Грађанин Велс: Југословенске везе највећег режисера свих времена

Био је четник у Булајићевој „Неретви“, Џ. П. Морган у Папићевој „Тајни Николе Тесле“ – али везе Орсона Велса са некадашњом Југославијом биле су дубље и трајније од ове две епизодне улоге.

На предстојећем Венецијанском филмском фестивалу, који је на програму од 2. до 12. септембра, једна од највећих атракција биће премијера документарног филма базираног на снимцима старим тачно пола вијека. Режисер филма је мртав већ 35 година.

Филм се зове Хопер/Велс и представља заправо снимак разговора који су 1970. водили Денис Хопер и Орсон Велс, гдје је потоњи потписан и као режисер. Те године, Денис Хопер је био у фокусу пажње филмске јавности, пошто га је годину дана раније прославио филм Голи у седлу. Велс је, наравно, био класик, и то класик са ауром субверзије.

Наводим ово тек као илустрацију чињенице да се и 105 година након његовог рођења, односно 35 година након смрти, филмографија Орсона Велса (1915 - 1985.), по многим релевантним анкетама наважнијег филмског режисера свих времена, аутора Грађанина Кејна (1941.) који се скоро консензуално сматра најбољим филмом свих времена, још увијек дописује.

О Велсу је писано много – од тротомне биографија Сајмона Келоуа преко књига Френка Брејдија и Џејмса Нермора, до безбројних есеја и анегдоталних записа. Неизоставан дио сваког прегледа његове биографије су и његове југословенске везе, везе са земљом чији се „живот“ готово у потпуности преклопио с његовим – он се родио три године прије и умро шест година прије ње.

Већ као седмогодишњи дјечак, 1922. године, на једном паробродском крстарењу са оцем, упловио је у дубровачку луку и то му је био први контакт са земљом коју ће касније завољети.

Као млад човјек, у вријеме Другог свјетског рата, у контакту је са Лујом Адамичем и са симпатијама прати борбу Југословена против њемачког окупатора. У вријеме кад се Дража Михаиловић појављује на насловној страни Тајма, игра у једној радио-драми о четницима, што испада као неки необичан пролог његовој каснијој улози у Неретви Вељка Булајића.

Паралелно, међутим, са продирањем истине о пресудној улози партизана у борби против нациста, Велс, који је ионако био љевичарски настројен, почиње да се интересује за Тита и његову војску.

Ипак, његова права релација са Југославијом започиње петнаестак година након завршетка Другог свјетског рата. То је оно вријеме значајне југословенске партиципације у великим свјетским копродукцијама, вријеме чију је атмосферу добро „скинуо“ Момо Капор у својим Фолирантима. На том трагу, Велс стиже до загребачког „Јадран филма“ најприје као глумац. Ангажовао га је француски режисер Абел Ганс за свој филм Аустерлиц.

Контакти које тада стиче воде до уговора за снимање Процеса према легендарном књижевном предлошку Франца Кафке. Свако ко је макар дан-два провео у Загребу примијетиће екстеријере из старог центра града у овој сјајној екранизацији за коју је сам Велс држао да спада међу два-три његова најбоља филма уопште. Био је можда и помало сентименталан, јер је на снимању Процеса срео студенткињу Олгу Палинкаш која ће постати његова посљедња муза и животна пратиља.

Рекао јој је тих дана да му се чини како је она "like a God's gift", што ће рећи „као дар од Бога“. Oво „као дар“ у колоквијалној варијанти „кô дар“, она ће преузети за други дио свог умјетничког имена. У Велсовим биографијама и историји умјетности генерално запамћена је као Оја Кодар.

Послије Процеса у Загребу са „Јадран филмом“, Велс долази у Београд да у копродукцији „Авала фила“ глуми у Марку Полу. Трилинг југословенски продуцентских кућа затвориће „Босна филм“ као главни продуцент Неретве у којој је Орсон Велс глумио четничког сенатора.

Да је било среће и више разумијевања, то је могао бити тек почетак. Сам Велс који је Владимира Дедијера познавао још из четрдесетих година, желио је да сними филм о Сарајевском атентату. Такође, у једној од варијанти сценарија Сутјеске коју је напосљетку снимио Стипе Делић, постојала је опција да Велс игра Винстона Черчила.

Ипак, остала је сачувана једна рецензија сценарија за Сутјеску коју је написао Велс. Послије педесетак година, та рецензија није само историјски документ, него изузетно занимљив увид у то како добронамјеран умјетник из велике културе види начине на који се дјело из мале културе може равноправно наметнути глобалној публици.

Он најприје каже да аутор себи прије свега мора поставити питање којој публици је дјело намијенио. Домаћој публици обично не треба контекст, страној треба, али под условом да тај контекст није прекомпликован и предетаљан. Такође, страној публици треба „бацити удицу“ неким детаљом који им је познат.

У контексту Сутјеске и генерално НОБ-а, а кад је ријеч о англо-америчкој публици, Велс тај детаљ природно проналази у британским војним мисијама. Он такође говори против сентименталних сцена, а хвали оне борбене. Ипак, ако гледамо филм након читања Велсове рецензије, рекло бисмо да ју Стипе Делић није претјерано озбиљно читао.

Било како било, Сутјеска није био крај Велсове везе са Југославијом. Кад је Крсто Папић крајем седамдесетих година двадесетог вијека снимао Тајну Николе Тесле пожелио је да Џеј Пи Моргана глуми Орсон Велс.

У вријеме тог боравка у Југославији, Велс се виђа са Титом. Обојица су болесни, али и даље мисле на будућност. Остало је сачувано у записницима да је Велс Титу нудио да сними „филмски есеј о Југославији“, земљи коју је заволио „успркос премасној храни и прејаким бијелим винима“.

Велс је умро 1985. године. У једном од најзанимљивијих некролошких текстова тим поводом, велики писац Гор Видал – који ће 14 година касније бити један од најартикулисанијих интелектуалних гласова у Америци против бомбардовања СР Југославије – присјећао се како је на њиховим традиционалним ручковима Орсон Велс често препричавао анегдоте и догађаје са снимања у Југославији.

У Грађанину Кејну једна једина ријеч ("rosebud") показује се као шифра једног живота. И везе Орсона Велса са Југославијом, још су једна илустрација чињенице да би у некој добро сумираној алтернативној историји двадесетог стољећа, као кључна шифра могла да звони ријечи „Југославија“.

број коментара 7 Пошаљи коментар
(субота, 15. авг 2020, 22:35) - Rada [нерегистровани]

Svakojakih pokušaja

jetu bilo, snimio je u SFRJ i film " Falstaf" po motivima Šekspirovih "Veselih žena vindzorskih" i "Falstafa"-film sam gledala u Domu omladine, nije ni prineti "Građaninu Kejnu" . Što se tiče životne pratilje, sećam se da je Vels primio "Oskara" za životno delo uz ženu i ćerku, gđica Oja Koder nije bila uslikana tom prilikom.

(петак, 14. авг 2020, 03:23) - Ahmet [нерегистровани]

my

Wels je bio ogromnim dugovima, da bi se izvukao odta prihvatio je za veliki honorr da igra "cetnika" u Neretvi kod Delica. Zahvljujuci tome, odgurao je Neretvu za Oskara, ali je ista iodbijena zbog komuproapagande. Inace, svi autori koji su naravili prekretnicu na Filmu, medju njima i Wels sa "Gradjanin Kejn", su jevreji - Ajzenstajn, Tarkovski, Vertov, jedino je Caplin polujevrej. Po majsci je on rom, i uvek je to u svojoj dramaturgiji, postanvci koristio. Svaki put kada bi posecivao Rusiju obavezno bi posecivao i Theater "Romen" gde bi se napio do nesvesti je sa ponosom pevao ruske rromanse i izgovarao "Me sijum Rrom-I am Gipsy". Film je cista jevrejska umetnost ali i njihov biznis.

(петак, 14. авг 2020, 00:32) - Coa [нерегистровани]

Bila dvaput jedna zemlja

Jugoslavija kao država je poput dobrog glumca pokušala da oživi lik Jugoslavije. U tom članku alternativne istorije bi verovatno bilo zapisano da je Jugoslavija to uradila sa najviše elana i da su njeni stažisti uložili najviše "krvi, napornog rada, suza i znoja". Na kraju krajeva bio je to kolosalan glumački poduhvat.

(четвртак, 13. авг 2020, 19:01) - anonymous [нерегистровани]

Vels

je Englez, kao i Caplin, koji je usput i Jeverejin. Amerikanac koji je najvise ucino za film je verovatno Grifit, Dejvid Grifit, koji je na neki navin prethodnica Ejzesntajnu i Dzigi Vertovu, obijica Jevreji, jedan ruski i drugi ukrajinsko poljski. Jedini je Tarkovski bio Rus.

(четвртак, 13. авг 2020, 13:24) - Милан Савић [нерегистровани]

не заборавимо

Велики Орсон Велс! Али, не заборавимо геније Сергеја Ејзенштајна - ''Крстарица Потемкин'' и Андреја Тарковског - ''Андреј Рубљов''.

(четвртак, 13. авг 2020, 12:26) - anonymous [нерегистровани]

rsstojkovic@gmail.com

On nije čak ni najglomazniji, kamoli najveći!Možda najveći Amerićki!

(среда, 12. авг 2020, 09:32) - Кец [нерегистровани]

Велс

Занимљиво