Читај ми!

Винчанско друштво је било најидеалније од свих за која знамо

„Медведњак је био духовно средиште неолитске протостарчевачке и винчанске културе“, каже проф. др Милорад Стојић, чија је књига о овом археолошком локалитету код Смедеревске Паланке недавно објављена.

Парадоксално, али што даље идемо у прошлост, ближи смо нади у бољу будућност. То је глас који долази из монографије Медведњак (ХЕРАеду, Београд) проф. др Милорада Стојића (1947), професора универзитета, научног саветника Археолошког института у Београду и аутора, поред осталог, монографија Трибали и Белица.

Људи из неолита били су срећнији, организованији и у већој хармонији са природом и собом, њихова срећа трајала је веома дуго, 1.700 година (приближно од 6200. до 4500. године пре наше ере), што доказују предмети пронађени на Медведњаку, неолитском локалитету у близини Смедеревске Паланке о коме читамо у монографији др Стојића, откривајући детаље о винчанском животу, религији и дубокој повезаности тадашњих људи са природом и небеским телима.

Шта је то толико привлачно у неолиту?

- Ако бисте на једну страну ставили археолошку грађу из неолита, а на другу страну заједно све остало, укључујући и римски период и средњи век, и квалитетом и квантитетом превагла би та грађа из неолита. Та чињеница недвосмислено показује значај те културе.

У чему је тајна дугог трајања неолита?

- У привреди неолита већину послова обављале су жене. Васпитање деце, неговање болесних, неговање старих; жене су се бавиле вртларством. Осим тога, жене су припремале сировину за израду текстила, оне су гајиле животиње.

Мушкарци су били ловци, риболовци, чувари, али ипак слику неолита одражавају женске активности. Није то било никакво идеално друштво, то не постоји. Међутим, у односу на сва друштва која ми познајемо оно је најидеалније. 

Ја то не бих назвао матријархатом, који представља само правну категорију, наслеђивање преко женске линије. Није то никаква владавина жена, него су активности жена давале тон читавој заједници. Из тога је проистекло једно мирно друштво са знатно мање супротности и конфликта.

Прекретница у Вашој оријентацији према неолиту било је Ваше откриће у Белици код Јагодине

- Археолошка и геомагнетска истраживања су показала да су ту налазило култно-астрономско средиште с почетка 6. миленијума пре нове ере, најстарије у Европи, са монументалним храмовима.

Један храм, који је кружног облика, пречника 75 метара, посвећен је Сунцу, тачније зимском солстицију, други је троугласте основе дужине више од 50 метара, са огромном жртвеником у тежишту, посвећен једном тренутку из Месечевог циклуса од 18 и по година.

Све је то на неолит бацило потпуно ново светло у односу на ранија сазнања. О Белици сам написао књигу, и не би човек могао да пожели више у својој каријери.

Да ли је икада било озбиљних истраживања на Медведњаку?

- Подсетићу Вас да је својевремено са изложбе о неолиту у Галерији САНУ нестала једна значајна фигурина са Медведњака, после чега је Срејовић, као компензацију, предузео археолошка истраживања на том локалитету.

Нажалост, резултати тих истраживања нису објављени. Постоји само један каталог. Тај локалитет је затим пао у заборав.

Можда не сасвим, захваљујући колекционарима...

Пре десетак година Бранко Најхолд, колекционар из Земуна, објавио је своју колекцију са Медведњака. Ту су публиковане неке од најлепших фигурина протостарчевачке и винчанске културе

-После Најхолдове књиге, један колекционар из Смедеревске Паланке понудио ми је да објавим његову збирку што сам дочекао речима: „Боже, да ли је то могуће. Па цео живот чекам тај Медведњак."

Постоји нешто што се зове сензација, као поступак сазнавања када сте с неким или нечим први пут у контакту: најобјективнију слику стекнете у баш у том првом контакту. Ја сам у том тренутку схватио да имамо нешто изузетно. То је интуиција.

Од Музеја из Смедеревске Паланке добио сам затим фотографије предмета и из њихове збирке. А онда се појавио проф. Зоран Бојанић који ми је слао кутију по кутију са предметима из Медведњака из своје збирке. Тако је формирана огромна фототека, велика база података о археолошкој грађи са Медведњака.

Већи део тог материјала потиче из приватних колекција, да ли Вас је тај податак онеспокојавао?

- Тако је. Због тога су биле неопходне експертизе да би се утврдила аутентичност. За предмете од костију требало је утврдити од којих животиња потичу, ангажовали смо врхунске археозоологе, орнитологе, историчаре уметности, минералоге, петрологе... Тај посао је трајао годинама. Да је то рађено под окриљем неке институције за то би били потреби тимови, финансирања... и ко зна колико би трајало.

Веома су инстересантне човеликолике фигурине са Медведњака

- Постоји мишљење да је та пластика служила култу плодности, што је тачно, али никада нису дате појединости о томе. Иконографија и сугестивност предмета са Медведњака омогућава да сазнамо неке нове ствари. Ја не могу у овом разговору све да објасним и испричам. Прича је обимна и сложена.

Рецимо, ми имамо око стотину целих фигурина, већина је намерно поломљена.

Шта значи тај акт ломљења?

- Није свеједно да ли је фигурина нађена у насељу или ван њега. Све то има специфично значење.

На пример, ако је пронађена у пољу, и то поломљена, то значи излучивање култне енергије сакупљене у фигурини.

На знатном броју тих фигурина налазе се перфорације по ободу лица, на потиљку и на најистуренијим деловима тела, на карлици, на лактовима... Постојало је мишљење да је то служило за уметање неких перца, цветова... Међутим, схватио сам да су те рупице на фигуринама служиле за фиксирање маски и одговарајуће одеће.

О чему говоре мотиви на фигуринама?

- Постоји читава серија антропоморфних фигурина са Медведњака и других локалитета, где на њиховом темену постоје спирале, меандри, цик-цак линије, то је интерпретација онога што се збива на небу, што прати стварање облака и кише.

На лицу се могу видети вертикалне и косе дужи које иду преко чела ка очима, месту где се тај садржај из небеских сфера акумулира, то може да буде или вода или семе које оплођује. 

Често имате приказ суза, представљен кратким зарезима са доње стране очију или дуже линије које иду до браде; то је пут воде ка телу, персонификацији жене и плодне земље, оранице.
А на врату тих фигурина, готово редовно, постоје један или два V уреза а то је даљи пут божанских твари ка телу. А тело је симбол земље и живот света.

Та прича о винчанској пластици је невероватно велика и узбудљива, потребни су нам сати и дани да све те детаље објаснимо. Уосталом, сада о томе постоји књига, а доста се одмакло и писању нове, Медведњак, књига 2, која се усресређена на семиотику и естетику пластике и приказе маски са Медведњака.

Шта Вас је у овој причи највише дотакло?

- Невероватна је прича о маскама. Постоје маске на којима нема никаквих појединости осим отвора за причвршћивање. Таква маска је служила за покривање или сакривање лица. Или, пак, да би се скидањем маске открио прави, до тада сакривени идентитет.

Шта нам поручују зооморфне фигурине?

- Изузетно су бројне и занимљиве хибридне представе змије са главом јегуље или птице. Змија је биће које живи на земљи и у земљи, а птица лети у небо; то је читава серија симбола која повезује подземље и земни свет са небеским ентитетима.

Постоји много фигурина начињених од пршљенова животиња...

- Изненађујуће је како су уметници са Медведњака уочавали у рељефу пршљена најразличитије животиње из свог окружења и представљали их у стилу минимал-арта, каткад чак веома реалистички, а да изворни облик кости остане нетакнут.

Наслов Ваше књиге је Медведњак - духовно средиште из неолита. Каје су карактеристике тог духовног средишта?

-То је суштина тог локалита. Поред више хиљада култних предмета, колико их нема ни на једном другом неолитском локалитету, о томе говори кодификовано обележавање бројчаних вредности повезаних са протоком времена.

Веома учестало се јавља 28 дужи и 28 зубаца или 12 дужи, 12 зубаца, 14 жлебова, што симболише циклусе Месеца и Сунца. А поред перфорације на једном диску урезано је 28 жлебова, а на његовом конусу 364 зареза, погађајте о чему се ради.

Археолози и новинари морају свашта да знају, а испадне ништа довољно. Моја идеја од почетка је да пружим основу специјалистима који ће се много боље носити са неким аспектима Медведњака, него што сам ја то у стању.

Срећом, имао сам велику подршку нашег чувеног астронома Милана Димитријевића, чија библиографија износи више од 500 јединица, Растка Васића, нашег водећег археолога, Сање Бајић, пионира археастрономије у Србији, која ми је помогла да неке ствари боље сагледам.

Нажалост, ова прича има и тамну страну...

-„Дивља" ископавања се непрестано врше, пронађено благо се продаје широм земље и света. Оно што је крајње чудно, постоји потпуна незаинтересованост локалног музеја који се налази у непосредној близини, надлежног завода за заштиту, Министарства културе...

Дивно је што су издвојена средства за истраживање винчанског локалитета Витково и што се издваја велики новац за Винчу, мада не знам шта тамо може да се уради јер је локалитет доста уништен, његов најзначајнији део је завршио у Дунаву. Но, без обзира, добро је да се нешто уради, али не могу да разумем ту потпуну пасивност надлежних кад је реч о Медведњаку, коју је новинар Борис Субашић окарактерисао: „Испашће да се Медведњак налази само у Вашој књизи".

Предмети из Медведњака су у приватним збиркама и неко би једног дана могао да каже да је све то била фантазија?

- Локалитет још увек постоји, али би свако, из своје надлежности, требало да обави свој професионални задатак. 

Колекционари који су ми уступили своје колекције на експертизе и фотографисање, имају свест о значају њихових збирки. Они би своје збирке уступили као легате Музеју. Чак је о томе било разговора и са надлежнима из локалног музеја.

Медведњак је за мене метафора нашег односа према култури. Имате нешто изузетно, најзначајнији и најатрактивнији локалитет из неолита, нешто чега нигде нема, а однос према том налазишту је игнорантски.