Последњи мачвански колебари – чувари старинског имена и мира на обали Дрине

Некада су у мачванским атарима уз Дрину колебе биле темељ бројних домаћинстава. Одатле се ширила и развијала породица, да би се, постепено, због бољих услова за живот, градиле куће уз пут и у селу. Данас су уз обалу у старим кућерцима без струје само Ладо и Мика, последњи мачвански колебари, којих ни снег ни минуси нису одвајали од поља и реке.

Овде је рај, и земаљски и небески, поручује Властимир Ледо Станојловић из Бадовинаца. „Овде је живот – овде сам се родио, овде сам се оделио, овде сам се оженио. Сад поново живим овде, одем у село, овамо је Дрина, одем вамо, свуд ми је лепо и лепо живим овдена“.

Кад снегови завеју ретко ко прти стазу, за дрва не брине, има их свуда. „То је најважније“, каже деда Ледо, 80-годишњак до кога се уз обалу Дрине само пешке може доћи. И док су деца и баба у селу, он свој мачвански мир у колеби уз реку не мери самоћом него задовољством.

„Имам свега: и да поједем и да попијем, имам струју, кад немам струје имам свеће, имам фењер старински, лампу имам, исто старинску. Овде расадим четри-пет струка парадајза, паприке и то је мени довољно, укувам кафицу, попијем и домаћу ракијицу, ово је мени здравље, ајд' живели“, наздравља Ледо Станојловић.

Једини комшија му је километрима далеко. Дрина их је пре више деценија спојила, спојио и колебарски живот. Из атара ни Мика не одлази, породица је збринута, а он ће до села накратко бициклом кад отопли. Снабдео се на време и за себе и за стоку.

„Живи се лепо, јесте зима, знала је да буде и гора, ал' све се поднесе са вољом и нема препреке да не може да се дође, ту смо и без струје. Волим што је Дрина ту лепа река, зима је подношљива. Ту сам навикао од детета, одгајио сам се овде, навикао сам, лепше ми је него игде. Смедеревац је као змај у свако доба греје, никакав проблем ни кад нема струје. Некад је струја – не бих је пожелео. Све док здравље служи и докле могу сам све потребе овде да задовољим мало око стоке – уживање, милина. На обали кад гледам Дрину и пецам, то је живот, то не може да замени ништа“, објашњава Милорад Мика Брезић из Бадовинаца.

Док је њих двојице, дринских вукова, живиће ово подручје, закључују Мика и Ледо. Овде се само, додају, брже огладни, уз домаћу сланину, кисели купус, мушмуле и џану, све је по мери последњим колебарима. Чувају свој мир и од заборава мачванско старинско име.

„Треба му кô 'леба, треба да се сакрије од кише, од невремена, треба кô 'леба и зато се зове колеба, а није колиба“, објашњава деда Ледо порекло назива колебара.

„И ја без моје колибе не могу као без 'леба и нећу ићи одавде, ајд', комшо, видимо се кад ово мало спадне“, поручује Мика Брезић.