zatvaranje prodavnice tek malo veće od prosečnog srpskog toaleta, uputio sam se nazad u birtiju. Nedaleko ugledah lepu belu kolibu i ispred nje dvoje ljudi.

Građevina me je privukla zbog nekoliko umetničkih detalja na fasadi, dok su sve ostale zgrade jednoobrazne, kao kakvi kvadrati sastavljeni u fabrici sa svega nekoliko varijacija.

U epizodi „Igre prestola”

Stariji čovek je delovao kao da je izašao iz bajkovitog filma, recimo iz „Igara prestola", a mogao bi se provući i kao mršavi galski druid iz „Asteriksa i Obeliksa". Izuzetno vitak, obučen u srednjovekovno belo ruho, sa dugom sedom kosom i bradom, privlačio mi je pogled.

Prišao sam i upitao ih kako su, kako žive, šta rade. Na Grenlandu nije toliko čudno započeti razgovor sa strancem, ionako tu nema mnogo ljudi. Bilo bi krajnje čudno da ne komuniciraš kada se sretneš sa nekim.

„Razvezane su ti cokule", bila je jedina mudrost koju je ta seda glava iscedila kroz skupljena usta. Kao da to i sam nisam znao…

Ono što nisam znao jeste da je ovde, izgleda, navući tako cokule veoma nekulturno, da je slično kao kada čoveku padnu gaće.

Starac je bio sramežljiv i ne previše oran za razgovor, dok je njegov rođak ili prijatelj bio prilično glagoljiv. Ne sećam se o čemu smo tačno razgovarali, tek kad sam se vratio na verandu kafića, neko mi dobaci: 

„Pa to je otac Nukake". 

„Otac Nukake, koga?" – upitah.

„Pa Nukake, kako ne znaš da Nukaka i Nikolaj žive ovde?!"

„Nikolaj zvuči kao neki Rus, i otkud on ovde?"

„Pa Nikolaj Koster-Voldo, glavni glumac u Igrama prestola, to je njegova kuća, a ti si upravo pričao sa njegovim tastom."

„Aha" rekoh, premišljajući se da li da im kažem istinu ili da ih slažem. „Znam da sam čitao u nekim vestima da ta njegova žena još uvek nije gledala Igre prestola, a pravo da vam kažem, nisam ni ja, još uvek, tako da mi to baš i ne znači bog zna šta." Slegnuli su ramenima.

Nastala je neprijatna tišina. Jasno je kao dan: pucali su iz najjačeg oružja. Ako mi imena Nikolaja i Nukake ništa ne znače, onda me tek neće impresionirati svim drugim lokalnim premijerima, predsednicima i gradonačelnicima čije šarolike kolibice unaokolo izgledaju kao sitne lego kockice razbacane po pašnjacima.

Daleko od sna prosečnog Srbina

Njihove kućice su male, neugledne, izuzetno uredne, ali bez mesta da se u njima čovek kako valja okrene. Pošto ih donose iz Danske i cena im je zastrašujuća, što ne čudi, ali je činjenica da prosečan srpski penzioner ima daleko bolju vikendicu od ovih velikih imena.

Naravno, ne na Grenlandu! Ali ne verujem da bi to i bio san prosečnog Srbina. Previše je hladno, bez obzira na lepotu prirode. Jedva dva meseca godišnje može ovom predelu da se uopšte priđe, bez rizika po život, a putovanje dovde zahteva barem dva dana provedena u avionima, helikopterima, brodovima, aerodromima i dokovima.

„Znaš, ta Nukaka za koju ti nisi čuo, ona je bila mis Grenlanda. Biti najlepša Grenlanđanka, to nije mala stvar!" reče mi jedan, vrlo pripiti Grenlanđanin. 

„Kakvi mala stvar! Skidam kapu!", rekoh, iskreno zadivljen, mada me lepota njenog imena, koje sam jedva upamtio, nije oduševljavala.

Dublje, iskrenija lepota Grenlanđanki

U početku mi se činilo kao da nijedna Grenlanđanka nije lepa. Većinom su raskošno popunjene, nisu devojke sa naslovnica evropskih modnih časopisa. Posle svega nekoliko dana u njihovim licima i telima za mene se otkrila neverovatna lepota. Drugačija, dublja, iskrenija, nežna i topla.

„I bila je devetnaesta na izboru za mis univerzuma", reče mi jedan od mojih novih drugova.

„Nepravda, ako se uzme u obzir lepota arktičkih žena…"

„Ima neka tajna veza" između Grenlanđana i - Marlen Ditrih!

„O, pa bile su ovde mnoge lepotice! Dolazila je i Marlen Ditrih! Svašta smo naučili od nje!", kažu mi sa ponosom kao da su je oni lično ovde dočekali.

Zapravo, ona je boravila u Nasarsuaku tokom Drugog svetskog rata, došla je tu da zabavlja američke vojnike, pa je svratila i u Igaliku koji je već bio poznato izletište. Mnoge su se crkve i konzervativci žalili zbog njene omiljene tačke koju je osmislio Orson Vels, a koju je izvela i u američkoj vojnoj bazi u Nasarsuaku.

Posle provokativne igre kojom je testosteron podigla do maksimuma, tražila je od vojnika da zatvore oči i zamisle šta god žele, tvrdeći da je vidovita i da će im pročitati misli.

Zatim bi prišla prvom vojniku, blago ga tapnula po ramenu, namignula mu uz uzdah i rekla: „Pa, sram te bilo! Zamisli nešto drugo! Ne mogu o tome sad da pričam..."

I tako redom. Naravno svi ti goluždravi mladići, kojima je određeno da budu hrabri u najtežem vremenu, čekajući u večnom snegu i ledu svoj red za smrt, ranjavanje ili slučajni promašaj metka, u njenom prisustvu zamišljali su isto.

A gde vam je bordel?

„I kažete da ste od nje svašta naučili, pa gde vam je onda ovde bordel?", rekoh svojim dragim Grenlanđanima.

„Molim?!", upitaše me raširenih očiju. Kao da ih je moje pitanje trglo iz pijanstva.

„Pa Marlen Ditrih je poznata po tome što je tvrdila da je zemlja bez javne kuće isto što i dom bez toaleta. Koliko vidim, imate toalete. A gde vam je bordel?"

U njihovim očima videla se žal za Marlenom, koju očito još uvek zamišljaju kako hoda i kako njih lično začikava, a bogami i tuga za bordelom, koji ovde nikada nije postojao, a koji je ponekad ljudima potrebniji od toaleta. To su sve sredovečni muškarci, zalegli u čašicu, zaglavljeni u mestu gde ima daleko više ovaca nego žena.

„Danci su legalizovali prostituciju, a mi smo od naše autonomije zasad dobili samo to da je kod nas kupovina ljubavi još uvek zabranjena!", rekoše mi ogorčeno. „Znaš li ti da je Marlen Ditrih za svoje seksi bodrenje vojnika, između ostalog i ovde, na Grenlandu, dobila posebnu Medalju slobode? Nagrađena je za svoj rad čak i francuskom Legijom časti! Zasluženo!" Koliko vidim, ovi tužni muškarci rado bi joj lično okačili medalju o grudi.

Nastavak: Bermude nisu za Grenland