Читај ми!

Шта нам данас значи Црњански и шта смо му дужни

Почетком новембра месеца у италијанском градићу Сан Вито ал Таљаменто отворена је стална музејска поставка посвећена Милошу Црњанском о чему је известила Сања Лучић, а њен извештај био је инспирација Бојану Босиљчићу да са нама на овом порталу подели свој путописни запис из тог градића.

Како је Милош Црњански, како ми једном рече професор Јерков, са Андрићем књижевна мера целог једног века и како и даље у Србији не постоји музејски простор у коме се о писцу може сазнати и оно што се не да прочитати ни између редова у његовим делима одлучих да у овом виртуелном простору у новом веку оставим траг и своје промишљање о књижевнику који нам је „певајући после рата“ показао да се и после великих светских катастрофа живот настављао.

А у време пандемије баш такви путокази су нам потребни. Поред тога, дела Милоша Црњанског и Иве Андрића баш ове зиме, када је скоро немогуће душу разгалити на добром концерту или у позоришту биће нам добар светионик и одлична душевна храна.

Управо после првог светског рата објављена је песничка збирка Лирика Итаке, а књига Итака и коментари 1959. године и у њој је уз песник „прокоментарисао“ 21 песму из своје прве збирке и уз песничко „вјерју“ поезија и проза казују и много тога што о Црњанском није нигде речено.

Итаку и коментаре је писао четири деценије после појаве прве песничке збирке. Од наслова прве збирке остала је реч која је симбол из једног од највећих античких епова Одисеје. Остало је само сећање на тројански рат.

Како ће за пола века изгледати сећање на овај данашњи рат против невидљивог непријатеља, тешко можемо да претпоставимо. У времену у коме своја промишљања о актуелном тренутку свако може одмах да објави на друштвеним мрежама и одмах да добије коментаре написаног, читање поезије настале пре једног века, и ауторових коментара насталих неколико деценија после подсећа нас да из великих искушења и сусрета са великом патњом настају и велика дела.

Па би тако било добро да, уместо да страхујемо од тога како ће изгледати свет после пандемије и да ли нас чека економска криза, верујемо да нам најталентованији спремају велика и лепа изненађења у литератури, театру, на филмском платну...

У којој год форми да се ствараоци определе да уобличе своје идеје, запажања и промишљања о борби са вирусом Црњански је добар узор за креирање новог и лепог у лошим временима. У формалном смислу он је превазилазио границе жанра, рушио старе и успостављао нове синтаксичке односе, поетизовао прозy и прозаизовао поезију. У садржинском смислу рат је једна од главних тема његових дела, па и коментара, и најчешћа инспирација.

У коментарима писац нас, пишући о својим ратним догодовштинама, спорадично информише и како је настајао његов роман Дневник о Чарнојевићу. Догађаји описани у коментарима преплићу се са доживљајима јунака дневника, па нас Црњански, пошто исприча како је добио дијагнозу туберкулозе, обавештава:„Отуда туберкулоза код јунака романа Дневник о Чарнојевићу“.

Век касније, читаоцу туберкулоза није тако страшна, као што је била у тренутку када ју је велики писац прележао и о њој писао, ипак може се наћи паралела са нашим данима и ковидом, а за оптимистичне читаоце, и дела и живот Црњанског, могу бити светли путокази.

Када је реч о његовом животу, не постоји јединствено место на коме се може сазнати и видети и оно што није написао и, чини се, да се Београд није на прави начин и до краја одужио великом писцу. У прављењу музејске поставке нашу престоницу је претекао италијански градић Сан Вито ал Таљаменто.

Ипак и проза и поезија, свакога ко жели да пандемијску стварност оплемени јединственим стиховима и реченицама чекају на полицама књижара и библиотека.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(петак, 15. јан 2021, 18:41) - B.B. King [нерегистровани]

Dug časti

@ Lidija: O, da, gospođo, dužni smo Crnjanskom i predužni. Lepo je što je i Vas dirnulo to "tuđe, ozeblo dete", i što ga ne zaboravljate, ali ovde se radi o svima nama, o naciji koja bi da bude kulturna i koja je zadužbinu svog najvećeg pisca (jer on je po svom književnom dometu ubedljivo najveći pisac, ako shvatate šta hoću da kažem) smestila u podrum biblioteke, o kome se ne snimaju ni tv ni igrani filmovi dok se o onom drugom velikom piscu neprestano nešto snima, glumac koji ga redovno igra već se vidno umorio od te uloge. Dugujemo, dakle, piscu koji je ostao pred vratima Akademije dok su se mediokriteti baškarili u njoj a da ne govorim koliko ih se danas tamo baškari. Dugujemo tom veličanstvenom pesniku čija smo svi ozebla deca veliki muzej, Zadužbinu na vidnom mestu, veliki spomenik u centru grada, plus ona bista na Kalemegdanu koja je u svojevrsnoj galeriji pisaca, i jednu veliku igranu seriju koju bi napisao najbolji scenarist a režirao nanjbolji reditelj rađenu po neverovatnom životopisu Miloša Crnjanskog. To za početak. Vraćanje duga nije čitanje njegovih pesama pod jorganom, nas nekoliko koji još umemo da plačemo u noći nad neprolaznim stihovima.

(петак, 15. јан 2021, 10:02) - Lidija [нерегистровани]

dužni ?

Njegova pjesma Život vodi me kriz život od rane mladosti jer : sve to ne zavisi od mene . Ali ne mislim da sam mu dužna . Niko nikome nije dužan , ako se u vremenu i prostoru sretnemo postajemo bogatiji , inače smo dužni samo sebi .
PS Live and let live