Ускрс на Гренланду – игра моржева с људским лобањама

„Паскесиоккаартуутингут! Паскесиоккаартуутингут! Срећан Ускрс! Срећан Ускрс!"

Одјекивао је прошле недеље Гренланд ускршњим жељама које једино рођени Гренланђани могу правилно да изговоре. 

Небом су сијале зелене, љубичасте и наранџасте боје поларне светлости. Чули су се гласови тек излежених пилића.

„Нама звуче смешно препоруке да се изолујемо због коронавируса. Гренланд је природно изолован, ми смо толико далеко од свега другог на свету, а међусобно такође раштркани по тако огромном простору, да је тешко замисливо шта бисмо могли учинити да будемо додатно изоловани и једни од других и од света", каже ми пријатељица, Инуиткиња Највив која живи у главном граду, Нуку. 

„Код нас је откривено само једанаест случајева и сви су дошли из других земаља. Једино што је наша влада могла да уради јесте да ретку комуникацију између насеља додатно обустави.

Због тога овај Ускрс нисам могла да проведем са породицом, која живи у једно сеоцету хиљаду километара северно од Нука, где брод током добрих временских прилика обично долази једанпут недељно, а сада ни толико. Зато сам ускршње јутро дочекала у загрљају са мојим дечком. Гледали смо како се Бог игра са нашим северним небом. Аурора бореалис, поларна светлост, покрила је цело небо као најлепши благослов. А баш на јутро Ускрса, излегли су се и наши пилићи", испричала ми је и послала фотографије северног неба и пилића.

Разбијање јаја, али излегањем

Гренланђани су хришћанство примили од Данаца, постепено од XVIII века, што милом, што силом, што мешаним браковима којих данас има двадесет одсто. Инуита су протестанти (95,5 одсто), иако старе шаманске традиције још живе у многим деловима острва. 

„Имамо ми и других религија", каже ми Највив. „Овде у Нуку чак четворо Инуита су католици, има и педесетак Данаца католика, а имамо и једног муслимана који је власник баш доброг ресторана". 

Зато се њихов Божић не разликује много од оног који се може видети ма где у Европи. Осим што поједине породице Гренланђана воле да се њихова ускршња јаја - излегу! 

На крају крајева, суштина Ускрса је у животу, у поновном рађању. То је и симболика јајета, али зашто не бисмо оживели јаја?

Моја пријатељица зато пред Ускрс у свој дом уноси кутију у којој чува кокошку која лежи на јајима. Покушава да темпира излегање тако, да се пилићи излегу што је ближе могуће ускршњој недељи. 

Ове године то се догодило баш на Ускрс, што је доживела као нарочит благослов.

Једно од најбољих места на свету за посматрање ауроре јесте Гренланд. Највив ми шаље фотографије на којима је са својим дечком, романтичне слике поларне светлости и тек излежених пилића који јој се башкаре на длану. 

Загрљај под аурором

У мени се буде сећања. Пре само неколико месеци, чини ми се - колико јуче, седео сам и ја на огради једне такве фарме, поред цркве, у загрљају особе коју волим, и дивио се магичној аурори бореалис. 

Тог дана незгодно сам доскочио на један камен, који се под мојом тежином преврнуо и тако сам угануо ножни зглоб. 

Бол је био несносан и на ту ногу нисам могао уопште да станем, а лекари недостижни, удаљени много стотина километара. 

Моја драга, из екваторских предела, која је дошла да ме посети док путујем арктичким кругом, нижа од мене барем за две главе, стоички ме је придржавала, на моменте без речи, прихватајући већи део моје тежине. 

Усред ноћи ме је пробудила и буквално изнела из собе, како бисмо заједно уживали у светлости која је божји благослов. 

Та ноћ ми је остала у сећању као сједињење једног загрљаја, једне цркве и разиграног Бога на небу.

Српска аурора бореалис

Овај Ускрс проводимо удаљени десет хиљада две стотине један километар и шестсо тридесет један метар једно од другог. 

Свако затворен у својој кући, без могућности да се изађе на улицу. Проводимо га на Вотсапу, Вајберу, Инстаграму… 

Корона је одложила наш сусрет на неодређено време, па ипак ми смо срећни што постоји технологија која омогућава да целу ноћ проведемо спавајући једно поред другог, са укљученим видео-камерама. 

Срећни што имамо једно друго, срећни што постоји аурора бореалис, А она постоји свуда, у свим деловима света. 

Она сија и на српском небу. Једино се, због географског положаја и недовољне активности Сунца, не може видети. Често се ни љубав не може видети, али су и љубав и аурора добри разлози да човек буде срећан у сваком, макар како тешком, времену.

Поларна светлост требало би да буде симбол Ускрса. По многим давнашњим предањима насталим широм света, она је мост између живих и мртвих; она је пут који повезује земљу са небом.

Плес духова мртве деце 

Многи Инуити тврде да су зраци светлости који се поигравају, који скакућу по небу, појачавају се, па нестају, као у складу неке тајанствене небеске симфоније, заправо душе деце која су умрла на рођењу. 

Та деца сада расту у најлепшем игралишту универзума, ту, међу звездама. Веселих душа, сваку ноћ се играју и плешу, врте укруг и међусобно задиркују. А ми имамо част да то, са Земље, гледамо.

Многобројним легендама једно је заједничко: аурора је ћуприја која спаја свет живих и свет упокојених. Предања причају како то међу звездама духови моржева уживају у фудбалу или некој другој игри, користећи уместо лопте људске лобање? 

Или су то, заправо, духови наших предака, који по небу, уместо лопте, шутирају лобање моржева?

Звиждање на звезде

Полако је на небу заиграо трачак зелене боје. Поскочио је нагло, а за њим још један, па још два, три… Убрзо се цело небо зазеленело. 

Придружише му се црвена и плава а за њима и све замисливе нијансе између њих. Играле су на небу смело и све смелије, весело и моћно као трагови вечности.

„Нама је аурора важна. Она је део наших живота, она је део нас. Без ње нема Гренланда, као што га нема без снега и леда, као што га нема без санти и китова у океану, као што га нема без нас. Уколико зазвиждиш, аурора ће ти прићи ближе, можда чак и заплеше најлепши плес боја на свету, само за тебе. Али пази, то је други свет, са тим се није играти. Та игра те може коштати живота! Ако чујеш како неки звук, као звиждук, долази са неба, знај да ти се аурора обраћа. На то мораш одговорити, звиждуком или говором, али тихо, тако да твој глас оде пола теби у душу, пола у небо."

„Звук који се чује са неба може да буде и звук небеског снега и леда, по којем мртви плешу". Замислите народ који верује да у рају, у паклу, у чистилишту, свуда - има много снега и леда!

Верује се да ће деца зачета под небом над којим овако магично сија аурора бореалис бити паметна и здрава, дуговечна и са јаком интуицијом. Чаробно је водити љубав испод звезда ушушканих у божанствено обојено небо.

Судари у јоносфери

Безброј пута сам отварао Википедију и неке научне сајтове, покушавајући да схватим научно објашњење ауроре: „Поларна светлост настаје сударањем атома и електрона у јоносфери који својим хаотичном кретањима изазивају настанак ове светлости."

Наука се своди на магнетне буре (како то инуитски звучи!), активност Сунца, електроне који ударају у Земљину атмосферу… 

Сва та објашњења делују немоћно пред снагом гренландске душе и њихових легенди у којима су сакривене најдубље истине. Научници признају да много тога не знамо. До данашњих дана нико не уме да објасни зашто те силне магнетне буре најјаче бивају у време равнодневнице.

Када затворим очи, када мојом душом заигра сећање на дивне небеске плесове, у корену свог бића осећам траг суштине, повезаност светова, и свест да је део мене необјашњиво повезан са северном зором и инуитским народима.

Аурора је латинска реч, у старом Риму означавала је богињу зоре и јутра. Римљани су веровали да она свакога јутра израња из океана. 

Неко, ипак, мора Сунцу на истоку да отвори врата, да обзнани свету свитање. Њена деца су ветрови, њен брат је Сунце, њена сестра је Луна. 

Прелепа Аурора која не воли да се слика

Ћудљива је аурора, а најгора особина јој је то што не воли сликање! Дођете са другог краја планете, гледате у небо и уживате, а у доба када су селфији и фотографије постали смисао свега, не можете да се са тим чудом на небу сликате! 

То је судбина већине посетилаца Арктика. Ретки су они који су били спремни да се препусте уживању, без трага туге у оку, јер тај тренутак остаде без инстаграма! 

Као да је то још један наук аурориног неба: уживај, мани се сликања, или ако баш инсистираш да са магичним небом добијеш селфи, онда мораш показати доста вештине и бити веома упоран. 

Због специфичности боја које се при том непрестано крећу по небу, оне се неће ухватити обичним фото-апаратом или ће, у најбољем случају, бити веома мутне. 

Потребно је имати квалитетан фото-апарат, умети са мануелним подешавањима и имати статив. 

Моја девојка је желела по сваку цену да сачува овај тренутак, да сачува романтични осећај свеопште повезаности и топлине у леденом пределу. Али то није било лако. 

Како би нас фотографисала како седимо на огради фарме и гледамо у аурору, морала је да спроведе читаву акцију, у којој сам учествовао само због љубави, не схватајући колико ће ми касније задовољства и утехе у тешким временима доносити гледање тих фотографија и подсећање на те дивне тренутке. 

Да би ухватила аурору, морала је да постави статив са фото-апаратом у трави, у мртвом мраку, да уреди мноштво подешавања и подеси штоперицу, затим дотрчи до мене и успентра се на ограду, чврсто ме загрли, а затим тражи да се не померамо ни милиметар неколико минута, док фото-апарат сними серију фотографија. 

И тако барем пет-шест пута, да бисмо добили свега неколико употребљивих фотографија. Хладноћа је чинила своје и било је тешко седети на пола позадине на трошној дрвеној огради и спречити тело да дрхти.

Трке хаскија по пролећном леду

Највив прекида моја сећања и преко Фејсбука ми прича како се цео Гренланд радује Ускрсу. 

Време од Ускрса креће набоље, а то је добро време да Инуити раде оно што највише воле: да буду напољу, да лове по снегу и леду и леденим сантама, да се такмиче у тркама са хаскијима. 

Сваке године за Ускрс одржавају се најважније трке хаскија, као и многи други спортски догађаји.

„За сваки Ускрс, ми, Инуити, организујемо трке паса са санкама. Ништа нас не чини срећним тако, као када раздрагани пси потрче по леду... Ове године све трке су отказане. Па, ипак, ми смо задовољни. Кажу да корона воли хладне пределе али, како се чини, Гренланд јој се успешно одупире. И планирамо да тако остане", прича Највив и шаље фотографије снега и леда, залазака Сунца и дивних хаскија како протрчавају кроз циљ. 

Ту су и фотографије њене породице у народним ношњама, сликане када су Највив и њена сестра још биле деца, нејака као њени пилићи. 

Шаље ми фотографије њених, тек излежених пилића, које је сместила у дивне данске шољице за чај, у старом барокном стилу.

Ничим скривљено, усред потпуно другачијег разговора, Највив ми рече: „Наша жеља број један за овај и за све будуће Ускрсе је да Гренланд једнога дана, иако је то тешко, буде независна држава!"

Независност Гренланда, недосањани сан

Гренланд је предуго био данска колонија. Упркос томе, данас скоро да нема Данаца који овде могу да презиме. Они воле Гренланд и за њега су на различите начине везани, али углавном само лети. 

После дуго времена, Гренланд је тек 2009. године добио значајну аутономију, али то Инуитима, људима којима Гренланд једино одувек припада није и не може бити довољно. 

Данска је једва дочекала да призна независност Косова и тада се нико није питао да ли земља у којој је смештена душа српског народа, треба и може да буде самоодржива држава. За Гренланд важе неки други стандарди. 

Са друге стране, Инуити, убеђивани свим средствима у то да да не могу бити независни, да им је потребна дадиља, колико год то прихватали и невољно се са туђом логиком и туђом математиком слагали, у својој души знају шта желе и то из њих, кад се човек најмање нада, избија. 

Како ме је погодила овим речима! 

Открила ми је, случајно, шта ће то, у потаји, између леда и ауроре бореалис, сваки Инуит пожелети свом народу, својој земљи и самом себи за овај и за многе будуће празнике.