Читај ми!

Растко Ћирић - Анимирани Фауст са срећним крајем

Растко Ћирић, професор Факултета примењених уметности у Београду за предмете Илустрација и Анимација, деценијама успешно ствара у областима графике, примењене графике (илустрација, заштитини знакови, екслибрис, стрип), анимације и музике, а за своје радове добио је преко 70 међународних и домаћих признања. До сада је имао преко 40 самосталних изложби широм света, aутор је 15 анимираних филмова и музичког пројекта „The Rubber Soul Project“ инспирисаног Битлсима.

Са професором Ћирићем смо разговарали на Међународном фестивалу анимације „Балканима" у Дому културе „Студентски град" приликом домаће премијере његовог краткометражног филма Светлости и сенке.

Како оцењујете програм овогодишње „Балканиме", да ли он представља адекватан пресек актуелне продукције?

-У ово доба короне, то је тешко рећи. Фестивал има традицију, постоји већ 17 година, људи знају за њега и шаљу филмове, а колико је тај избор репрезентативан, у овој ситуацији не можемо прецизно знати. Истина се најбоље покаже кад се испрати неколико фестивала, па се упореде утисци. На пример, фестивал у Анесију у Француској је некад приказивао више западне филмове, фестивал у Загребу и источне и западне, а фестивал у Хирошими, поред неког светског пресека, ипак најинтересантније источне ауторе.

За филм Светлости и сенке, који је приказан на „Балканими", потписујете сценарио, режију, дизајн и анимацију. Сама идеја, како кажете, настала је пре чак тридесет година, колико су промене које су се десиле у међувремену утицале на финално решење?

-Да, тада је направљена књига снимања у којој је описана радња филма. На почетку је увек сценарио на основу којег се, када се визуелизују сцене, прави књига снимања, по којој се касније ради филм. Овај филм је требало да буде урађен пре 30 година, али да јесте, не би изгледао овако као сада. У то време бих морао да га урадим ручно.

Иако би били исти цртеж и дешавања, имао бих имао мању контролу над лејерима, над површинама које су у компјутеру транспарентне, а када се цртају на папиру, испадну ипак другачије. Прошло је већ годину дана откако је филм завршен, планирано је да премијера буде на Мартовском фестивалу, али се одиграла на „Балканими".

Ово је српска премијера, светска је била у јануару у Гетеборгу у Шведској, у оквиру програма филмова које је изабрао и приредио Мидхад Ајановић, који тамо предаје анимацију и уврстио је мој филм у програм, тако да сам ипак успео да негде прикажем филм и пре короне.

Звук и музика значајно доприносе ритму и креирању атмосфере.

Музику је компоновао Небојша Игњатовић, професор контрабаса са Музичке академије, са којим сам дуго сарађивао, између осталог, и на мом пројекту са Битлсима „The Rubber Soul". Светолик Мића Зајц, познати Кустуричин сарадник, заслужан је за монтажу и дизајн звука.

Такође се дуго знамо, и морам да кажем да је он овде урадио сјајан посао. Овом приликом није било промоције саме музике, али се надам да ћемо и то организовати првом приликом кад буде могуће, можда уз неки мали концерт, видећемо.

Ваш филм је својеврсна адаптација Гетеовог Фауста. Изграђен је на игри различитих симбола, метафора и асоцијација које носе главни јунаци, Рука и Сенка?

- То је позориште сенки. Рука представља човека, она је тродимензионална и налази се у простору, док је Сенка дводимензионална и налази се на зиду, односно на филмском платну. На почетку филма се чује звук филмског пројектора, виде се линије које су обично на почетку целулоидног филма, и све се наставља као некаква медијска игра: постоји предње светло, постоје актери и њихове сенке које су, у ствари, прави карактери. На сенкама видимо шта они заиста јесу.

Ђаво се човеку обраћа говорећи стихове Гетеовог Фауста на немачком, наопачке. Он нуди страст, моћ и знање. Јесу ли то и данас једнака искушења као и у време када сте замислили причу?

- Искушења су увек индивидуална. За власт знамо, то видимо свуда око себе. Вероватно делује да је знање све мање тражено, али и није, ако погледамо на интернет као бесконачан извор знања. Мало смо се опустили у том трагању за знањем.

Ваш филм такође није ни налик некој познатој адаптацији Фауста. Има неочекиван крај.

- Да, Сенка се враћа, једино што је човек је поново стар, јер га је ђаво био подмладио. Сенка се враћа помоћу тог далеког светла, звезде, која се појављује на самом почетку филма и потом још неколико пута, али је ђаво спречавао човека да јој приђе. Та звезда је нека далека идеална светлост, божанска, све супротно од ђавола: идеја, инспирација, нешто позитивно и добро.

Верујете ли у срећан крај?

- У овом филму да. Од несрећног више научимо, али срећан нам је ипак пријатнији.