Читај ми!

Страх српских писаца од будућности

У домену научнофантастичне сатире већ годинама, у сенци познатијих колега ради смедеревски књижевник и активиста Милан Аранђеловић, и његов опус од четири романа не само да је обогатио ову форму већ нуди и веома занимљиво огледало последњих осам година наших живота.

Једна од специфичности југословенске научне фантастике јесте извесни страх од писања о будућности који се у њој повремено јављао. Да ли је то био само рефлекс тезе Зорана Живковића да летећи тањири не слећу у Лајковац или нешто друго, али временом су у нашој литерарној продукцији почели да доминирају научнофантастични романи који су више у додиру са прошлошћу него са будућношћу, иако поједина дела Предрага Раоса у форми спејс опере, или Владимира Лазовића у ком се преплићу фентези и класичан СФ показују да су наши писци итекако имали шта да кажу на теме које су спонтано препуштене технолошки развијенијим културама, дочим смо се ми ослонили на раскош наше историографије која има производе за читаоце свих усмерења, чинећи нашу прошлост повремено узбудљивијом од будућности. 

Форма у којој се будућност ипак колико-толико очувала у нашој научној фантастици је сатира, па смо протеклих година имали дела која су баш у овом формату стекла велики публицитет, рецимо „Форвард" Слободана Владушића или збирке прича Предрага Личине. Важно је напоменути да су и Владушић и Личина радили за мејнстрим издаваче и њихови романи су добили статус високе књижевности.

Треба имати на уму да је у једном тренутку и доајен тврдог Сф-а Предраг Раос прешао у писање сатиричног Сф-а, прво на жанровске митеме у роману „Много вике низашто" и збирци „Хрватски бог с Марса" да би се дневнополитичким темама, као својеврсна претеча Предрага Личине, окренуо у роману „Тајна Пиранског трокута". Слична остварења имао је и хрватски писац ране средње генерације Зоран Крушвар који се специјализовао за такав приступ.

У домену научнофантастичне сатире већ годинама, у сенци познатијих колега ради смедеревски књиженик и активиста Милан Аранђеловић, и његов опус од четири романа не само да је обогатио ову форму већ нуди и веома занимљиво огледало последњих осам година наших живота, и у тексту, и ван њега. Његов опус је излазио за жанровске издаваче али са амбицијама које су подоста окренуте читаоцима који долазе изван жанровског оквира или су склони неким ободним изразима као што је онај чувеног Терија Прачета.

Погрешно име праве књиге

Када сам прочитао први роман Ареанђеловићевог алтер-ега Невероватног Микија „Лабудолики паунови морају умрети", два од три најкрупнија проблема са њим била су садржана у наслову и пишчевом псеудониму. Они су сугерисали да је реч о нечему од чега се и сам аутор дистанцира, дајући рукопису одбојан - готово пародичан - наслов и потписујући се крајње несмотрено. 

Реч је о сатиричном научнофантастичном трилеру смештеном у Београду 2168. године. Притиснут киселим кишама, народ живи под заштитним куполама а Београдом владају Градски Синод и Патријарх Града. Грађани воде веома миран, узоран живот, држе се октроисаних канона који су адаптирани високотехнолошким околностима. Немир у граду почиње када започне серија убистава коју припадници Крсташке Безбедности покушавају да заташкају а суспендовани припадник народне милиције покушава да реши.

Трећи проблем је сасвим очекивано, кад је о мени реч, био у пишчевој надахнутости имагинаријумом Српске православне цркве којим се поиграва у креирању свог света будућности. То је наравно субјективна ствар и није јак аргумент јер концепт света будућности у коме висока технологија постоји раме уз раме са фанатичном посвећеношћу религији врло занимљив и евоцирао ми је утисак који стварају поједини радови Алехандра Жодоровског. Та могућност да свет доживи неслућени напредак у технолошком погледу а да све дубље потоне у репресију, својеврсни антиинтелеткуализам и извитоперење верских учења је врло моћна и модерна претпоставка, као капитализам без демократије који је све до појаве Сингапура деловао немогуће а потом смо имали шта да видимо и тамо и у Кини.

Уосталом, Стивен Фрај у роману „Стварање историје" приказује свет који је технолошки умногоме напреднији од нашег али су у њему услед погрешне употребе времеплова и неразумевања историјских процеса победили нацисти.

Ипак, засметало ми је поигравање имагинаријумом СПЦ-а, много више него самом религијом, чак напротив, рекао бих да је по свом моралном компасу овај роман доста конзервативан, да не кажем хришћански. Самим тим је толико инсистирање на мотиву религије преломљеном кроз призму СПЦ оставио утисак потребе за стварањем шока у локалним оквирима, и дневнополитичког обрачуна са појавом која одавно није присутна у нашем друштву, у ком је тада суштински утицај Цркве већ био знатно редуциран.

Но, када сам завршио читање, било је јасно да је естетика победила, и да је пишћева стратегија шока равномерно распоређена на све стране, те да ће неки други читалац бити критичан према неким другим замислима.

Превасходни квалитет романа била је непретенциозност која није резултирала баналноћу. Реч је о кратком роману који се чита брзо јер је писан питким бестселерским стилом али опет у себи носи дух андерграунда, можда баш и због обима који није бестселерски.

Други, још значајнији квалитет романа јесте свеобухватна маштовитост рукописа. Мики је студиозно осмислио и изградио свет у који је сместио своју причу, правећи га као да ће се у њему дешавати читава серија романа. Штавише, после читања ове књиге пожелео сам да буде још прича смештених у овом миљеу. Од самог уређења света, преко сугерисаних урбанистичких решења, па све до техничких проналазака, ретко када сам срео тако разрађен свет будућности у нашој прози који непрекидно успева да буде занимљив у погледу дизајна и научнофантастичних визија и наравно духовит у погледу сатире.

Тај проблем конзистентности на нивоу сатире мучи већину сатиричних научнофантастичних романа, а овде лако бива превазиђен на три нивоа. Први ниво је сама прича, други је миље који утиче на унутрашњи живот јунака и трећи је сам приповедачки стил који успева да очисти све необрађене остатке. Овај роман је писан за читаоце свог времена - изашао је 2013. године - али доживљај света је дубок, као да је писан 2168. Такав утисак изграђен је прожимањем свих наведених елемената, понашање ликова проистиче из околности у којима живе, занимљиви новуми по којима се будућност разликује од наше садашњости суштински мењају понашање и резоновање јунака, текст критикује наш свет али његови јунаци живе у оном који је писац измаштао.

Бројне алузије на актуелне догађаје су исписане тако да не буду ефемерне. Начин на који су написане упечатљивији је од људи и појава којима сатирично прилази и рукопис делује да ће комуницирати и са читаоцем који није оптерећен тим тренутком који је и данас већ прошао.

Пад и успон

У следећем роману, Невероватни Мики постао је Милан Аранђеловић, а наслов је био питомији „Балада меда и крви", но само дело је било испод онога што је понудио на дебију. И стил и приступ су били ту - само нешто није ваљало, и тиме је постало још очигледније колико су „Лабудолики паунови" били већи тријумф. 

Трећи Аранђеловићев роман изашао је 2019. године под насловом „У.С.А." када Србија има статус посматрача у Покрету несврстаних. Упркос томе што није у пуној мери остварила континуитет СФРЈ као оснивача овог покрета, у овом Аранђеловићевом роману понудила је један од кључних научнофантастичних романа написаних на тему овог дела света, а да из њега технички и долази. У глобалним токовима, тај свет изнедрио је Неди Окорафор али није много других аутора и дела научне фантастике мимо ње.

Упркос томе што Милан Аранђеловић није из Африке и што се његов нови афроцентрични роман може најпре упоредити са Марвеловим „Црним пантером" и том врстом жанровске фантазије о супериорној Африци, аутори америчког стрипа пре долазе из миљеа расних тензија западног света него несврстаности и аутентичног антиколонијализма који из ње проистиче. Самим тим, Аранђеловић задржава право да се нашали са том афроцентричном визијом и да је не приказује свечано и етно-фетишистички.

Роман говори о далекој будућности у којој је Уједињена Сахара Африке најмоћнија сила и најпријатније место за живот. После апокалиптичних догађаја који су уништили оксидентални свет и околности каквим их познајемо, Уједињена Сахара Африке је увела зелене технологије, трансхуманизам и кроз наметање идеологије људских и биљних права доминира светом.

Главни јунаци су трансхуманистички потомци две завађене куће којима судбина поверава задатак да спасу свој свет и успут га учине бољим.

Далеко од тога да је Аранђеловићева визија будућег афроцентричног света који настаје после апокалиптичних догађаја утопистичка. Напротив, као и увек у његовим романима, реч је о сатири али она је поново изузетно промишљена на нивоу дефинисања света у коме се дешава а овог пута солидно утемељена и у вредносном погледу.

Аранђеловић овог пута пише роман у коме је политичка коректност победила и довела себе до пароксизма. Све се то дешава у афроцентричном свету у ком је Африка коначно добила оно што заслужује по својој геологији, природним богатствима и диверзитету у етничком и верском погледу, о флори и фауни да и не говоримо. Отуд се домен тријумфа политичке коректности надмеће са светом еколошки одрживог испуњења свих потенцијала Африке као најзанимљивији аспект овог романа. 

Писци су се у разним утопијским и антиутопијским формама бавили светом у ком је нека идеја победила. У Аранђеловићевом свету, не само да је победила политичка коректност већ је Африка добила пуну репарацију за све оно што је претрпела.

За разлику од романа „Икс-окс Мелори Блекмен" са којим дели неке елементе премисе - код ње светом доминира афричка нација као главни колонизатор и влада белцима на аналогни начин као што су они радили у време Апартхејда а окосница заплета је забрањена љубав црне девојке из моћне куће и белца из служавкине породице, Аранђеловић приказује свет у коме се доминација једне културе над другом дешава кроз развој биотехнологије, и упркос свим променама контекста империјални дух остаје итекако жив.

Такав приступ чини „У.С.А." модернијим текстом јер не реферише на превазиђене форме доминације већ се бави оним актуелним где повољнији географски положај и снажан технолошки развој уз малу помоћ силе испуњавају нечије аспирације.

Као и „Црни пантер" који на деникеновско-деретићевски начин покушава да обликује своју Африку, Аранђеловић је представља као сушту супротност онога што данас јесте а то је простор незамисливе беде и пропасти измучен вековима колонијализма. Напротив, он нуди будућност у којој се афрички континент претворио у центар света, место у које се мигрира а не из којег се бежи, и који се у том изобиљу полако квари.

Машине и зграде су биљног порекла и својеврсни су живи организми а трансхуманизам је постао стандард. Људи су кроз генетски инжењеринг и нано-технологије почели да се укрштају са животињама и биљкама а у слободно време се препуштају најразличитијим видовима уживања, битно увећаним захваљујући биоинжењерингу.

Мотив трансхуманистичког укрштања људи и животиња је присутан у регионалној научној фантастици, пре свега у хрватском СФ-у где на сличну тему имамо романе Дарка Мацана и Александра Жиљка, међутим ни један ни други не нуде тај ниво сатире и неспутане имагинације где на сваких неколико редова наилазимо на сјајне замисли које се смењују са духовитостима.

„У.С.А." је густ рукопис препун идеја чија је основна слаба тачка у драматургији. Овог пута, Аранђеловићеве идеје су умногоме урушиле наративни ток, па се текст често чита као духовит критички путопис из детаљно разрађеног света пишчеве маште него као приповест. На ничијој земљи између научне фантастике која има своју публику и политичке сатире која се обраћа неком другом, „У.С.А." није успела да изнова покаже како је добра књига за свакога.

Андроиди и радничка права

Прошлог месеца изашао је Аранђеловићев четврти роман „Сањају ли андроиди радничка права" у ком он не одустаје од свог сатиричног приступа научној фантастици, и не само да одаје утисак свежине већ има и енергичност првог романа. То је на неки начин и неопходно јер са претходна три наступа није досегао успех који заслужује.

Постоје два разлога зашто се упркос сличном заплету ипак овај роман не може сматрати репризом првенца. Један је поетички и о њему ћу говорити касније а други је друштвени. Наиме, у протеклих осам година, наша свакодневица се толико интензивирала да је малтене изградила једну целу нову митологију коју Аранђеловић сада обрађује.

Читав низ тема нису постојале у време „Лабудоликих паунова", почев о Београда на води као бескрајног извора инспирације, затим сиријских избеглица које су у његовој визији староседоци Београда будућности па све до Скадарлије која услед сталног реновирања постаје квантна црвоточина у којој се сусрећу прошлост, садашњост и будућност на један урнебесан начин. Ово је сатира о будућности кроз коју за почетак успевамо да схватимо да у односу на први пишчев роман већ живимо у једној веома другачијем времену. 

Главни заплет се међутим тиче београдског метроа који због неуспеха да се изгради вековима у физичком облику сада врши транспорт из димензије у димензију, где човек уђе на једном месту у кабину а изађе на другом месту, све као у правом метроу - али и у другом времену и у другом свету.

По пропулзивности приповедања, ово је можда и најснажнији Аранђеловићев рад. Овога пута се базична нарација и профилисање главних ликова на том путу од почетка до краја приче није урушила под лавином бриљантних и духовитих идеја, као што се дешавало раније, када су такви ексцеси били у домену контролисане грешке.

Као и у првом роману, Аранђеловић се држи структуре детективске приче са два главна јунака у истрази и од тога не одустаје. Маса колоритних ликова се наравно јавља успут, неки од њих имају и улогу битних споредњака а не само епизодиста, али дигресије су сведене на минимум и нису дате кроз активност јунака већ кроз приповедање о разним појавама што чува читаочеву пажњу на основној причи.

Наравно, ни пишчево исписивање ни читаочево праћење приче нису основни атрибут Аранђеловићевог рукописа. Код њега је основни адут свет у ком се све дешава, сатира, низ бриљантних минијатура које често свака појединачно заслужују по једну приповетку или стрип, али она јесте важна за читаочеву пажњу. Отуд, „Сањају ли андроиди радничка права" стоји као роман који врло солидно може да комуницира са читаоцима склонијим приповедачким техникама главног тока и у том погледу представља врхунац његовог досадашњег рада.

Док је „У.С.А." био у извесном погледу есктравагантан и авангардан чак и у неком - условно речено - интернационалном оквиру као СФ роман смештен у свет Несврстаних, где се не дешава пуно такве прозе, „Сањају ли андроиди радничка права" је и даље у Аранђеловићевој Србији будућности, у низу њених могућих универзума у којима се понешто разликуја али спаса нема.

Сатира је изузетна, наравно поларизујућа, овај роман се опет многима неће допасти, али оно што је неспорно је да опет није политички коректан и да опет доста равномерно удара, па ће свакога раздраживати на свој начин.

Занимљиво је на који начин већ годинама настаје један опус који показује јасан континуитет пишчевог интересовања. Упркос што није реч о серијалу, иако су сами романи веома слични, о њима је тешко писати издвојено јер делују као део једне веће целине, што је опет својствено пре свега жанровским писцима, нарочито Аранђеловићевом узору Терију Прачету чији ће читаоци најпре и уживати у његовом рукопису и ком прави директан омаж кроз име главног јунака најновије књиге. У периоду када се хумор малтене у потпуности преселио на интернет, лепо је наићи на рад нашег књижевника који у том погледу доследно истрајава већ осам година.

Можда је баш нови роман онај са којим би Милан Аранђеловић могао да се наметне као значајнији фактор на нашој жанровској сцени. Можда и није. Ипак, чини ми се да овако интересантан рукопис и оволико сјајних идеја не могу остати без одјека, у овом или неком другом универзуму.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(среда, 24. мар 2021, 09:34) - anonymous [нерегистровани]

Samo dobar roman

Pisci ne trebaju da se plase za svoju buducnost. Sve ce biti dobro, samo nek napisu dobar roman.

(понедељак, 22. мар 2021, 20:30) - Predrag [нерегистровани]

Odličan tekst

Čitao sam samo prvu knjigu Labudoliki paunovi moraju umreti i bilo je to zabavno putovanje kroz Srbiju budućnosti i viziju Milana Aranđelovića. Moraću da pročitam i ostale knjige!