Причи о пластичним кесама никад краја

По закону о амбалажи и амбалажном отпаду постоје три врсте материјала од кога се израђују кесе трегерице, објашњава гошћа Јутарњег програма, др Сенка Поповић доценткиња на Технолошком факултету у Новом Саду, а то су материјали који се могу поново употребити рециклирањем, компостирањем и биоразградњом. Компостабилне кесе на нашем тржишту још увек нису присутне.

У погледу разградивости, прва груп кеса које се рециклирају су неразградиве кесе, односно, добијају се од полиетилена и њихов утицај на животну средину је такав да се једино рециклирањем може смањити њихов негативан утицај на околину.

Друге кесе су кесе са адитивом за оксо-биоразградњу. Те кесе су такође израђене од полиетилена коме је додат адитив који стимулише биоразградњу, односно, кесе у неком разумном периоду постају разградиве.

Трећа група су кесе које су добијене из природних обновљивих сировина, најчешће скроба, и оне се под одређеним условима у постројењима за компостирање могу разградити. Практично, само друга и трећа врста кеса су разградиве, објашњава др Поповић.

„Лабораторија на Технолошком факултету у Новом Саду је од 2012. година акредитована за испитивање биоразградивости кеса, а од 2014. је именовано тело министарства које прати усаглашеност кеса трегерица са правилником за оксоразградњу и биоразградњу“, напомиње гошћа Јутарњег програма.

Драган Стевановић, секретар Удружења за хемијску, гумарску индустрију и индустрију неметала Привредне коморе Србије, напомиње да је комора упутила Министарству за заштиту животне средине нацрт новог правилника који доноси прецизну категоризацију како по дебљини, тако и по врсти материјала од кога могу бити израђене кесе на нашем тржишту, било да су домаће производње или увезене.

„Нема једнозначног одговора која је кеса најбоља по животну околину. Свака има и предности и мане, али се у обзир морају узети све фазе, почев од производње, употребе до разградње. Тако да није свеједно да ли је кеса произведена из нафте, односно из необновљивог извора или је добијена од нуспроизвода из прехрамбене индустрије, пољопривреде или је ми одвајамо у кућном отпаду, па је разградива, односно добијена из обновљивог извора. Само у том смислу разликујемо њихов утицај на животну средину“, наглашава др Сенка Поповић.

Међутим, на крају, поставља се питање да ли ће кесе које могу да се рециклирају стварно бити однете на рециклажу или ће завршити на отпаду, као и да ли ће оксодеградибилне кесе да заврше на депонијама где им је и место или у водотоковима. Коначно, компостабилне кесе јесу природне, али ако не постоје постројење за компостирање, не можемо их ни разградити, а Србија, нажалост, још увек нема таква постројења.

Гост Јутарњег програма из Привредне коморе Србије наглашава да увођење компостабилних кеса представља успостављање целог система, с обзиром на то да је тренутно 60 одсто укупног отпада код нас биомаса која емитује велике количине угљен-диоксида и тај проблем захтева одговарајуће решење.

„По стратегији управљања отпадом која је важила до децембра 2019. године, била је предвиђена изградња 26 регионалних центара за компоситање, али за сада су на путу да буду отворена само два, један у Суботици, друга у Београду“, наглашава Драган Стевановић.

Проблем је и у томе што становништво није довољно едуковано да уме да разликује кесе, али није ни довољно опремљено да може да их разврстава, напомиње др Сенка Поповић.

Циљ је да се укину депоније и да се сав отпад рециклира, као што је већ случај у појединим европским земљама. Ово је процес који ће да траје, али мора од нечега да се почне, каже на крају гостовања Драган Стевановић.