Бајке као одблесак детињства

Андерсенове непоновљиве бајке настале су под утицајем пишчевих сећања на тужно, сиромашно детињство, тегобно одрастање са проблематичном мајком, покушаје закаснелог школовања и огромног труда да успе у уметничком животу Копенхагена.

Уз помоћ мецена, богатих познаника, али и властите упорности, Андерсен успева да крене путем који ће га одвести међу велике и славне

Стидећи се да призна из каквог окружења потиче, он у својој аутобиографији назива оца „мудрим и способним", мајку „племенитом душом". Сестру уопште не помиње, а за себе каже да је био размажен.

Међутим, истина је знатно другачија. Она се осећа кроз мрачну, тескобну атмосферу појединих бајки.

Андерсен је одрастао у Оденсеу, малом провинцијском данском граду. Отац му рано умире, а будући писац напушта породицу и са само четрнаест година одлази у престоницу, Копенхаген, како би постао славни глумац. Стигавши тамо са малим завежљајем, обиграва око позоришта не би ли га приметили и дали му шансу да стане на позоришне даске.

Покушава да постане и певач, међутим, не успева ни у томе: незграпан, мршав, непривлачног лица - он изазива само смех оних који га гледају. Не одустајући, почиње да пише песме и драме, али ни ту не наилази на успех.

Директор „Краљевског позоришта" Јонас Колин узима Андерсена под своје. То је било доба филантропије, а Ханс Кристијан постаје нека врста друштвеног експеримента - филантропски пројекат који је дивљег дечака требало да образује и доведе у ред.

Јонас Колин и његова породица одиграли су одлучујућу улогу у Андерсеновом животу. Будући бајкописац уписује се у школу, где је најстарији у разреду, и кришом пише песме. После школе креће на пут по Европи, имајући и даље само једну жељу - да се прослави.

Почиње да пише бајке, и - иако критичари нису расположени према „Оловном војнику", „Принцези на зрну грашка", „Малом и Великом Клаусу" - обични људи их воле. Постаје веома популаран и омиљен, свуда га зову.

Сиромашни праљин син из малог Оденсеа догурао је тако далеко да га сврставају међу најбоље писце тог доба.

Не жели да се окреће прошлости и детињству, па мајка, огрезла у алкохолизам, завршава у прихватилишту, а сестра - која се бави проституцијом, покушава безуспешно да допре до њега, а затим и она умире.

Иако још за живота постаје изузетно популаран, финансијски обезбеђен, признат, чак и од самог краља, Андерсен је емотивно несређен.

Његов приватни, интимни живот врло је компликован, испуњен људима који нису у могућности да одговоре на његова осећања: везује се најпре за Јонасовог сина Едварда, затим за шведску оперску певачицу Јени Линд, балетана Харалда Шарфа, али ове наклоности нису узвраћене.

Слава и богатство који су задесили некад сиромашног дечака не успевају да испуне велику празнину у његовом животу, лишеном љубави. Тако усамљен, дочекује и године у којима му је неопходна помоћ других.

Умире као стари, славни писац у кући добродушне породице Мелкиор која пред крај брине о писцу.

„Мала сирена", „Ружно паче", „Девојчица са шибицама" и многе друге Андерсенове бајке носе у себи и део тескобе пишчевог детињства, сиромаштва, емотивне неиспуњености, и снажне жеље да постане неко кога ће ценити, волети, обожавати. Неко значајан чак иако почетак није много обећавао.

У уметничком и професионалном смислу, Андерсен је то досегао. У приватном - није успео да се ослободи сенки прошлости и пронађе сродну душу за којом је толико жудео.