Лекари као хероји нашег доба

Филм „Аритмија“ (2017) Бориса Хлебњикова, доступан на Јутјубу, истовремено је суптилна и напета, породична, друштвена и медицинска драма.

Протагониста је Олег (Александар Јаценко) који паралелно пролази кроз породичну и професионалну кризу. Он ради као лекар хитне помоћи, посвећен је пацијентима и вредан, али не мари за ауторитете, због чега је у честом сукобу са надређенима.

Њихови конфликти, као и призори рада службе хитне помоћи на терену, откривају бројне проблеме у здравственом систему, наметање бирократије која успорава хитну помоћ пацијентима, администрације која у тим случајевима може бити погубна.

Аритмија је у том смислу тематски блиска изванредном румунском филму Смрт господина Лазарескуа Кристија Пујуа (2005), који такође открива трагичне апсурде здравственог система.

Имајући у виду глобални раст друштвеног значаја здравствених радника, овај филм је нарочито занимљив, јер отвара мноштво значења и проблема на том пољу.

Паралелно са медицинским драмама тече и брачна драма Олега и Катје (Ирина Горбачова), такође запослене у здравству. Њихов однос, између осталог, трпи због њихове презапослености, односно немогућности да се посвете једно другом.

У том смислу је акцентован проблем односа између приватног и пословног, односно жртава које лекари подносе у личном животу, како би остали посвећени послу и пацијентима. А захваљујући особености Олеговог карактера, избегнута је стереотипизација, предвидивост и сентименталност тока радње.

Он је затворен у себе, ћутљив и помало ексцентричан, али и изненађујуће упоран у екстремним ситуацијама, када предузима неочекиване, храбре, понекада и луцкасте кораке. Специфичност његовог карактера гради и сложен однос са Катјом, потврђујући истину о бесконачности неразумевања између мушкараца и жена, чињеницу да су једно другоме вечна тајна.

Тај проблем се репрезентатитно одражава у сцени њихове свађе у аутомобилу, док се возе, када Олег оптужује Катју да она неће да буде са њим јер је неамбициозан лузер, на шта она врло бурно реагује објашњењем да је он потпуно погрешно види, јер она није толико плитка.

Радња се дешава у савременој Русији, у неименованом граду изражене живописности, носећи опипљиве епизодне ликове који одражавају особености руског живота и „руске душе“, коју је Достојевски описивао као простодушну и наивну, другачију оне у западном свету, у погледу мање искварености материјализмом.

Ове специфичности руског живота у највећој мери отелотворују ликови пацијената по које хитна помоћ долази у њихове домове, уплашени, лакомислени, богобојажљиви, али и плаховити.

Иако над радњом лебди суморност и непрестана тензија, повремено избијају искре наде и оптимизма. Са једне стране, ведрину доноси сећање на прошлост, које, на пример, избија у журкама Олега и Катје, за пријатеље и колеге.

Прошлост је резервоар наде, која се оживљава музиком, у сцени коју води песма Наше лето Валентина Стрикала, лајтмотивом и весником бољих времена.

Њени носталгични стихови ће пратити и расплет, охрабрујући Олега на оба фронта, личном и професионалном. Такав завршетак потврђује истину о оправданости патње, односно да се мрак никада не простире без светла у близини.