Одложба није изложена – култура између либерализације и радикалне цензуре

„Одложба није изложена“ – гласио је натпис који се појавио на стаклу Галерије Културног центар Београда, те јунске вечери 1974. године, када је дефинитивно одложена тј. цензурисана изложба Миће Поповића. Урбанa легендa кажe да је аутор тог натписа био један страни новинар, који је неспретно срочио тај натпис, како би бројне посетиоце и знатижељнике информисао шта се збива.

„На дан отварања изложбе, 7. јуна 1974. године у Културном центру Београда чекало нас је изненађење – целој институцији искључене су струја и вода. Те вечери Културни центар Београда, препун слика Миће Поповића, у мраку и тишини, деловао је нестварно. Пред Галеријом посетиоци су почели да се окупљају још у рано поподне, док су у време отварања изложбе Кнез Михаилова улица и цео Трг Републике били препуни оних који желе да уђу. Људи је било у улазима околних зграда, тискали су се на прозорима и балконима, било их је чак и на околном дрвећу. Међутим, врата Галерије су остала закључана“, сећа се Срето Бошњак, кустос ове изожбе.

Самом отварању претходило је неколико дана напетости и неизвесности. Велика Поповићева изложба „Сликарство призора“, која је обухватала 120 дела, била је постављена у три изложбена простора Културног центра Београда. Заједно са Поповићем, поставку је осмишљавао његов пријатељ, историчар уметности, професор Лазар Трифуновић, а текст каталога написао је Добрица Ћосић.

Наравно, својим делима и поставком Поповић је артикулисао јасан критички став према тадашњој српској и југословенској политичкој стварности. Централно место заузимало је монументално платно Свечана слика, парадни портрет холандске краљевске породице у друштву са Титом и Јованком Броз. Ово платно било је окружено сликама на којим су насликани исцрпљени радници, наге проститутке, мајмуни.

А све се дешавало непосредно пошто је фебруара 1974. године СФРЈ стекла нови Устав. У то време снажно се активирала институција цензуре, забрањивани су филмови „Црног таласа“, литература Меше Селимовића и Добрице Ћосића, „на тапету" су били и Праксисовци.

Пре отварања изложбе стигло је наређење да се изложба одложи, а већ наредног дана активисти Градског комитета СКЈ су директору КЦБ понудили опцију да се из поставке одстрани Свечана слика и још неколико спорних дела, чему је уследио и захтев Владе Србије.

Наравно, Мића Поповић је то категорички одбио.

Ова изложба, која никада није отворена, у историји се памти као јединствени пример ликовне цензуре у југословенском простору. Она остаје као сликовит и јасан пример парадокса свог времена. Поље културе налазило се у сфери турбулентних осцилација између либерализације и отворености према свету, и, с друге стране, радикалне цензуре.

Управо објављена публикација насловљена Одложба није изложена, хрестоматија која сажима, контекстуализује и документује делатности Ликовне галерије Културног центра Београда од 1961. до 2015. године, дакле, првих 55 година њеног рада, аргументовано и детаљно указује како је ова галерија у Кнез Михаиловој улици, један од кључних пунктова савремених ликовних кретања у нашој средини.

Књигу је уредила историчарка уметности, дугогодишња кустоскиња ове галерије, Гордана Добрић, а текстове су писали историчари уметности: др Станислав Живковић, др Јеша Денегри, Срето Бошњак, Александра Естела Бјелица Младеновић, Радоња Лепосавић, Јован Деспотовић, Нела Тонковић и арх. Бојан Ковачевић.

Делатност галерије анализирана је по декадама, а свако поглавље садржи избор најрелевантнијих текстова пратећих каталога изложби одређене декаде. Поред тога, књига се завршава детаљном хронологијом делатности Ликовне галерије.

Дуга историја ове Галерије почиње 1961. године, када је завршена градња Дома штампе, те је Културни центар Београда прешао из скученог смештаја у Дому синдиката у новосаграђено здање на почетку Кнез Михаилове улице. Те године у Београду се одржавала Прва конференција несврстаних, тако да је КЦБ добио задатак да отварањем своје галерије увелича овај изузетан догађај. Одлучено је да рад Галерије отпочне изложбом слика једног од наших најцењенијих сликара, високе међународне репутације, Петра Лубарде.

Већ следеће. 1962. године, одржана је још једна историјска изложба – „Енформел“ – када је историчар уметности Лазар Трифуновић, на примерима четворице млађих сликара, промовисао београдски енформел као нову појаву у нашем сликарству.

Од самог почетка, осим самосталних, у овој галерије неговане су ауторске и тематске изложбе, тако да је 1966. године ликовни критичар Ђорђе Кадијевић овде указао на појаву Нове фигурације београдског круга. Шездесете године, када је Галерија основана, представљају „златно доба“ ове институције. Успоставља се значајна међународна сарадња, те је њујоршки Музеј модерне уметности (МоМА) уприличио изложбу цртежа, акварела и колажа Роберта Раушенберга, као и акварела и цртежа Лајонела Фајнингера. Уследило је гостовање Националне галерије из Лондона са изложбом Хенрија Мура, 1968. године.

У духу пласмана критичарског „говора у првом лицу“ 1967. године установљена је и годишња изложба „Критичари су изабрали“, са намером да се промишљају и вреднују актуелна кретања на овашњој ликовној сцени. Ова изложба је концепцијски измењена 2001. године, од када је она ауторска изложба лауреата награде за најбољу ликовну критику „Лазар Трифуновић“, која је установљена 1993. године.

Током безмало шест деценија постајања, Галерије КЦБ успешно је модификовала своју концепцију, у складу са друштвеним и променама на уметничкој сцени, увек отворена за пласман и препознавање нових уметничких тенденција, али и за промишљање рецентних појава на ликовној сцени.

Културни центар Београда, као организатор Октобарског салона, који је од 2004. године преиначен у највећу међународну ликовну манифестацију у региону, у својој Ликовној галерији организовао је низ изложби у склопу ове манифестације, али и самосталне изложбе лауреата награде коју КЦБ додељује у склопу Октобарског салона, те су овде излагали Пољак Артур Жмијевски, Израелка Сигалит Ландау, Роза Барба из Велике Британије, и други. Захваљујући донацији – инсталацији „Сам свој покрет“ Јана Фабра, 2008. године почела је да се формира значајна међународна колекција Октобарског салона.

С обзиром на престижну локацију на почетку пешачке зоне у Кнез Михаиловој и јасну излагачку политику, и поред скромних 120 квадрата површине, Галерију КЦБ годишње посети између 22.000 и 25.000 посетилаца, а готово сваке године поједине самосталне изложбе селектују се у ужи избор за престижну Политикину награду. Управо објављена публикација Одложба није изложена прилика је да се мозаични увид у делатност ове галерије скопи у респектабилну целину.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(четвртак, 11. јун 2020, 15:24) - anonymous [нерегистровани]

Ustav SFRJ iz 1974

Taj Ustav je bio poslednji hirurhški potez kojim su Josip Broz i Savez komunista Jugoslavije definitivno raskomadali - Jugoslaviju.
Maske su pale, maskenbal je završen, a glumci - sitni republički funkcioneri - jurnuli su na sve strane da sebi obezbede visoke državne funkcije i naravno prihode, t.j. da postanu veoma skori Premijeri, Ministri, Predsednici veoma skorih novih banana država. Banane ili ananasi - sve jedno. Premijer je Premijer, Predsednik je Predsednik. A tek biznis ...!!!
Ali u svemu tome niko nije tako nisko pao, kao elita Saveza komunista Srbije, pred čijim je očima i uz čije je dignute ruke komadana i pljačkana njihova Srbija.
Umesto da su svi komunisti Srbije pokupili njihove sramne članske karte, upakovali ih i sve zajedno bacili pred noge najvećem sindikalističko-anarhističkom diktatoru i manipulantu svih vremena - Titu.
Ustav iz 1974 je preskupo plaćen krvlju svih mladih Srpskih generacija koje u zabludi kroz pakao prođoše i izginuše u Drugom svetskom ratu, kao i svima koji izginuše ili vavek sakati ostadoše u krvavom Građanskom ratu 90-tih na području SFRJ.