Доктор Владан Ђорђевић – први српски школовани хирург, књижевник и политичар

Ове године навршава се девет деценија од смрти академика Владана Ђорђевића. Тим поводом Српска академија наука и уметности припрема научни скуп који ће бити одржан у новембру, затим тротомну књигу успомена „Владан Ђорђевић, живот, дело, време“ и изложбу у Галерији САНУ. Облежавање годишњице је добар повод да се подсетимо најзанимљивијих догађаја из живота овог великог научника и ствараоца.

Доктор Владан Ђорђевић је био први школовани српски хирург, књижевник и политичар који је оставио снажан печат у научном, културном, друштвеном и политичком животу Србије крајем 19. и почетком 20.века. Био је једна маркантна фигура из историје Србије, интелектуалац, човек напредних идеја и схватања.

Образовао се у Бечу, Прагу и Берлину. Након краткотрајне приватне праксе радио је као шеф Хируршког одељења Војне болнице у Београду. За време Првог и Другог српско-турског рата 1876.године постављен је на место начелника санитета Јужноморавске дивизије, а већ наредне године и Врховне команде. Након што је напустио лекарску струку, био је градоначелник Београда, затим министар просвете и црквених послова, посланик у Атини и тадашњем Цариграду, председник Краљевске владе Обреновића и министар иностраних дела.

Основао је неколико књижевних часописа, као и удружења међу којима су и Српско лекарско друштво 1872. и Српско друштво црвеног крста 1876. године. О томе колико је заиста био свестран, одлучан, неуморан, иновативан и истрајан у областима којима се бавио – медицини, политици, дипломатији, културном и друштвеном животу, књижевности, школству, спорту, на најбољи сведоче његови мемоари, Успомене, у којима је писао о многим догађајима.

У њима је дао и „слику времена, обичаја, прилика и живописних појединости“, међу којима се посебно издваја „слика деветнаестовековног Београда“. Пишући о разним догађајима, скицирао је и портрете личности са којима је долазио у додир – краља Милана, краљице Наталије, Стојана Новаковића, Косте Протића, Ђуре Даничића и многих других.

Иначе, како стоји у његовој биографији, Владан Ђорђевић је био предодређен да постане лекар. Рођен 1844.године у Београду од оца Ђорђа, санитетског потпоручника, пореклом Србина из северне Грчке, и мајке Марије, рођене у београдској цинцарској породици Лека, он је у грчко-цинцарском духу крштен као Ипократ, по Хипократу. То име је носио све до матуре, када је на предлог Ђуре Даничића, декана Београдског лицеја, почео да користи име Владан, као превод другог дела свог имена „кратија“ што на грчком значи „владавина“. Иако је још као гимназијалац заволео књижевност и написао своју прву приповетку 1860. године, под утицајем свог професора Јосифа Панчића, уписао је медицину у Бечу и постао хирург.

Велика је заслуга доктора Ђорђевића за функционисање санитетске службе у рату, модернизацију српске војске, повећање броја лекара у Србији, школовање војних болничара, изградњу савремених болница и здравствено просвећивање народа и војника. Као начелник санитета водио је узорну кадровску политику и имао је јасну визију здравствне службе. Када се говори о његовој улози у српском санитету, незаобилазна је и његова историјско-књижевна делатност. Теме из војног санитета биле су његова преокупација.

Писао је романе, путописе, приповетке, новеле, песме, мемоаре. Његова најважнија дела су: Историја српског војног санитета, Крај једне династије, Србија на берлинском конгресу, Голгота, Министар у апсу, Сербика, Успомене... Сачувани су рукописи његових научних и књижевних дела, беседа, полемика, чланака, предавања, фељтона, мемоара, дипломатских извештаја, пројеката законских прописа, писама и критика публикованих у разним недељним и дневним српским и страним листовима...

Његово обимно књижевно дело на око 10.000 страна крије у себи многе податке који могу послужити као извор за проучавање духовне историје српског народа у другој половини 19. века. Код европских књижевних критичара, његова дела оцењивана су као "документарна, уметничка, објективна, песнички даровита, темељна, са много познавања историје Србије и оријенталних односа, написана на одличном немачком“. Преводио је са руског, француског, немачког и новогрчког језика.

Поред медицине и књижевности, доктор Владан Ђорђевић је био посвећен и спорту. Као лицејац, млади Ипократ је заволео гимнастику и увидео колико је она важна за здравље, телесне и умне способности. Био је члан „Дружине за гимнастику и борење“ која је постојала при Сликарској школи Стевана Тодоровића, великог заљубљеника у гимнастику и мачевање. Иначе, то је био почетак организоване гимнастике у Кнежевини Србији која је добила подршку кнеза Михајла Обреновића. Четврт века касније, тачније 1881. године као угледни хирург, војни лекар и начелник цивилног о војног санитета, покренуо је идеју о оснивању „Београдског друштва за гимнастику и борење“.

За Владана Ђорђевића кажу да је био и конзервативни обреновићевац и авангардна личност, велики оптимиста и борац. Оданост двору Обреновића, посебно краљу Милану донела му је епитете „Милановог човека“ и „аустрофила који је застранио у реакционарство“. Био је и велики противник брака краља Александра и Драге Машин, па је због таквог става сносио последице. Млади краљ Александар га је изопштио из групе заслужних српских политичара, што ће касније и утицати на његово изопштавање и из јавног и културног живота Србије.

Умро је усамљен, стар и болестан 31. августа 1930. године у једном санаторијуму у Бадену. Сахрањен је без публицитета и помпе, скромно, о трошку државе, и потом заборављен. А био је визионар и стваралац неисцрпне животне снаге и духа, ерудита испред времена у ком је живео, редовни, дописни и почасни члан 17 научних друштава у осам европских земаља и члан Српске краљевске академије - филозофских наука. У попису одликовања имао је 29 медаља, ордена, ратних споменица, уручених од европских царева, краљева и академија.

У шестој књизи својих мемоара, у рукопису „Mоја старост - Министар у ропству", већ пред крај живота, је написао:

„Ала је глупо што ја сад радим! Пишем моје мемоаре... Мајмунлук! Па још кад бих умео да искажем шта осећам од како је Милан умро. Па и онда: коме то треба? Шта се кога тичу моји осећаји? Зар у страшној борби за опстанак у овој суманутој јурњави свију и свачега, у рушевинама целога света које је овај дивљачки рат оставио, може бити икога кога ће интересовати ово што је мене погодило као маљем у чело?!“

Причу о великом научнику академику Владану Ђорђевићу завршићемо онако како и доликује његовом имену и делу, речима др Војислава Суботића: „Ја сам се вазда дивио његовом великом уму, генијалности, неуморном труду, вредноћи и издржљивости његовој у раду“... „био је силан и моћан, нападан и нападао је, поштован а и омрзнут, силан на перу, моћан у говору – а што је главно – целог века поштен човек“.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(понедељак, 01. јун 2020, 13:08) - Rada [нерегистровани]

Junak naših dana

je izvanredan roman Janka Veselinovića u kome je za uzor glavnog lika uzet Dr.Vladan Đorđević. Glavni lik je, pod uticajem učenja Svetozara Markovića (za koga Veselinović ne krije divljenje) prikazan kao beskrupulozni, proračunati karijerista pa ne treba da nas čudi što je V.Đorđević umro zaboravljen. To je dokaz koliko je Srbiji učenje S.Markovića "dobrog" donelo. Dogod smo u stanju da se oduševljavamo učenjima propalih studenata (konkretno za S.Markovića, građevine) a da prenebregnemo dostignuća pametnih, vrednih i odmerenih ljudi kao što je bio V.Đorđević, nećemo krenuti napred. Moramo naučiti da gledamo, vidimo i prepoznajemo ko Srbiji stvarno donosi napredak i da tim ljudima ukazujemo povrenje i poštovanje. Neka vaša emisija bude prilog tome.