Satijeva „Parada“ - kaleidoskopske scene za nadrealistički film

Pre tačno 103 godine, u pariskom pozorištu "Šatle", premijerno je izveden balet „Parada” Erika Satija. Zapravo, balet ”Parada” je zajedničko delo četvorice umetnika: Žan Kokto je pisao libreto, Erik Sati muziku, Leonid Masin bio je zadužen za koreografiju, a Pablo Pikaso za scenografiju i kostimografiju.

Delo Parada je višestruko značajno za svetsku kulturu, pre svega jer je reč o zvučnom, koreografskom i scenskom manifestu moderne francuske umetnosti. Parada je u vremenu nastanka proglašena "hrpom nota" u pravom nadrealističkom maniru i istina je da njegove kaleidoskopske scene na pozornici mogu da se čitaju i kao scenario za nadrealistički film. 

Vreme nastanka obuhvata umetnički duh Pariza i uslove života na samom kraju prvog svetskog rata i period promena u svim slojevima tradicije. Razvijaju se novi umetnički pravci - kubizam, futurizam, dadaizam i nadrealizam, koji se na različite načine odriču iluzije stvarnosti i izražavaju pogled na život tako što iskrivljuju prirodne predmete i okreću se od realizma i impresionizma. Umetnici nadrealizma se ne suprotstavljaju haosu u svetu, već iz njega crpe osećaj proširene realnosti.

Za razliku od dadaista od kojih su se odvojili, ne preziru prošlost i ne osećaju besmisao, već afirmišu iracionalno, nekontrolisano i podsvesno. Iako je Parada nastala sedam godina pre objavljivanja Manifesta nadrealizma, u njemu nalazimo automatsko pisanje, deo nadrealističke etike koja izdiže strast, mistifikaciju, uvredu i crni humor i nedvosmisleno vezuje balet za ovaj umetnički pokret.

Koktoov tekst je u vidu aforizama, kratkih i duhovitih misli koje ukazuju na put kojim treba da krene francuska muzika, oslobođena kontaminacije tuđih uticaja. Kokto piše misleći baš na Satija, čijem se radu divi zbog prirodnosti i jednostavnosti muzike i veštine orkestriranja. Likovi iz komedije del arte su u paukovoj mreži tehnološkog i industrijskog razvitka - Kokto je prenosio važne umetničke poruke.

Sati je odlučio da muzikom prati Koktoovu književnu zamisao - muzičke slike se poklapaju sa tekstualnim. Tema baleta je nerazumevanje između umetnika i publike, Na sceni su vašarske tezge u Parizu i situacija u kojoj putujuće pozorište pokušava da dozove publiku u svoju šatru na predstavu. Cirkuski najavljivači pozivaju publiku na vodvilj i upućuju ih na ulaz iza čuvene zavese koju je oslikao Pikaso.

Bez tradicionalne dramaturgije 

Francuski menadžer je dehumanizovana kubistička skulptura. Kineski je opsenar koji u mandarinskom kostimu crno-žuto-crvene boje marionetskim pokretima izvodi mađioničarske trikove. Američki najvaljivač je "obučen" u neboder s megafonom u ruci i najavljuje tačku u kojoj devojka metaforički dočarava Ameriku - plesom uz reg tajm, koracima Čarli Čaplina, jahanjem zamišljenog konja... Publici nije jasno da je reč o najavi a ne o pravoj predstavi i uporno ostaje ispred zavese. Izvođači su sve glasniji dok na kraju ne klonu od iznurenosti i rezigniranosti.

Sadržaj baleta su labavo povezane situacije gotovo nelogične i bez tradicionalne dramaturgije. Ekspozicija je ujedno i razvoj, vrhunac je i kraj, rasplet ne postoji, a umesto razrešenja sledi novi početak, nova ekspozicija.

"Parada" je spoj različitih umetničkih disciplina - muzike, baleta, slikarstva, scenografije i književnosti. Pikaso je dvosmislenost iskazao upotrebom realističkih elemenata i njihovoj kubističkoh predstavi. Parada je svojevrsna burleska, likovi su pozajmljeni iz cirkusa i kabarea, a to je narušilo granicu između zabave i umetnosti, što je samo po sebi provokacija.

Sati se izražavao klasičnim i vodviljskim stilom, a Kokto je insistirao na upotrebi buke i ekspresivnog pokreta. Muzika je nosilac dvosmislenosti. Konfuzija značenja za rezultat ima jedan novi nivo realnosti koji je izrastao iz kontradikcije i paradoksa. Povremena nelogičnost muzičkog toka stvorena je montažom, postupkom koji je kasnije postao osnovni način da se muzički ozvuči nadrealistički scenario.

Apoliner i Kokto su sagedali Paradu kao suštinski francusko delo, ali ipak je reč o kompromisu francuske pozorišne muzike sa italijanskom futurističkom bukom. Mehanička buka u delu koju proizvodi mašina za kucanje ili brodska sirena, pucanj iz pištolja, pirotehnika... reč je o tadašnjim zvučnim inovacijama. Dugo je smatrano da su te inovacije eksperiment i da nemaju estetsku vrednost. Ipak s obzirom na to da su futuristički zvuk i mehanička buka uklopljeni u umetnički kontekst, upravo je tim postupkom muzika ušla u svet nadrealizama. Korak dalje bilo bi i objašnjenje da je konkretna buka izjednačila samu muziku sa nesvesnim, a time bismo delo još direktnije doveli u vezu sa Manifestom nadrealizma.

Apoliner je imao čast da za čin premijere napiše programsku notu. U njoj je uputio publiku na to da je Parada manifestacija "novog duha" i da publika treba da očekuje modifikaciju umetnosti od vrha do dna. Gijom Apoliner je pre rata bio vodeći francuski teoretičar modernizma, a krajem rata, u vreme poljuljanih iluzija, njegova reputacija je imala još veći značaj i ne čudi što je privukao veliku pažnju publike.

Muzika kao nameštaj 

Treba uzeti u obzir da se sve odigravalo 1917. godine, da je Apoliner je na premijeru je došao u uniformi direktno sa fronta. Da su i drugi učesnici imali posredna ili neposredna iskustva u ratnim dešavanjima. Celokupna premijera bila je izazov i za izvođače na sceni, ali i za tadašnju parisku publiku. Ni publika ni kritičari nisu imali razumevanje za ovo avangardno delo. Na ivici fizičkog obračuna, u velikoj ljutnji i opštoj pometnji, akteri su se razbežali bez razmene utisaka i međusobnog čestitanja.

Uprkos tome, Parada je mnogo učinila za francusku umetnost. Sve što je kasnije napisao Erik Sati, uključujući i očuđenu "muziku kao nameštaj" i njegovo osciliranje između dadaizma i nadrealizma, sve je inicirano baletom Parada. U isto vreme delo je označilo i budućnost, a smatra se da je njegov uticaj vidljiv i u filmu Međučin, ranom primeru avangardne filmske umetnosti.

Zašto je balet Parada važan za nas i našu kulturu? Baš u periodu premijere, kompozitor Miloje Milojvić boravio je u tom pariskom konglomeratu umetnika i njihovih reakcija na razoreni svet u ratu. Nema dokaza, ali sve upućuje na to da je Milojević imao neposredni kontakt sa Satijem i njegovom Paradom. Na kraju krajeva, to objašnjava i zašto je baš on, zajedno sa nadrealistom Markom Ristićem kao autorom scenarija, stvorio Sobarevu metlu, "baletsku grotesku u jednom činu".

je o jedinom srpskom delu koje primenjuje inovacije iz tadašnje moderne francuske muzike i delu koje preskače "večito kašnjenje" za delima evropske muzike. Činjenica da je ovakvo delo nastalo u Beogradu ima značaj koji se može meriti sa značajem Parade u Parizu. Možda za publiku nisu bila vidljiva u trenutku nastanka, ali se nalaze na listi važnih tačaka u istoriji muzike. A i zabavna su.

 

broj komentara 0 pošalji komentar