Бермуде нису за Гренланд

Прочитајте први део: Игалику, летовалиште за корумпиране политичаре 

„Хотел" у који су ме сместили заправо је један продужени контејнер, сведен, прост зелени правоугаоник од метала, подељен на неколико собица за спавање и на једну велику дневну собу са заједничком кухињом и тоалетом. Подсећа на радничке спаваонице које се формирају на градилиштима.

Спаковали су нас у ту комуну као у студентском дому, једино што сам ту ја био најмлађи.

Запало ми је да собу делим са једном баком са далеких Бермуда! Дошао сам овде сам, као и она, али како је смештај прескуп и редак, пријавили смо се да нас смештају где год и како год желе.

Добра страна оваквог бункер-смештаја је то што има купатила и топлу воду. 

Постоје и луксузни бунгалови за оне са баш дубоким џепом, али ти по хладноћи морају да иду у други део села на туширање. Испред зелене конзерве у којој спавамо поређано је неколико столица. Не толико да би се ту седело преко дана, већ више за ноћ, када се небо окупа у аурори бореалис.

Ноћ са необичном цимерком

Пошто велики број туриста маршира Игаликуом, који је постао редовно стајалиште онима који се из Насарсуака упућују ка другом великом центру, Какортоку, одједном зачух праву гунгулу гласних Шпанаца.

Група од шест-седам туриста дошла је овде кад и ја. На Гренланд као да су пристигли са циљем да по сваку цену разбијају дневни и ноћни ред и мир. Гренландска тишина и спокој у њима нађоше грдног непријатеља. 

Бака са Бермуда заправо је наџак-баба са Бермуда. Стално се присећа палми и песковитих плажа око свог дома, док се ми смрзавамо на голом камену, понеком пашњаку, а у брдима - снег и лед. Као да ју је неко терао да дође овамо, као да је на Гренланду по казни, а не својом вољом и својим парама.

Необично јој је и оволико простора, умарају је шетње. Прича ми како њени драги Бермуди, са свих својих 138 острва, немају укупно ни 58 километара квадратних укупно, како је све близу и доступно колима или бродићем.

У клинчу са наџак-баком

Грејање контејнера у којем смо смештени је чудно: загрева се само ходник, док собе немају радијаторе. Дакле, врло брзо пошто затворим врата собе, унутра постаје ледено. Баба је навалила да врата буду затворена, јер не може да спава због буке коју праве Шпанци.

Прву ноћ сам тајно, усред ноћи, отварао врата, не бих ли се огрејао, али ме је ухватила. Да бих избегао свађу, покушавао сам да спавам на троседу у „дневној" соби, да бих на крају баби испунио шта је тражила. Често смо жртве сопствених жеља. Спавао сам са пет слојева одеће на себи, ушушкан у дивну перјану јакну.

Јутра сам дочекивао одморан, а она - болесна. Како се лекови купују у суседном граду до којег се путује само једном или два пута недељно, а у којем продавница ради непарним данима, остало је само да мени кукумавчи да јој уступим Це-витамин и парацетамол које сам љубоморно чувао.

Растали смо се без загрљаја, а ја нисам имао срца да не поделим своју апотеку, па сам остао без ње.

Велика земља дарована великим песником

Модерни Игалику основао је 1783. године Данац Андрес Олсен који се заљубио у Инуиткињу Туперну.

Мора да је то била велика љубав јер, како легенде кажу, где год да су они водили љубав, основали су и насеље!

Модерни Касиарсук је такође њихове љубави дело, а споменик овом пару љубавника налази се у центру Игаликуа, у близини нове цркве чије су сређивање 1940. године помогли амерички војници, који ће се убрзо дивити чарима Марлен Дитрих.

Велика земља захтева од неба великог песника. Родио се у Игалику Јакоб Други Егеде, пред чијим спомеником указујем наклон и скидам шешир. Као да је жив, у камену: брада му је уредно поткресана, тужан му је израз лица, образи буцмасти а поглед јак. Славни песниче, дођош ти у походе!

Био је и оргуљаш и композитор, али је у великом пожару почетком седамдесетих година прошлог века изгубио две највеће љубави: своју супругу и сва написана дела!

Људи на Гренланду навикли су на недаће, навикли су да не одустају. Успео је, неким чудом, да све што је изгубио у рукописима, по сећању поново испише.

Умро је 1988. године, у 87 години, а за собом је оставио уцвељених 200 песама. Био је наследник првог данског мисионара који је покрстио Инуите. Не чуди што су његови рођаци оснивачи локалне биртије у којој весело проводим јутра и вечери.

Још служи бунар који су ископали Викинзи

Мало даље од споменика песнику спазих малу ружну плаву шупицу усред травњака. Рекоше ми да је то бунар који су ископали Викинзи, одакле и данас црпу воду!

„У тој кућици је пумпа за воду, а оно камење које видиш около, то су Викинзи донели да заштите бунар... Али та вода није више нама довољна, зато смо спровели цеви које хватају воду из планинске речице и спроводе је директно до наших домова", кажу ми, а ја сам, заједно са њима, поносан и срећан што још увек постоје предели у којима је вода тако чиста да се директно из реке може спровести у славину и пити.

Цеви од реке до кућа иду преко њива, тек понегде причвршћене пребаченим каменом...

Посебно место чува више историје него што је у свим књигама

Навратио сам и на локално гробље, ограђено жицом, ваљда како овце и друге домаће животиње не би туда ходале.

Дочекује ме тридесетак белих крстова побијених у траву, неколико камених плоча и један малени венац пластичног цвећа. Ту има више историје и прича него у свим књигама.

Гробље се налази на узвисини, са дивним погледом на Игалику, планине и фјорд. Подсетило ме је на гробље мојих баке и деке који са Цера гледају на Дрину.

Леп је то обичај, сахрањивати људе тако да надгледају град или предео. Често посећујем локална гробља, чврсто уверен у везу између живих и умрлих. Не верујем у нестанак; тим крстовима предео припада таман толико колико и оним, још увек ходајућим.

Наклон природи и њеној лепоти

У непосредној близини фјорда постоји језерце препуно живота. Пуно је риба, ту је и понека гуска, а на обали и много коња који пију његову воду.

Гренланђани умеју да цене природу и да на дирљив начин скрену пажњу на лепоту. Тако је испред овог језерцета постављена клупа, заправо порука: стани, седи, обрати пажњу на то како је диван овај предео, упијај, уживај, не жури!

Врхови брда и њушке коња огледају се у води. Није први пут да на дивном месту усред природе изненада видим клупу. Постављају их на врхове брда, на сред пашњака или камењара.

Језерце на пола дели уски пешчани спруд, којим сам прошао и приближио се питомим коњима. Многи су били плашљиви, али не и један лепотан браон боје, преко чијег стомака се раширила лепа бела мрља, као да се неко саплео и просуо канту беле фарбе, па му је прснуло све до браон чела, на коме и даље стоји једна неправилна бела туфна.

Грива се вијори на ветру, вода подрхтава, до пола белим предњим ногама удара у тло и као да ме поздравља.

У близини је игралиште за децу са неколико клацкалица и тобогана зараслих у траву, као и прилично усамљен гол за мали фудбал.

Нешто даље панорамом доминира највећи објекат, изграђен на узвишеном камену. То је пространа штала у којој више породица складишти своје сено за зиму. Кажу ми да је недалеко фарма са више хиљада оваца. У овом пределу сигурно је прави подвиг прехранити их зими.

Мештани се опскрбљују „зеленом енергијом”

Мештани покушавају да буду што самоодрживији. Струју производи повећа фарма соларних панела. Поврће саде у нарочитим баштама направљеним у полустакленицима поред кућа, у ствари проширеним саксијама које могу у потпуности да се затворе ако изненада удари велика хладноћа.

Понека модерна грађевина опасана је слојевима земље и траве, као што су то некада Викинзи радили. Миленијуми немају шта да додају генијалним изумима, а генијалност је често ту, пред очима, једноставна и лепа. 

Камените плаже плавог фјорда дозивају да се на њима седи и гледа у даљину. Због своје лепоте подсећају ме на Боку Которску. У даљини, неколико острва настаје.

Гардар - викиншка епархија

„Ово је место Викинга", причају ми мештани. „Знаш ли ти, жив не био, да смо ми Викинзи? Само живимо у погрешном времену. Да смо ми ту пре хиљаду година, нас би сматрао за Викинге и дивио нам се! А овако смо само Данци!" Да, у праву су, много тога је у имену и у реклами.

Нико не зна тачно до када, нити где су то и како нестали, али сасвим је извесно да су 1126. године добили дозволу из Норвешке да оснују своју сопствену епархију у месту на крају света, у селу Игалику, које се тада звало Гардар. Био је то велики успех који је требало да наговести светлу будућност и велики развој Гренланда. 

„Тамо, у трави, налази се катедрала која је изграђена у облику крста. У околним насељима саграђено је још тридесетак цркава, али је овде било седиште епархије и ово је једина тако грађена.

Први владика, оштроумни Арналдур, сигурно није могао да претпостави да ће његову грађевину развући будуће генерације Данаца, како би од њеног камена направили сопствене куће", одају ми мештани тајне којих нема у бедекерима, којих се многи стиде.

„Иди, помоли се у тим рушевинама и тој трави која ти сеже до пупка. Не брини се, нема змија. Када је свети Патрик отерао све ирске змије у море снагом своје вере, то мора да су чуле њихове пријатељице на Гренланду, па за њима кренуле и оне, јер овде нећеш наћи ни једну једину змију. Катедрала је посвећена Светом Николи, заштитнику путника и морепловаца. А ти си путник", говори ми један мештанин.

Други му се меша у саветовање речима: „Причаш глупости! Да се моли Светом Николи у тој руини! Па ту ће Свети Никола најмање да га чује! Викинзима који су тај храм саградили и који су се ту највише молили, ништа није помогао. Сви изумреше! Ни трага им ни гласа нема, не зна се ни како, ни зашто!"

Викинзима досадило, а жене пребегле у Норвешку

„Многи тврде да су Викинзи изумрли, када се клима погоршала. Ја у то не верујем", причају више међу собом, него са мном.

„Хладно је па је хладно, ако је хладније него иначе само једеш више рибе него што узгајаш стоку, а то се догодило и са Викинзима" окрену се мени и настави:

„Када су стигли овде око 80 одсто њихове кухиње били су пољопривредни производи, док су на крају 50 до 80 одсто хране на столу узимали из мора. Ја мислим да је њима једноставно досадило да овде живе. Недавно су објављене неке студије које то доказују. Нико никада не долази, жене се покондириле и отишле у Норвешку, а чим нема довољно жена, насеље мора изумрети. То се исто догађа и нама данас. Не може човек да прави наследнике са кравама, фокама и моржевима!"

Археолози тврде да је стара катедрала имала прозоре од непрозирног, зеленог стакла, као и пролаз до оближњег владичанског дора.

После осам векова, од владичанског двора остао само улаз

Разгледам рушевине, које су, у односу на све друге на Гренланду, импресивне. Има се шта видети, иако је много тога заиста зарасло у траву. Око катедрале је мноштво остатака разних зграда. 

Наборало се пространо плаво небо пунио белих облака док у трави тражим остатке остатака древних времена.

„Ту је био владичански двор којем би се поносила свака епархија на свету! Ту је била сала за свечани пријем гостију из света, сваког према његовом рангу", причали су ми мештани, као да су овде гости долазили свакодневно, а не један-двоје годишње, и то када је година родна.

Стоји на више места поређано камење, вероватно су то била викиншка врата и довратак. Улаз и излаз једино сачуван после осам векова. Кроз рушевине се назиру модерне куће у близини.

Гледам у Игалику кроз нишан времена.

Наџак-баба: „Да су пазили на жене колико на владике, не би изумрли”

Већина објеката су заправо викиншке штале. Владика је овде у XII веку држао између сто и сто шездесет крава!

„Ето, видиш, управо су у томе погрешили. Да су више пазили на жене него на краве и владике, не би изумрли", увече ми је рекла наџак-баба са Бермуда, кад смо размењивали мишљења.

Да би издржавали толико стоке, владике су морале да направе велики систем за наводњавање њива, који поједини земљорадници и данас користе. Док сам тумарао рушевинама, угледах велику мермерну плочу. Гроб владике! Сетих се Толстојеве приче „Колико је земље човеку потребно?" Свега два педља…

Катедрала је имала и сахат кулу, а историчари мисле да је звоно које су ископали припадало њеном звонику. Био је то богат предео, а сви земљорадници и рибари давали су значајан део прихода својој цркви. „Боље да су давали својим женама", био је коментар наџак-бабе.

Свако тера воду на своју воденицу, помислих, а за Бога не пита.

Наставак: Сицилијанац и Аустралијанац на Гренланду у потрази за душом и сексом