Древне Маје се вековима тровале живом

Давно пре доласка конкистадора, који су на Нови свет донели рат и болести, мајанска култура загадила је своје урбане центре великим количинама живе.

Чак и данас, присуство елемента је толико да истраживачи морају да носе заштитну опрему да би сачували своје здравље.

„Загађење оваквим количинама живе обично се повезује са савременим урбаним центрима и индустријским подручјима“, каже Данкан Кук, геоархеолог са Аустралијског католичког универзитета и предводник студије које проучава еколошко наслеђе Маја.

Заједно са тимом истраживача из САД и Британије, Кук је анализирао базе узорке и податке прикупљене са 10 локалитета који потичу из класичног мајанског периода.

Поређења и анализе земљишта показале су да је на седам од 10 локалитета утврђен концентрација живе већа или једнака модерним горњим границама токсичног нивоа.

„Откриће живе дубоко у земљишту и седиментима древних мајанских градова било би тешко објаснити све док се не узму у обзир пређашња археолошка открића у региону која говоре о томе да су Маје користиле живу вековима уназад“, истиче Кук.

У свом чистом облику, жива је метал сјајно сиве боје који се топи на ниским температурама и претвара у густу течности, која је током историје добила име брзо сребро (немачки – quecksilber, енглески – quicksilver).

Ипак, током читаве историје, једињења која садрже живу имала су широку примену у индустрији и култури. Међу популарнијим је жива(II)нитрат, супстанца која је коришћена да укрути крзно за шешире, а која је тровала нервне системе занатлија који су их израђивали.

Можда најпопуларнији облик живе коришћен током историје је живин сулфид, минерал познат као цинабар, који је коришћен као пигмент за добијање јарке црвене боје за бојење одеће и посуђа.

За народ опседнут крвљу, попут Маја, цинабар је представљао много више од јарке нијансе црвене.

„За Маје, објекти су снага душе, ch'ulel, налазила се у крви. Због тога, јаки црвени пигмент цинабара био је незамењива и света супстанца, упркос томе што је веома смртоносан и токсичан и његово присуство у земљишту и седиментима древних мајанских локалитета и даље траје“, наводи геоархеолог Миколас Данинг са Универзитета у Синсинатију.