Ивана Медић ‒ поглед музиколога

Наслов Ваше најновије књиге открива дугогодишњу инспирацију и изазов какав је чинила музика „иза гвоздене завесеˮ, тј. Совјетског Савеза.

‒ Моје истраживање показује да је „гвоздена завесаˮ заправо била порозна, јер су нове тенденције пристизале са Запада - додуше, заобилазним путем и са закашњењем. У књизи насловљеној Од полистилизма до метаплурализма. Есеји о позној совјетској симфонијској музици бавим се стваралаштвом генерације композитора која је на сцену ступила крајем педесетих година 20. века, након Стаљинове смрти. Композитори Алфред Шнитке, Арво Парт, Валентин Силвестров, Софија Губајдулина и други били су гурнути на маргину хијерархизованог система којим је управљало Удружење совјетских композитора, јер се нису приклонили соцреалистичкој доктрини.

Самим тим што су били „изопштени" из система и зарађивали за живот пишући музику за позориште и филм, могли су да експериментишу и да „кријумчаре" авангардне композиционе технике у совјетску музику. Учећи „методом покушаја и грешке", спајајући фрагменте различитих стилова и праваца, временом су формирали сопствени израз, којем је сам Шнитке наденуо назив полистилизам. Термином метаплурализам означавам позну фазу полистилизма, у којој композитори, у раздобљу пред распад Совјетског Савеза, синтетишу искуства и траже своје место у светским историјама музике, из којих су, током деценија Хладног рата, били искључени.

Управо то поље интересовања, на које сте ступили још као докторанд на Универзитету у Манчестеру, отворило вам је читав низ могућности деловања на међународној сцени. Која искуства су за Вас значајна, а која сада владају у „музиколошком мејнстриму"?

‒ Тешко је рећи шта је уопште „музиколошки мејнстрим" данас, јер се наша дисциплина разгранала, тако да у њен предмет проучавања спадају и уметничка, и популарна, и примењена, и богослужбена музика, затим звучни пејзажи итд. Границе између „историјске" музикологије и етномузикологије све су пропусније, као и границе између музикологије и сродних хуманистичких дисциплина. У обиљу теоријских приступа, важно је да јасно дефинишемо сопствену истраживачку позицију и будемо свесни свих могућих метода тумачења неког музичког дела или феномена, пре него што се определимо за један од њих.

Искуство студирања у Великој Британији и писања доктората на енглеском језику било ми је вишеструко драгоцено, не само због усавршавања лингвистичких вештина већ и зато што ми је омогућило излазак на међународну музиколошку сцену, повезивање са иностраним истраживачима који проучавају источноевропску музику, објављивање у међународним часописима и колективним монографијама, организовање међународних конференција итд. Овим активностима сада доприносим повећању међународне видљивости Музиколошког института и умрежавању са светским истраживачким центрима.

Интересовање за авангарду друге половине 20. века можда је природно резултирало пасионираним упливом у пројекат Квантне музике, где имате улогу координаторке, теоретичарке и промотерке. Какво је то искуство?

‒ Надасве инспиративно, мада веома изазовно. Пројекат Квантна музика, којим руководим, кофинансиран је из средстава Европске уније, преко програма Креативна Европа. Ово је први пут да је институција из Србије, Музиколошки институт САНУ, носилац пројекта у оквиру Креативне Европе; комисија је препознала иновативност нашег предлога, чији је циљ истраживање вишеслојних релација између светова квантне физике и музике ‒ наизглед јако удаљених, а заправо, по многим својствима, сродних. Један од резултата овог пројекта јесте и развој новог инструмента, хибридног (аналогно-дигиталног) клавира, који је у потпуности реализован у Београду; наши инжењери конструисали су механизам хибридног клавира, развили софтвер и нову банку звучних „боја" на основу експеримената изведених у квантној лабораторији Универзитета у Орхусу (Данска).

Сјајни ЛП дуо (Соња Лончар и Андрија Павловић) током септембра и октобра 2017. одржао је низ концерата широм Европе, на којима су представили нови инструмент и нова дела, специјално компонована или аранжирана за њега. Радујем се што је нова страница историје музике исписана баш у Београду, а верујем да ће Квантна музика временом бити препозната као најзначајнија технолошко-уметничка иновација са почетка 21. века.