Егета – три тврђаве на Дунаву

Локалитет Егета налази се око 30 км јужно од Кладова, код Брзе Паланке, на месту ушћа Црквеног потока у Дунав. Први ју је уочио гроф Марсиљи још крајем XVII века. Он је оставио и прве податке и план утврђења. У XIX веку Феликс Каниц оставља подробнија обавештења о старинама у Брзој Паланци и околини, као и прву топографску карту Егете. Реч је о насељу које се у писаним изворима први пут среће у II веку нове ере код Птолемеја, а налази се на раскршћу два главна путна правца у том делу Римског царства. Један од њих се пружао дуж Дунава, док је други водио преко планине Мироч и насеља Герулата (Gerulata) до Талијате (Taliata), у близини данашњег Доњег Милановца.

Археолошка истраживања Егете започињу још 1962. године, када је откривено и истражено светилиште Јупитера Долихена, док је наставак археолошких ископавања уследио осамдесетих година XX века, у оквиру пројекта изградње хидроелектране Ђердап II. Тада су регистровани трагови насељавања из праисторијског раздобља, античке и касноантичке епохе, као и из периода средњег века. Посебну особеност налазишта представљају остаци три утврђења различитих димензија и хронолошког опредељења, што је јединствен случај на простору овог дела Дунава. Наиме, обично се на обали те моћне европске реке подизало једно утврђење за другим, на истом месту, што је и случај са током Дунава кроз нашу земљу. Утврђења у Брзој Паланци показују потпуно другачију концепцију, па су у релативно кратком периоду од неколико столећа, на том простору подигнута три независна утврђења.

После паузе од 40 година, Музеј Крајине у Неготину (МА Гордан Јањић) и Одељење за археологију Филозофског факултета у Београду (др Перица Шпехар) наставили су да истражују то налазиште. Захваљујући средствима Министарства културе и информисања, као и финансијској подршци Музеја Крајине у Неготину, у две кампање спроведена су геомагнетна снимања утврђења II и III, након чега су уследила археолошка ископавања утврђења II. Треба поменути да су после Другог светског рата, током војних вежби бивше ЈНА, делови бедема оба утврђења били уништени копањем ровова ширине неколико метара.

Током претходних кампања археолошких ископавања, констатовани су праисторијски слојеви, као и делови бедема који се на основу налаза новца могу определити и у XI век, и вероватно представљају резултат обнове византијске власти на простору централног Балкана. Следећи хоризонт представљају остаци насеља из XII и XIII века, о чему сведоче налази керамике, стаклених и бронзаних наруквица, као и нумизматички материјал. Најмлађи археолошки слој се везује за период турске доминације, који је на основу уломака керамичких лула и налаза новца, опредељен у XVII-XVIII век.

Археолошка ископавања спроведена током 2020. године наставила су се на претходне кампање, а усмерена су на проучавање остатака војне архитектуре. Том приликом установљено је да је читав простор утврђења изравнан пре подизања бедема. Западни бедем је изграђен неуобичајеном техником за то време; нису регистровани његови темељи, већ се испоставило да је директно зидан на слоју нивелације, а прављен је од ломљеног и притесаног камена везаног белим кречним малтером. Његова ширина је износила око два метра. Током те кампање, ископан је и део североисточне куле потковичастог облика, чији унутрашњи пречник износи око пет метара. Попут западног бедема, и она је зидана од ломљеног камена везаног беличастим малтером. У истраженом делу куле, у зидној маси се виде и лежишта за дрвену арматуру у виду квадратних гредица, што је карактеристика средњовековног начина градње бедема. На средњовековно датовање фортификације указују и бројни налази керамике из унутрашњости куле, који се могу везати за раздобље XII и XIII века, што није било утврђено током првих истраживања. Надамо се да ће археолошка истраживања у наредним годинама расветлити мистерију та три утврђења.