Сада сигурно имате времена за маратонску епику филма „Рат и мир“

Четвороделни филм „Рат и мир“, у адаптацији и режији Сергеја Бондарчука, сниман између 1961. и 1967. године, једна је од најамбициознијих и најскупљих продукција у историји руске кинематографије. Прошле године је рестауриран и поново пуштен у светске биоскопе, потврђујући новим гледаоцима своју неосушену величанственост, чињеницу да га пролазак више од педесет година није учинио у било ком смислу застарелим.

Радња овог епског филма, који траје око седам сати, дешава се почетком 19. века, као и Толстојев роман Рат и мир по коме је снимљен, током Руско-француског рата. Вишеслојна и далекосежно разграната радња отвара теме односа између слободе и моралне неминовности, индивидуалног херојства и промене тока историје, љубави и дужности, као и питања добра и зла, смисла и бесмисла.

Ове теме нам се иначе данас наметљиво истичу, у времену страшне таме и усамљености, када смо суочени више него икада са собом и са фундаменталним питањима о свету. Осим тих суштинских питања које пажљиво раскопава, филм је у овом тренутку за препоруку и због маратонског трајања, које гледалац у „нормалном“ темпу живота теже може да савлада.

Вредности Бондарчуковог Рата и мира су вишестуке. Он је у исто време спектакуларан, драмски рељефно разрађен, али и естетски веома деликатан. Сцене на фронту су монументалне, убедљиве и потресне, призори из живота аристократије су такође детаљни и раскошни, док нарочит зачин филму дају истанчани инстроспективни делови које изговара наратор. Они представљају срж филма, спознају до које ликови долазе након трновитог пута искушавања ратног бесмисла.

Нарочито су упечатљиви у тренуцима после дугачких, исцрпљујућих призора са фронтова, суочавања са смрћу и непотребном патњом. У том смислу је посебно снажан моменат у првом делу филма, када један од главних јунака, Андреј Болконски, након пада на бојишту, у бици код Аустерлица, лежи на леђима и непомично гледа у небо, мислећи: "Како је мирно. И свечано. Како је могуће да раније нисам видео ову узвишену лепоту неба! Како сам срећан што сам је најзад видео! Све је таштина, све је лажно осим овог бескрајног неба.“

Протагониста открива благо мира и једноставности у пожару бесмислених деструкција. Рат, као и свака велика невоља, подстиче спознају вредности „обичне“ свакодневнице, данас нарочито угушених распомамљеном, заразном похлепом неолибералног света. Толстојеви јунаци, путем својих драма, долазе до потврде вечних истина из Старог завета, речи из Књиге Проповедникове.

Свему има време, и сваком послу под небом има време. Има време када се рађа, и време када се умире. Време када се љуби, и време када се мрзи; време рату и време миру... Све је таштина. Све иде на једно место; све је од праха и све се враћа у прах. Зато видех да ништа нема боље човеку него да се весели оним што ради.“