Федерико Фелини: Данас је цео свет циркус

Ове године се обележева стогодишњица од рођења једног од највећих редитељских магова у историји филма, Федерика Фелинија. Зато је фокус овогодишње „Недеље италијанског филма“ која се одржава од 15. до 21. јуна, овај пут онлајн на каналима Италијанског института за културу, управо Фелинијево дело.

Фелинијеви трагови у свету филма су неизбрисиви због снажног ауторског печата, опојне, магичне, снолике атмосфере, визуелно раскошних слика које остају дубоко уцртане у (под)свести гледалаца.

Његови филмови су истовремено дирљиви и комични, тужни и смешни, забавни и трагични. Често је бирао провокативне теме и ликове са маргине за протагонисте – проститутке, дангубе, вагабунде, чудаке, духове, медијуме, уметнике, кловнове, аутентичне људе неуклопљене у друштво. На тим граничним територијама је проналазио инспирацију, јер границе подстичу карневалски поглед на свет, њему омиљен.

У документарно-фиктивном филму Кловнови (1970), носталгичном и истраживачком делу, сабрао је своја сећања из детињства, фасцинацију циркусом. Као мали је маштао да буде тамо, те је једном приликом побегао од куће и придружио се циркусу, добивши задатак да пере зебре.

У студији Фелини, Холис Алперт је издвојио Фелинијеве кључне мисли о циркусу – „Кловн је увек био карикатура чврстог, мирног, уредног друштва. Но, данас је све привремено, хаотично, гротескно. Ко се још може смејати кловновима? Данас је цео свет циркус“. Заиста, циркус је изванредно речита метафора света испалог из зглоба, света на рубу нервног слома, нашег света.

Михаил Бахтин је у сјајној студији Стваралаштво Франсоа Раблеа и народна култура средњег века и ренесансе анализирао друштвени значај карневала, народног весеља, гротескних уличних забављача. Истицао је амбивалентост смеха и забаве.

„Тај смех је један од најбитнијих облика истине о свету у његовој свеукупности, он свет види другачије, али не мање (ако не и више) битно него озбиљност“. Бахтин је још нагласио да су се путем карневалског смеха људи ослобађали од страха, али и да су се борили против владајућих истина и хијерархија, преиспитујући постојеће норме и правила понашања, попут Фелинијевих кловнова и снагатора.

Поред стогодишњице рођења, у овој години се обележава и шездесет година од премијере Фелинијевог ремек-дела Сладак живот, који је те 1960. године добио Златну палму у Кану (филм је доступан на Јутјубу). Упркос бројним контроверзама које је изазвао, па и цензури због провокативних садржаја, Сладак живот је ушао у историју филма са етикетом једног од најзначајнијих ауторских дела.

Ово дело фрагментарне структуре је жанровски сложена комична драма, са елементима експресионизма и надреализма. Визуелно је магичан, опчињавајући, попут сна који осваја подсвест и свест гледаоца. Протагониста је декадентни новинар Марчело (Марчело Мастројани), који у току једне недеље обилази римски џет-сет, свет славних личности, површности и лажи. На том путу, особеној одисеји, Марчело, као и његови сапутници, тражи љубав, смисао, Бога, чуда, кроз друге људе, али и уметничка дела.

У том смислу је посебно снажна монолошка сцена Штајнера, најтрагичнијег лика у филму, који у стању медитативне замишљености, каже: „Треба да живимо изван страсти и емоција, у хармонији која се налази у савршеним уметничким делима, у том очаравајућем реду. Треба да научимо да волимо једни друге, да живимо изван времена, ослобођени... ослобођени“.

Тврдећи да је „целокупна уметност аутобиографска“, Фелини је стварао протагонисте који били његови алтер-егои, у тумачењу Марчела Мастројанија (у филмовима Осам и по, Сладак живот, Град жена, Џинџер и Фред). Фелини се тако кроз своје ванременске филмове ослобађао, Штајнеровим речима, суочавајући се са собом и са својим сновима и страховима. Истовремено је градио бескрајно поље слободе за све нас, прошле, садашње и будуће гледаоце.