Читај ми!

Какво необично благо, осим књига, чува Народна библиотека Србије

Од прве половине 19. века, када је основана Народна библиотека Србије, до данас, једна од наших најстаријих институиција развијала се и делила судбину државе.

Нестврано мале књиге са стварним садржајем. Цртежи, нотни записи и једна стара лутка из Легата Милоша Црњанског, само су део можда неочекиваног садржаја међу непроцењивим књижевним благом које чува Народна библиотека Србије.

„Баш сам се питао како је та лутка завршила у Народној библиотеци, јер као што знате, он је дуго био у Лондону. Да ли је он носио ту лутку у Лондон? Да ли је неко чувао ту лутку овде у међувремену, па је пронађена?“, каже књижевник Владимир Пиштало, вршилац дужности управника Народне библиотеке Србије.

Лутку је правила жена Милоша Црњанског, Вида Ружић. Чак се верује да су се тако издржавали док је он писао. Лични предмети Црњанског, Цуце Сокић, бележнице са текстовима и плочама Милана Младеновића – све је то у посебним легатима Наронде библиотеке.

„Ја мислим да је то прави пример како једна култура треба да буде комплетно представљена у свим својим видовима. Баш сам мислио о томе, јер у време када је Боб Дилан добио награду као песник, онда су савремени песници нужно представљени на савремени начин. Песници нашег доба, представљени на начин нашег доба“, додаје Пиштало.

Зашто је Хитлер лично захтевао да се бомбардује библиотека

Али од старог доба, прве половине 19. века, када је основана, до данас, једна од наших најстаријих институција развијала се и делила судбину државе.

Иако неписмен, Кнез Милош издао је наредбу да се по један примерка сваке штампане књиге достави библиотеци и фонд се с времном ширио. А онда су се догодили Први и Други светски рат. Дана 6. априла 1941. књиге и зграда библиотеке на Косанчићевом венцу су страдали.

„По личном Хитлеровом наређењу, и то је био један од највећих култур-цидова, ако применимо реч геноцид на културу, који се десио у Другом светском рату. И у ствари, тај огромни губитак је потпуно ненадокнадив“, напомиње Владимир Пиштало.

Страдале су и све новине, магазини и остала сведочанства, на основу којих се могао реконустрисати свакодневни живот, не само Србије већ простора између Цариграда и Венеције.

„То што је изгорело у тој институцији, у библиотеци, је била грађа која се односи на сав тај простор на свим језицима на којима можемо да говоримо. Од италијанског до немачког, до турског, до арапског, до, наравно, српског, црквенословенског, до руског – и сва та грађа која је на многим језицима говорила о историји овога подручја је нестала у пламену“, подсећа Пиштало.

Какву тајну крију најстарији ћирилични рукописи

Уништено је и 1.500 писаних књига које потичу из периода од 12. до 17. века. Сачувано је 350 и оне су данас у Одељењу за археографију. Најстарија ћирилска књига је Београдски паримејник из 13. века, из времена Светог Саве. Код већине старих књига, које су наизглед световног садржај, ипак преовладав хришћанска мисао.

„Рецимо, роман о Александру Великом је у ствари роман о једном средњовековном хришћанском витезу, а не о Александру Великом као таквом. Дакле, та литература када је била античка по пореклу је пролазила кроз своје трансформације и прилагођавала се времену у којем је стварана“, објашњава Владан Тријић, начелник Одељења за археографију.

Истрорија ових старих и ретких примерака веома је интересантна, чак и изненађујућа, јер нам открива да скраћенице нису одлика савременог доба. Тако се штедело, али поједине књиге су биле у много старијим повезима.

„Ређи је случај као што је у овој књизи, Довољском јеванђељу, да су узете минијатуре четворице јеванђелиста из једне старије књиге. Е, та старија књига је била грчка по пореклу и претпоставља се да је настала у 11. или чак, у другој половини 10. века“, додаје Тријић.

Међу најстаријим штампаним књигама су инкунабуле из 15 . века. И картографски фонд библиотеке има свој драгуљ.

„Чувамо један од најзначајнијих примерака фламанске картографске школе. То је, како га ми зовемо, Меркаторов атлас из 1631. године. Он представља друго издање тог атласа који је објављен неких тридесетак година након смрти његовог аутора, чувеног Герарда Меркатора“, наводи Јелена Глишовић из картографског фонда у Народној библиотеци.

Идеално место за библиотерапију

Понос је и зграда, која је за библиотеку наменски изграђена 1973. године. А ту су и дигитализована грађа, изложбе, скупови, пуна читаоница и један необичан мир.

„Постоји нешто што се назива библиотерапија – то је смирени амбијент библиотеке. Одговара многим људима, а често и људима нарушених нерава. Тако да је то некакво место где су супротности помирене, где човек може да се посвети култури у једном вишем смислу и у свим својим облицима и различитостима“, закључује Владимир Пиштало, в.д. управника Народне библиотеке Србије.