Александар Генис: Школе и солитери су сувишни, показала је пандемија

У време када цео свет размишља како да се „врати у нормалу“ и док нам неухватљива будућност куца на врата, врсни писац Александар Генис – по рођењу Рус, а по географским кординатама Американац – из свог дома у Њу Џерзију пише о томе како је самоизолација у којој смо живели протеклих месеци добила више обожавалаца него што се очекивало. Ако нас је дуготрајни карантин претворио у Робинзоне и ако смо месецима радили од куће, зашто би сутра требало да се вратимо у канцеларију, и какве везе има где се налази тај наш радни сто – само су неке од тема које Генис промишља у ауторском тексту који је објавио у московској "Новој газети", а који дели са читаоцима у Србији.

Испоставило се да карантин има више обожавалаца него што би се очекивало. Његови највећи обожаваоци су мачке. Моје су напросто помахнитале од среће. Раније, кад год бисмо жена и ја излазили из куће, чак и без кофера, оне би се узвртеле. Само што прекорачимо праг, скакале су на прозорску даску и испраћале нас увређеним погледом од ког се срце стеже. Мислим да су сумњале да се виђамо с другим мачкама. То је донекле тачно, јер кришом од њих хранимо уличне мачке омршавеле у опустелом граду.

Али Јин и Јанг су нас сад заробили и по жељи користе своје људе у било које доба дана и ноћи. Довољно је да отворе очи, а ми смо већ поред њих, спремни за употребу. На нас увек могу да се ослоне, што и раде, па нам не силазе с колена. Могуће је да су мачке закључиле како је пандемија измишљена само да би њима све било потаман. И не противречим, јер ионако нико не зна зашто нам је послат вирус.

Мора се признати да је мачје гледиште веома популарно и међу другим сисарима. Имам много интровертних пријатеља којима карантин даје алиби да се распојасају: да никуд не иду, ни с ким се не виђају и да се због тога ником не правдају. Чак и они који се, као ја, понекад срећу с читаоцима, одевени су у сако и доњи део пиџаме.

Дуготрајни карантин нас је све претворио у Робинзоне. Учимо да живимо у самоћи с Петком и да се сналазимо без других. Многи су нашли неки хоби, углавном је то кулинарство. У Њујорку, чији су житељи често користили угоститељске услуге по трипут дневно, неуки су почели да кувају, а виртуози да пеку. У продавницама је нестало брашна, а онда и квасца, па се у новинама штампају савети како се снаћи без њих.

По свакодневици се полако хвата маховина изолације. Глас света кроз њу допире искривљен, с муком и своди се на број оболелих, излечених и укопаних (крематоријуми су преоптерећени). Наравно, сада по први пут откад памтим људи не хрле у Њујорк, већ, напротив, беже из њега. Од времена „Декамерона" предграђе с чистим ваздухом било је епидемијска утопија. Међутим, управо у Бокачово доба неки су поступали супротно и борили су се против кужних клица не одмичући се од јавних тоалета.

Томе се чак не треба ни смејати. После векова напретка и ми смо склони радикалним мерама, попут лечења варикином. Осетивши се беспомоћно пред пандемијом, све време говоримо или о њој, или о томе шта ће бити после ње. И то је разумљиво. Општи застој у свету направио је рупу у садашњости. Проводимо је у ишчекивању, жалећи за прошлошћу и страхујући од будућности. Али рекло би се да је она већ стигла, и то давно, а вирус је послужио само као катализатор реакције.

Тридесет шест милиона Американаца је остало без посла због карантина. Али много је важније што су остали сачували своје послове. Још донедавно, по мојим стандардима, то би било немогуће. Деца индустријске цивилизације, устајали смо на звук сирене и одвлачили се до својих машина, чак и онда кад је ово прво заменио будилник, а ово друго се нашло у редакцији. Приковани за радно место, окупљали смо се око њега градећи у његовој близини квартове, насеља и градове. Што нам се мање допадао живот поред „фабрике", то нам је више времена требало да дођемо до ње.

Компјутер је промешао карте, простор и време, променивши услове рада и доколице. Замагљујући границе између њих, рад на даљину уништава средњи менаџмент - надзорнике, контролоре, комесаре, одређене да мотре на оне који заиста раде. А без њих и сама канцеларија губи смисао. И то изазива ужас у светском пословном центру - Њујорку. Стотине пословних небодера сада су пусти и мало ко верује да ће се ранији становници једном вратити у њих.

И заиста: ако сто осамдесет хиљада запослених највеће банке, „Морган Чејс", данас раде од куће, зашто би онда сутра морали да седе за радним столом? Какве везе има где је тај сто? Зашто се сваки дан пробијати кроз грозне саобраћајне гужве, ако се на посао може отићи не устајући из кревета? И чему онда сумануто високи закупи пословног простора у небодерима? Чему сами ти небодери? Чему читаво острво службеника? Зашто милион људи сваког дана долази на Менхетн и одлази с њега? Зашто безбројни аутомобили уништавају путеве? Чему смог, бензин, несреће?

Непотребни су. И ту ама баш ништа није ново. Карантин је само истакао очигледне промене и грозничаво их убрзао.

Знали смо, али нисмо смели да поверујемо да су темељи наше цивилизације постали сувишни, и не само то, постали су бескорисни за нас и штетни за природу. Требао нам је светски потрес изазван епидемијом да бисмо преиспитали устаљен, а заправо архаичан начин живота и установе које су га омогућавале.

На пример, школе. Да ли су потребне свима и да ли су уопште потребне? Управо то питање сад мучи градоначелника Њујорка, који с ужасом размишља како да у клупе врати милион и сто хиљада ученика, а једна напредна осмакиња уверава читаоце „Њујорк тајмса" како је лакше учити код куће, без хулигана, него с њима. Кад смо већ код тога, као одавно разочарани наставник, потпуно сам сагласан с њом. Довољан је један лакрдијаш у одељењу да осталима ништа не можеш да објасниш.

Из личног искуства знам да је сан сваког педагога да проблем дисциплине пребаци на неког другог - од блиске родбине до затворских чувара.

Исто важи и за све оно што нам је јуче деловало неопходно, данас не ради, а сутра ће бити непотребно. Размишљајући о професијама које захтевају наше физичко присутство, откривамо да их је све мање, а и оне које постоје, преузеће роботи. И то је стара вест, али због вируса је постала болно актуелна. Будућност коју смо одложили до следећег нараштаја почела је пре три месеца и тешко да ће нестати када се и ако се све ово заврши.

Једном, док је интернет био још сасвим млад, имао сам прилику да Умберта Ека запитам шта мисли о њему.

„Немамо чему да се радујемо, интернет ће нам одузети живи контакт и радно место без ког нећемо имати чак ни канцеларијске љубавне афере", рекао је Умберто Еко.

И то је, наравно, тачно. Посао је обликовао наш друштвени живот. Ту смо налазили пријатељство, љубав, истомишљенике и непријатеље. Рад нам је даровао другу породицу, која нам је често била важнија од сопствене, јер смо с њом проводили више времена.

Плашећи се да не остану без посла, шефови су пред саму епидемију увели канцеларије отвореног типа. У њима су укинути зидови, врата и преграде како би сви радили на гомили, помажући онима што заостају и подстичући оне што предњаче. То сад не делује глупо, али јесте. Међутим, назад се не може. Ако је раније круна службеничке каријере био лични кабинет с прозором и кључем од личног тоалета, сад су сви ти статусни симболи постали само реликт некадашњег живота као кочије, замкови и уштиркани оковратници.

Међутим, иако виртуелни живот, као што је карантин показао, даје више него што се од њега очекивало, он и одузима више него што смо се бојали да ће одузети. Укинувши много тога што нам се чинило неопходним (аутомобил, актовку, панталоне и пертле), научио нас је да више од свега ценимо непотребне ствари.

Пре свега, недостаје нам телесност. Раније смо о њој ретко говорили, јер је само наше тело немо. Али сад, кад је од нас, као од професора Дауела, остала само глава, а и она на екрану, појавила се тиха носталгија за говором тела. Јер ми не комуницирамо сaмо речима, осмесима и гримасама, већ и нехотичним гестовима, неопаженим наклоним, изазовним позама, чак и леђима кад се окренемо од онога ко нас је увредио.

Али све што не стаје у компјутер остаје изван нашег живота и тако га лишава пуноће и смисла. Управо зато, решивши насушне проблеме пословних контаката, никад се нећемо одрећи пријатељске комуникације која укључује не само најбољи, инетелектуални део човека, већ и човека у целини, не искључујући, како је инсистирао Достојевски, ни „све остале бургије".

Ни сами не можемо да објаснимо шта нам то треба једнима од других, али добро знамо да се без тога не може, шта год мислиле моје мачке.

Приредила: Неда Валчић Лазовић