Јонско свитање и лов на звезде падалице у ноћи Светог Лоренца

„Вечерас је најважнија ноћ у години – la notte di San Lorenzo", скренула ми је пажњу пријатељица Патриција, рођена у Таормини, која никад у животу крочила није на неко друго тло, осим Сицилије. „Вечерас падају звезде. Свака звезда, једна жеља."

Загледала сам се, пуна наде, с кровне терасе у бескрајни небески свод, на којем се у измаглици назирала понека звезда. Било је облака и пун месец заклањао је својом светлошћу поглед. А онда је посред те тмине једна комета попут огромног дијаманта бљеснула и запарала небо. У делићу секунде обузео ме је онај исти детињи осећај апсолутне среће, као када роним у ванземаљском млечном тиркизу Наваја или Порто Кацикија.

Жеља? Не знам шта бих пре. Срећна сам што их имам на хиљаде, што немам само једну.

Искривила сам врат пиљећи још сат времена горе високо, не би ли ми у скуте канула још нека суза Светог Лоренца. Није ми се те ноћи указала више ниједна.

А баш пожелех да дођем опет, у тај отмени градић, уклесан високо у сицилијанска брда, са елегантним каменим вилама ушушканим у палме и бугенвилеје, у којем се на сваком ћошку осећа дух долчевите, или још боље "dolce di far niente".

Смештена изнад туристичких рајева Ђардини Наксос, Изола Бела или Летојани, са својим дугим сивим плажама од вулканског песка и разбацаним стенама које упијају мирисе мора, и окружена питорескним селима попут Савоке и Форца д'Агрò, где је Френсис Форд Копола снимао неке од најупечатљивијих сцена свог ремек-дела Кум.

Величанствен поглед који се из камених уских уличица или са видиковца на платоу Трга IX априла, поред цркве Светог Јосипа, пружа на Јонско море, залив и снежне врхове дремљиве госпође Етне, која се с времена на време прене из сна и бљуцне мало ватре, тешко да може наћи неки пандан за поређење. 

Њеном калдрмом као да и данас одзвањају штиклице Софије Лорен и Лиз Тејлор или баршунасти гласови Грегори Пека и Марчела Мастројанија.

Ваздух испуњавају слатки мириси канола, аранчина и других сицилијанских специјалитета.

Отворени грчки театар, који датира још из трећег века пре наше ере, за мене је апсолутно најлепша сцена света, а сваки концерт у сутон, међу античким стубовима, догађај који добија посебну ванвременску димензију, поготово ако у позадини проради и Етна и спектаклу дода јединствене пиротехничке ефекте.

Арену су Римљани проширили за потребе гладијаторских борби, а данас може да прими више од 4.500 гледалаца и једна је од најпрестижнијих уметничких сцена у свету.

У Таормину и њен амфитеатар био је заљубљен и један од највећих генија свих времена, немачки песник и филозоф Јохан Волфганг Гете, и ту опчињеност описао и у свом Путовању по Италији, у време када се поново пробудила љубав према антици.

Пешачка стаза која са врха вијуга све до мора, а којом се Гете најчешће спуштао и пењао, носи управо његово име. Мој први улазак у Таормину био је баш туда, Гетеовом стазом, уз брдо, поред железничке станице Ђардини Таормина, правог бисера ар декоа из 1928, која би требало да постане музеј и коју је и Копола искористио у неким легендарним сценама у последњем наставку своје трилогије.

Данас се из Таормине до мора, Изола Беле и Мацарòа, може и успињачом за пар минута. 

Није случајност што су баш у овом монденском градићу медени месец провели најпознатији младенци ове деценије, Џеф Безос и Лорен Санчез. Таормина је мека светског џет-сета и оних који долазе да би били виђени.

А још од педесетих година прошлог века овде се у јулу одржава и познати филмски фестивал који окупи звучна имена светске кинематографије.

Иако је током мог боравка у Таормину наводно свраћао и Бред Пит, није ми се посрећило да уживо видим холивудског лепотана. Можда ми је премало звездица пало у ноћи Светог Лоренца. Али вероватније зато што га нико други није ни видео, већ само мегајахту коју је изнајмио за више од милион долара за недељу дана. 

Како је окренута истоку, посебан доживљај су Таорминина јонска праскозорја, када се сунце рађа изнад мора и најлепшим нијансама боји хоризонт. Пробудила сам се једног јутра у цик зоре, да са плаже посматрам како из мора извире сунце и уроним у његов одсјај на пучини. 

Још један тренутак апсолутне среће. 

И чини ми се да потпуно разумем Патрицију, која никад у животу није прешла Месински мореуз и провукла се између древне Сциле и Харибде. 

Чему? Она своје парче раја већ има.