Изолација је време за враћање великим делима

„Жртва” Андреја Тарковског је његов последњи филм, снимљен 1986. године у шведској продукцији, након сукоба између естеских и политичких захтева у родној Русији. Главни лик је средовечни интелектуалац Александар (Ерланд Јозефсон) који покушава да се нагоди са Богом, да учини дело које ће спасити свет од нуклеарне катастрофе.

На почетку филма, док седи са маленим сином под дрветом, Александар, некадашњи глумац и актуелни новинар, критичар и предавач естетике, наглас размишља о стању у свету. Његови закључци су данас разорно препознатљиви и истинити, у нашем времену глобалне катаклизме, о којој смо ових дана принуђени да размишљамо.

"Човек се увек борио против природе. Резултат тога је цивилизација изграђена на насиљу, моћи, страху, зависности. Створили смо ужасну дисхармонију, неуравнотеженост материјалног и духовног развоја", каже Александар. Каснији развој догађаја намеће закључак да је управо тај несклад узрок рата који ће уследити, вид опомене природе, човечанству које је постало безгранично похлепно, себично, материјалистички окренуто. Како би поново успоставио мир у свету, протагониста се одлучује на симболичко дело љубави које ће довести до чуда.

Филм је визуелно опојан, богатство и лепота кадрова заиста остављају без даха, при чему је нагласак на симболици, атмосфери која изазива снажне емоције. Речи које ликови изговарају су суштинске и сведене, нема небитних дијалога, што Александар у једној сцени доводи у везу са Хамлетовом критиком безначајног брбљања, приче без акције која карактерише савремени свет интелектуалаца ("Речи, речи, речи!").

Тарковски је сматрао да је основни смисао уметности изазивање духовног искуства. Снимање филма је за њега било чин вере, као молитва. Истицао је да морамо да искористимо своје време на овом свету да духовно напредујемо, да се освестимо. То је, по њему, смисао људског живота на Земљи, док уметност треба да буде у служби тог пута: "Циљ уметности је да припреми човека за смрт, да окопа његову душу, да је учини добром, да је окрене на страну доброг. Уметност нам даје разумевање, даје нам мир, инспирише нас да будемо понизни, самилосни, да праштамо."

Време великих криза је идеално за суочавање са овим најбитнијим питањима постојања, односно са собом, занемареним у помахниталом ритму живота нашег доба. Као што се поменути Хамлет питао: "Какво је ремек-дело човек… Па ипак, шта је за мене та квинтенсенција прашине?"

број коментара 0 Пошаљи коментар