Вижљасти и црвених крила којима не лете – Панчићев скакавац је светски раритет са Таре

У њиховом генетском запису крије се тајна стара милионима година. Толико су се дуго генерације ових скакаваца смењивале на Тари, а после свих катастрофа и климатских изазова, током којих су изумрли њихови остали сродници. Тара је једино место у свету где се може пронаћи ова ретка и угрожена животињска врста. 

„То је један од ендемита, ендемична врста, која је можда и најзначајнија у Србији и једна од интересантнијих у Европи. Мужјак је вижљаст, има ту карактеристичну коничну главу, антене су плавичасте. Женке су потпуно другачије форме, масивније, и оно што је интересантно, то има некакве везе са њиховом комуникацијом, крила су им редукована, црвене боје и не служе летењу", објашњава Иво Караман, професор на Природно-математичком факултету у Новом Саду.

Опис нове врсте скакавца, Јосиф Панчић је дао у Бечу 1882. године. Пронашао га је годину раније, у околини Мокре горе, а каснији покушаји да се ова врста лоцира били су безуспешни, све до шездесетих година прошлог века, када је утврђено да их има на Калуђерским Барама, на Тари.

„Оно што даје карактеристике Тари, односно чему Тара дугује богатство своје флоре и фауне, јесу ти кањони и клисуре који су испресецали кречњачки масив, и управо се у тим кањонима и клисурама очувала специфична микроклима, односно многе врсте су нашле ту склониште од промена временских прилика током милиона година који су иза нас", рекао је Ранко Милановић из Националног парка Тара.

Популације ових скакаваца су углавном малобројне, рањиве и под сталним су надзором заштитара Националног парка, који годинама сарађују и са Департманом за биологију новосадског Природно-математичког факултета.

Данашњи потомци ове прастаре фамилије живе у оквиру реликтних влажних шума црног бора и црњуше средњег тока реке Дрине, на врло уском простору: јављају се мозаично на око 10 квадратних километара.

Међу четири изузетно ретке биљне и животињске врсте којима је Србија дом, две су на Тари –Панчићева оморика и Панчићев скакавац, и када се схвати шта их је ту заклонило и сачувало, онда су јасне и границе и одговорност које човек пред себом мора поставити, да би природи био пријатељ.