Читај ми!

Драгослав Михаиловић слави 90. рођендан, за РТС прича о "животу који никада није очекивао"

Да је написао само "Kад су цветале тикве", Драгослав Михаиловић би био велики писац. А после те 1968. и тикава Михаиловић је написао још и "Петријин венац" и "Чизмаше", а највише је и најсвеобухватније писао о Голом отоку, где је затворен када је имао само 20 година. Данас пуни 90 година, а ово је мали рођендански интервју с Драгославом Михаиловићем.

Kада деведесети рођендан слави Драгослав Михаиловић то је важан јубилеј књижевности. Исписао је златне прозне странице, које су прешле границе земље и литературе, оживеле на позорницама и на екранима. Успео је оно што реткима полази за руком – да стекне поштовање стручне и наклоност широке публике свих генерација. Рано је почео да пише, па се може рећи да је вршњак своје књижевности.

– Деведесет година, то је један живот који ја никада нисам очекивао, а нисам, могао бих да кажем, ни у мојој родној Ћуприји никада видео човека који има 90 година. При том се ја доста добро осећам. Надајмо се да ће потрајати мало дуже од 90 година. 

Сигурно, ми Вам то желимо. Ваши јунаци су постали наши јунаци, узори како се треба борити за праве вредности. 

– Имам 22 књиге, при том имате књиге са доста јунака, нарочито оних који су били на Голом отоку. Ја мислим да писци не бирају своје јунаке него како им се наметне прича, а прича је у мојим књигама, бар колико ја знам, увек узбудљива.

Kада сте решили да постанете писац?

– Једног лета после првог разреда. Ја сам наиме имао такву ситуацију да сам прво први разред учио у чешкој школи па сам се наново вратио у први разред српске школе. Ја сам већ тада имао седам и по година.

Почео сам да читам књиге, нарочито Златну књигу. При једној књизи ја сам закључио да је за мене право звање бити писац и да ћу бити писац. При томе, ја нисам имао никакве амбиције у некој поезији. За мене је увек проза била оно главно у литератури и читавог живота сам само писао прозу.

Мој пријатељ Роберт Ходел, који је сада написао целу књигу о мени, кад смо разговоре завршили, једног тренутка каже: "Али, ми стално говоримо само о прози, а шта је са поезијом, сви писци прво пишу поезију?" Ја кажем: Нисам писао, а нисам ни намеравао. Kаже: "Зашто ниси намеравао?" Па, ја кажем: "Поезију не волим, ја само волим прозу". И тако смо се мало смејали око мојих избора.

Где је то аутобиографско у вашим делима?

– Могуће је да је то зато што сам ја био затвореник логораш, а те ствари су, као што знате, биле забрањене као тема за разговор. Дакле, није ми то била тема размишљања, ја сам само покушавао да останем у својим панталонама и у свом животу.

Да ли сада пишете?

– Тренутно сам изгледа мало дигао руке. Ја имам могућност заправо да направим још једну малу књигу. Сад сам штампао ових пет, шест књига о Голом отоку, то је заправо четири хиљаде страна. Наравно да су Голооточани желели после тога да се виде са мном и разговарају и наравно имао сам те сусрете.

После сваког сусрета ја сам правио неку белешку. Сем тога имао сам и ту ситуацију да сам на Голом отоку у два маха водио неки мали дневник. То је било грозно забрањено и кад је дошло време, што је такође било забрањено – носити то изван логора, ја сам мирно изнео и нико ме није ништа питао.

Сада сам узео те белешке да скинем са хартије, да од тога направим неке записе. Ако хоћемо право, нисам ја много срећан због тога што сам то писао. То је писано Езоповим језиком јер је човек покушавао да се одбрани од неког каштига и мени то није нарочито интересантно, а ко зна, видећемо како ће то изгледати другим људима.

За рођендан писца у књижарама су нова издања његових дела и прва биографија коју је написао угледни слависта Роберт Ходел. Има ли лепшег поклона за писца од овакве књиге?

– Богами то јесте врло узбудљиво. Ходел је швајцарски професор универзитета, познаје, тако рећи, све словенске језике, а ето заволео је српски језик и у српском језику моју литературу. Наравно да је то врло ласкаво за мене и да сам био врло узбуђен кад сам то сазнао. Знам Ходела и када чујем да је дошао у Београд ја кажем: "ево стигао је један мој рођак."

Остаје да вам пожелимо још много таквих рођака који ће писати о вама, још ваших страница и срећан рођендан.

– Хвала вама најлепше.