Čitaj mi!

Festival pijanistkinje Anike Vavić u vinogradima iznad Beča kojima se šetao Betoven

U Nusbergu iznad Beča, na mestu Betovenovih adresa i šetnji, održava se treći Letnji festival austrijsko-srpske pijanistkinje Anike Vavić.

Kakvu ulogu igra domovina u kreativnom opusu jednog umetnika? Ne kao država, već kao osećaj, čežnja ili inspiracija? Postavljajući takva pitanja, muzički festival Anike Vavić tematski raste. Nastao je u prvoj godini epidemije, kao pokušaj da se sačuvaju normalnost i društvenost u uslovima karantina.

U dve godine epidemije izoštreno je shvatanje da kultura i umetnost gube smisao kad se preseče direktan kontakt između ljudi. Kad je tu postalo bolje, sa ratom u Ukrajini je postalo gore.

„Odlučila sam se za sledeću krizu. Tako da smo otvorili sa Gogoljevim pričama i ukrajinskim i petersburškim, Gogolj, koji je bio Ukrajinac, ali je Ukrajinu zvao Mala Rusija. Bilo je malo riskantno to ovde na taj nain predočiti. Ja sam svirala Rahmanjinova koji je čitav život patio jer je napustio domovinu u koju nije mogao da se vrati, Prokofjeva, koji je morao da se odluči da li da ostane na Zapadu, gde je napravio veliku karijeru ili da se vrati u domovinu“, navodi pijanistkinja.

Na kišni dan snimanja je u dramskom delu nastupila bečka glumica Kris Pihler sa svojom melodramom o Betovenovoj kuvarici „Frau Šnaps“. Ona je zaista postojala, osim što se u stvarnosti nije zvala „gospođa Rakija“, već Barbara Holcman. Frau Šnaps je izdržala uz kompozitora pune dve decenije teškom mukom, jasno je i kako. Veliki Betoven izgleda nije bio prijatna osoba.

„Ali to nije ništa novo! Bio je grub u komunikaciji, posebno sa ljudima koji su ga opsluživali. Na sve ispod sebe gledao s visoka. Neki su bežali, ili bi izdržali par nedelja pre nego što bi ih izbacio. Bilo mi je važno da otvorim pogled na Betovena kao velikog čoveka koji je toliko bio zaokupljen muzikom da se život za njega odvijao usput, kao nešto sporedno“, objašnjava Kris Pihler.

Ipak ono što se pamti je umetnikovo delo, ne karakter. Iza sve grubosti stajao je izmučen čovek. Nije bilo bolesti koju Betoven nije imao.

„Svoju krizu je ovde proživeo, nadživeo i to vrlo blizu ovog mesta. On je izgubivši sluh razmišljao da se ubije. Tu je, nekoliko stotina metara dalje vazdušne linije, napisao taj testament. I to je bila moja ideja za ovaj festival, kako izaći sa krizom na kraj i ostaviti nekome nešto, kao što je on nama svima ostavio, evo već dva veka“, napominje Anika Vavić.

Ovo je treći po redu muzički festival u vinogradima iznad Beča. To je obično momenat kada svaki voditelj letnjih igara svuda u svetu u naslov stavi „tradicionalni“. Ali ako se uzme u obzir da u srcu Anikinog festivala stoji Betoven, pozivanje na tradiciju postaje legitimno.