Čitaj mi!

Dragoslav Mihailović slavi 90. rođendan, za RTS priča o "životu koji nikada nije očekivao"

Da je napisao samo "Kad su cvetale tikve", Dragoslav Mihailović bi bio veliki pisac. A posle te 1968. i tikava Mihailović je napisao još i "Petrijin venac" i "Čizmaše", a najviše je i najsveobuhvatnije pisao o Golom otoku, gde je zatvoren kada je imao samo 20 godina. Danas puni 90 godina, a ovo je mali rođendanski intervju s Dragoslavom Mihailovićem.

Kada devedeseti rođendan slavi Dragoslav Mihailović to je važan jubilej književnosti. Ispisao je zlatne prozne stranice, koje su prešle granice zemlje i literature, oživele na pozornicama i na ekranima. Uspeo je ono što retkima polazi za rukom – da stekne poštovanje stručne i naklonost široke publike svih generacija. Rano je počeo da piše, pa se može reći da je vršnjak svoje književnosti.

– Devedeset godina, to je jedan život koji ja nikada nisam očekivao, a nisam, mogao bih da kažem, ni u mojoj rodnoj Ćupriji nikada video čoveka koji ima 90 godina. Pri tom se ja dosta dobro osećam. Nadajmo se da će potrajati malo duže od 90 godina. 

Sigurno, mi Vam to želimo. Vaši junaci su postali naši junaci, uzori kako se treba boriti za prave vrednosti. 

– Imam 22 knjige, pri tom imate knjige sa dosta junaka, naročito onih koji su bili na Golom otoku. Ja mislim da pisci ne biraju svoje junake nego kako im se nametne priča, a priča je u mojim knjigama, bar koliko ja znam, uvek uzbudljiva.

Kada ste rešili da postanete pisac?

– Jednog leta posle prvog razreda. Ja sam naime imao takvu situaciju da sam prvo prvi razred učio u češkoj školi pa sam se nanovo vratio u prvi razred srpske škole. Ja sam već tada imao sedam i po godina.

Počeo sam da čitam knjige, naročito Zlatnu knjigu. Pri jednoj knjizi ja sam zaključio da je za mene pravo zvanje biti pisac i da ću biti pisac. Pri tome, ja nisam imao nikakve ambicije u nekoj poeziji. Za mene je uvek proza bila ono glavno u literaturi i čitavog života sam samo pisao prozu.

Moj prijatelj Robert Hodel, koji je sada napisao celu knjigu o meni, kad smo razgovore završili, jednog trenutka kaže: "Ali, mi stalno govorimo samo o prozi, a šta je sa poezijom, svi pisci prvo pišu poeziju?" Ja kažem: Nisam pisao, a nisam ni nameravao. Kaže: "Zašto nisi nameravao?" Pa, ja kažem: "Poeziju ne volim, ja samo volim prozu". I tako smo se malo smejali oko mojih izbora.

Gde je to autobiografsko u vašim delima?

– Moguće je da je to zato što sam ja bio zatvorenik logoraš, a te stvari su, kao što znate, bile zabranjene kao tema za razgovor. Dakle, nije mi to bila tema razmišljanja, ja sam samo pokušavao da ostanem u svojim pantalonama i u svom životu.

Da li sada pišete?

– Trenutno sam izgleda malo digao ruke. Ja imam mogućnost zapravo da napravim još jednu malu knjigu. Sad sam štampao ovih pet, šest knjiga o Golom otoku, to je zapravo četiri hiljade strana. Naravno da su Golootočani želeli posle toga da se vide sa mnom i razgovaraju i naravno imao sam te susrete.

Posle svakog susreta ja sam pravio neku belešku. Sem toga imao sam i tu situaciju da sam na Golom otoku u dva maha vodio neki mali dnevnik. To je bilo grozno zabranjeno i kad je došlo vreme, što je takođe bilo zabranjeno – nositi to izvan logora, ja sam mirno izneo i niko me nije ništa pitao.

Sada sam uzeo te beleške da skinem sa hartije, da od toga napravim neke zapise. Ako hoćemo pravo, nisam ja mnogo srećan zbog toga što sam to pisao. To je pisano Ezopovim jezikom jer je čovek pokušavao da se odbrani od nekog kaštiga i meni to nije naročito interesantno, a ko zna, videćemo kako će to izgledati drugim ljudima.

Za rođendan pisca u knjižarama su nova izdanja njegovih dela i prva biografija koju je napisao ugledni slavista Robert Hodel. Ima li lepšeg poklona za pisca od ovakve knjige?

– Bogami to jeste vrlo uzbudljivo. Hodel je švajcarski profesor univerziteta, poznaje, tako reći, sve slovenske jezike, a eto zavoleo je srpski jezik i u srpskom jeziku moju literaturu. Naravno da je to vrlo laskavo za mene i da sam bio vrlo uzbuđen kad sam to saznao. Znam Hodela i kada čujem da je došao u Beograd ja kažem: "evo stigao je jedan moj rođak."

Ostaje da vam poželimo još mnogo takvih rođaka koji će pisati o vama, još vaših stranica i srećan rođendan.

– Hvala vama najlepše.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">