Može li Turska da ostvari san o lovcu pete generacije i da li su Rusi lažno skromni

Prethodne nedelje ostala je zapažena izjava šefa savezne službe Rusije za vojnotehnološku saradnju Dmitrija Šugajeva da bi, ako izađe na svetsko tržište oružja, turski avion pete generacije TF-iks mogao da postane konkurencija ruskom Su-57.

Pojavili su se razni komentari među analitičarima i vojnim stručnjacima, iako je jedan od tih aviona pred uvođenjem u aktivnu službu, a drugi je prilično daleko od toga. Neki su se javljali s tvrdnjama da je ta izjava kurtoazna i da su Rusi lažno skromni, jer pred Turskom je i dalje veliki put do lovca pete generacije.

Lovački avioni su među najkompleksnijim mašinama na svetu i njihova proizvodnja zahteva veoma naprednu tehnologiju i ulaganje velike sume novca. Turski san o avionu nove generacije naročito je podgrejan prethodnih godina, ali mnogi sumnjaju da on može biti ostvaren. Ipak, svaka realizacije počinje od ideje, a ideja zahteva podršku.

Nezahvalno je predviđati kretanja u budućnsti kada je reč o vojnim projektima koji su često obavijeni velom tajne. Da bismo mogli da govorimo o tome da li je Turska spremna da proizvede avion pete generacije, prvo bi trebalo da vidimo dokle je stigla na tom putu.

Kakvo je trenutno stanje? 

Do sada najupečatljivija ilustracija turskog rada na avionu TF-iks bila je na prošlogodišnjoj izložbi u Parizu kada je otkriven model aviona u prirodnoj veličini. Dok su skidali pokrivač sa aviona, pred publikom se prvo ukazao rep na kojem je naslikan orao, kao i turska zastava.

Kada je otkrivena cela letelica, već na prvi pogled se primetilo da je dizajn veoma sličan drugim avionima pete generacije. Ali i tada su mnogi na sve to gledali za određenom dozom opreza, pitajući se ima li Turska tehnologiju za to.

Projekat za sada nosi naziv TF-iks (Turkish Fighter – Experimental). Predviđeno je da se napravi višenamenski borbeni avion sa primarom svrhom za ostvarivanje nadmoći u vazduhu. Letelicu razvija TAI ("Turkish Aerospace Industries") u saradnji "BAE Sistems".

Cilj je da TF-iks zameni sadašnju okosnicu turskog ratnog vazduhoplovstva, mnogo puta dokazane lovce F-16, ali i da bude ponuđen za izvoz. Kada je reč o nekim rokovima, bilo je najavljeno da će prvi prototip poleteti 2023., ali je to kasnije pomereno za 2025. godinu.

Ideja se rodila još 2010. godine kada je odlučeno da Turska krene u razvoj nacionalnog lovca nove generacije, a ubrzo nakon toga je projekat dodeljen kompaniji TAI.

Posle pet godina planiranja i predloga, 2015. godine je objavljeno da će TF-iks biti dvomotorni avion. U decembru 2017. godine TAI je objavio preliminarne specifikacije u mogućnosti aviona.

Neke od opcija koje imaju avioni pete generacije, a koje su predviđene su: fuzija senzora, napredna spoznaja situacije, smanjena uočljivost, kao i velike mogućnosti manevrisanja.

Pošto je plan bio veoma ambiciozan, izabrana je britanska kompanija "BAE Sistems" da pruži pomoć. TF-iks će biti jednosed, što inženjerima ostavlja mnogo više mesta za ugradnju tehnologije koja omogućava pilotu da se više fokusira na taktičke zadatke.

Srce svakog aviona je motor, a u trku za najvažniji deo uključile su se mnoge poznate kompanije. Prve primerke će najverovatnije pokretati dva motora GE F-110, dok se ne razvije novi motor. TF-iks će imati mogućnosti integracije sa dronovima putem kriptovanih veza.

Avion pet plus generacije? 

Ambiciozan pristup potvrđen je i na zvaničnom sajtu TAI, gde je istaknuto da se TF-iks proizvodi u cilju zadovoljenja potreba vazduholovnih snaga Turske posle 2030. godine.

Ponosno je navedeno da će Turska biti jedna od samo nekoliko zemalja koje poseduju neophodnu tehnologiju, znanje i mogućnosti za proizvodnju aviona pete generacije. Zapravo, naglašeno je da će to biti avion pet plus generacije, što je mnogima zaparalo uši.

Planirano je da TF-iks bude u operativnoj upotrebi sve do sedamdesetih godina ovog veka, kao i da ima mogućnost saradnje sa drugim avionima, kao što je F-35.

Na sajtu su navedeni i tehnički podaci koji kažu da će avion biti dugačak 21 metar i da će imati raspon krila 14 metara, kao i visinu od šest metara.

To znači da će biti oko tri metra duži od F-22, sa sličnim rasponom krila, a čak pet i po metara duži od F-35. Po dimenzijama najsličniji će biti ruskom lovcu pete generacije Su-57, koji je samo metar kraći.

U ovom trenutku je sigurno prerano o tome govoriti, jer zavisi od mnogih faktora, ali je planirano da TF-iks ima maksimalnu brzinu od 1,8 maha (oko 2,200 kilometara na čas) i da leti na maksimalnoj visini od 17.000 metara.

Visoka tehnologija zahteva znanje, ali preduslov za to su sredstva. Pre dve godine je objavljeno da će za projekat biti potrebno 1,2 milijarde američkih dolara i da će morati da se uključi oko 3.200 radnika.

Treba li Turskoj TF-iks 

Nikome nije zabranjeno da sanja o velikim uspesima, ali prvo bi trebalo da odgovorimo na pitanje da li je Turskoj zaista potreban avion pete generacije?

Kako piše TRT World, Turska trenutno ima oko 240 aviona F-16 i oko 40 lovaca-bombardera F-4, koji su pri kraju životnog veka. Tridesetak aviona F-16 su noviji modeli koji su uvedeni u upotrebu između 2011. i 2013. godine.

Međutim, uskoro bi Turska strateški mogla da zaostaje za konkurentima, pošto se očekuje penzionisanje mnogih aviona. Zemlje u njenom okruženju modernizuju avione četvrte generacije i "namiguju" avionima pete generacije. Na primer, Grčka je pokazala interesovanje za F-35 i nadogradila je svoje F-16.

Potreba za nacionalnim avionom naročito je uočljiva ako se gleda kroz perspektivu geografskog položaja Turske, njene istorije, kao i intervencija u kojima je za zemlja učestvovala poslednjih decenija (npr. sukobi u Siriji i Libiji).

Turska ima drugu po snazi armiju u NATO-u. Poslednjih godina naročito je primetna neka vrsta blansiranja Ankare između istoka i zapada. Zbog nabavke protivvazdušnog sistema S-400 od Rusije, Sjedinjene Države su isključile Tursku iz programa F-35, što je višestruko uvećalo njenu potrebu za sopstvenim lovcem.

Takođe, posedovanje vlastitog aviona pruža zemlji mnogo više mogućnosti da vodi nezavisniju politiku i da bude otpornija na eventualne sankcije. I za kraj, nije nevažna ni prodaja aviona drugim zemljama od koje može da se zaradi, naročito ukoliko bi TF-iks bio povoljniji u odnosu na konkurente.

Iz svega toga se može zaključiti da lovac pete generacije predstavlja realnu potrebu Turske, čak i ako se izuzme ponos koji izaziva saznanje da ste sposobni da proizvedete nešto toliko sofisticirano.

Trnovit put od sna do jave 

Dakle, potreba je tu, a kakve su mogućnosti? Mnogi se pitaju ima li Turska dovoljno iskusnih inženjera i znanja da proizvede lovački stelt avion.

Značajno je to što TAI već proizvodi avione F-16 prema američkoj licenci, ali i mnoge druge letelice.

Takođe, turske kompanije nisu igrale malu ulogu u razvoju sistema i delova za F-35 i A400M. Prema portalu Defence World, Turska je proizvela čak 844 dela za F-35, ali je stranica koja govori o učešću turske industrije u tom projektu obrisana sa sajta f35.com i može se pronaći samo u keš memoriji.

Važno je što Turska obezbeđuje avioniku i programe nadogradnje za mnoge avione. Međutim, dizajn i razvoj sopstvenog savremenog lovačkog aviona je nešto sasvim drugo. Naročito ako je reč o avionu pete generacije.

O tome svedoče i iskustva država koje su se upustile u takve poduhvate i koje imaju naprednu tehnologiju i znanje.

Američki F-22 je i dalje najskuplji lovački avion u istoriji, dok je razvoj F-35 u kojem su učestvovale mnoge zemlje trajao skoro dve decenije, a i dalje nije počela proizvodnja u punom kapacitetu. I tu je bilo mnogo odlaganja i ispravljanja grešaka.

Rusija, koja ima fantastično iskustvo u proizvodnji borbenih aviona, potrošila je desetak godina napornog rada, a Su-57 još uvek nije uveden u aktivnu službu. Očekuje se da će se to dogoditi krajem ove godine, ali i tada će ga pokretati motori koji su ugrađeni u druge letelice, dok je novi motor najavljen za oko pet godina.

To su neki podaci koji bi mogli da obeshrabre turske konstruktore. Iako Turska ima određena iskustva, verovatno će joj biti potrebna saradnja sa mnogim kompanijama iz sveta, ali i mnogo rada i uloženih sredstava.

Najveći izazov za Tursku mogli bi da budu proizvodnja radara na nosu aviona, razvoj sistema za elektronsko ratovanje, interfejs u kokpitu, kao i integracija sa drugim sistemima.

Svakako, važna stvar biće strpljenje za veliki broj proba i testiranja, dok se ne dokaže sposobnost za tako veliki poduhvat. I dalje će biti onih koji će sumnjati da je moguće da TF-iks poleti na način da bude konkurencija ostalim avionima pete generacije, a na turskim konstruktorima je da ih demantuju.

Iako citat možda nije primeren za proizvodnju naoružanja, Elenor Ruzvelt je rekla da budućnost pripada onima koji veruju u lepotu njihovih snova.