Џејсон Лапије, канадски редитељ, о филму, телевизији и Холивуду

Џејсон Лапије (Jason LaPeyre) је канадски филмски и телевизијски редитељ који се специјализовао за форму која је доминирала на малим екранима седамдесетих и осамдесетих, а сада је под озбиљним ударом премијум кабловских канала и документариста – а то су телевизијски филмови базирани на истинитим причама.

Жанр уз који сам одрастао у поподневним али и вечерњим терминима Радио-телевизије Београд, данас је практично изумирућа звер. Лапије, међутим, можда важи и за визуелно најатрактивнијег редитеља у овом формату. Уосталом, пре уласка у телевизијску продукцију доказао се у биоскопским филмовима од којих је „Објављујем“ рат био једно од најзанимљивијих остварења 2012. године.

Са Лапијеом може да се прича о многим стварима, пре свега о ономе о чему ретко можемо да говоримо са ауторима које најчешће видимо у медијима, а то је – како заиста изгледа бити професионални филмаџија, како је живети од тог посла, како је када не можеш да радиш искључиво оно што желиш, како је то бити део индустрије у којој често квалитет није на првом месту.

Овај разговор је прича о борби једног талентованог човека која још траје.

Ушли сте у филмску индустрију као асистент продукције што је практично противно свим холивудским саветима који се дају младим ауторима и гласе да будући редитељ не треба да ради друге послове сем свог. Да ли се у том погледу разликују Холивуд и Канада?

За мене то није избор. Морао сам да радим, нисам имао неки иметак, и посао асистента продукције био је једини реалан улаз у индустрију за некога ко иза себе има само диплому са филмске школе, као што сам био ја.

Испоставило се да је то био сјајан начин да научим како функционише снимање филма и као пракса али и као посао, имао сам прилику да посматрам различите секторе из близине и да изнутра схватим како та машина функционише. Исто тако осигурало је да касније никада нисам био гад према екипи када сам постао редитељ јер сам раније био на њиховом месту.

Знам под каквим су притиском на тим позицијама и колико њихов посао може да буде важан, чак и када се осећаш као мали шраф у целини.

Истини за вољу, нисам ни знао да се редитељима саветује да не раде друге послове. Џон Лендис је такође био асистент продукције. Пол Томас Андерсон такође.

Асистенти продукције су у суштини приправници, шегрти, и као у сваком послу, сматрам да је приправнички стаж валидан начин да се научи занат.

Канада је некада била веома плодно тле за развој младих редитеља још од седамдесетих и типова као што су Дејвид Кроненберг и Ајван Рајтман, који су покорили светски филм и Холивуд, али исто тако и са неким локалним талентима као што је био Боб Кларк, који је остао на том тржишту. Локални фондови и компаније као Телефилм су заиста имале значајну улогу. Каква је сада ситуација?

Сматрам да Канада и даље пружа доста могућности за нове филмске ауторе. Телефилм је и даље значајан део тога као „једини канадски мејџор студио“, али са много више бирократије од америчких.

Као и свуда, све је у једној транзицији јер се индустрија трансформише како би постала инклузивнија, и то даје велику прилику да се појаве нови изрази, али пратећи проблем је то што буџети постају све мањи и мањи јер се новчана маса распоређује на све више пројеката.

Пре пет година ми је једна америчка редитељка рекла да је лакше направити први филм у Канади него у њеној домовини. Нисам сигуран да је и даље тако.

На све то, Канада има стални проблем што њени редитељи чим постигну неки успех у домовини бивају на неки начин усисани у Холивуд. Тако је додуше у целом свету, али због културалних и језичких сличности овде је још израженије, нарочито јер је америчка телевизијска продукција базирана у Канади.

Тренутно је Канада чак и буквално најважнија филмска локација на свету због тога што је у њој могуће реконструисати Америку. Да ли сматрате да је та ситуација корисна за канадске ауторе и које професије од тога највише имају користи?

Корисно је утолико што се много ради у Канади па самим тим има више прилика за редитељски ангажман. Али постоји разлика између редитеља као аутора и редитеља најамника.

Популарност Канаде као места за снимање не доноси корист редитељима који желе да се баве личним причама изузев у томе што имамо заиста много врсних филмских радника у разним деловима земље, али чини ми се да тако стоје ствари у свим земљама где се много снима.

Канада је кључно место за савремену телевизијску продукцију, не само због локације већ и због локалне радне снаге испред и иза камере. Да ли мислите да се сада пружа већа прилика Канађанима на телевизији него на филму?

Да, сасвим сигурно има више прилике за канадске глумце јер се заиста много телевизијског програма снима овде. Али у ком год да сте делу индустрије, и даље је невероватна конкуренција. Нимало није лако и доста зависи од среће – да се нађете на правом месту у право време.

Неке канадске телевизијске серије успеле су да се пласирају на велика тржишта. Како вам се чини садашње стање канадске телевизијске продукције?

Бићу искрен, није баш сјајно. Нема канадске серије на коју бих Вас упутио и рекао да је одлична. Сматрам да канадска култура не воли ризике генерално и да су серије које се мени допадају оне које доста ризикују.

Не мислим да можете направити врхунску уметност без неког великог ризика, па ми имамо тај свој однос према ризику као препреку. То је део објашњења зашто у Канади не настају значајне, оригиналне, локалне серије.

Канада је препознатљива по редитељима изграђеног рукописа који понекад не изграде велико име али се наметну као поуздани професионалци. Чини се да су канадски редитељи по свом знању "зрели за Холивуд". Да ли је то проистекло из високог нивоа филмских школа или због просиства америчких продукција?

Хм, не знам како да на ово одговорим. Сваки редитељ има свој пут и уме да достигне врхунце и дубоко дно, као и да нешто замало промаши. Нисам сигуран да су канадски редитељи нешто спремнији за Холивуд од француских или српских.

Али ми са Американцима имамо ту културалну сличност која омогућава да се малтене "прерушимо" у Американце, и то смањује отпор Холивуда према канадским редитељима.

С друге стране, чини ми се да у Холивуду неки редитељи који нису Северноамериканци имају посебну врсту егзотичности и другачијег угла гледања који је цењен на другачији начин у Холивуду.

Први који ми падају на памет су мексички редитељи који су изузетно прослављени у Холивуду у протеклих пет година.

Као редитељ сте привукли пажњу спотом Crystal, који је био мешавина рекламе за борбу против дроге и музичког видеа. Како сте му приступили и на који начин сте га представили продуцентима?

Радио сам са продуценткињом Ким Тод, која је сада један од продуцената на серији Фарго и она ме је позвала да представим свој концепт, а то је требало да буде промотивни спот против дроге у форми музичког видеа намењен деци од 14-15 година.

Сећао сам се да су нам у тим годинама наставници често доносили те пропагандне клипове и увек су били досадни и осуђујући, те сам помислио да треба привући пажњу деце нечим што ће желети да гледају, као што је рецимо хорор филм.

Тако сам дошао до идеје да приказујем последице зависности од метамфетамина као да је зависник жртва у бруталном хорор филму, и хтео сам да се поиграм виђеним у филму Хостел.

То је било заиста добро снимање, снимали смо на филмској траци и имао сам добар буџет за то. Ако гледамо по минут снимљеног материјала, имао сам бољи буџет за тај спот него за било који филм који сам касније радио.

Нажалост, до данас је то једина ствар коју сам снимао на тридесетпетомилиметарској траци, изузев једног музичког спота који је био сачињен од фотографија. Надам се да ће се то ускоро променити.

Да ли видите спотове као форму која би Вас могла занимати на дуже стазе или их посматрате само као начин да прикажете своје способности као редитељ наративних формата?

Музички спотови су форма за себе и уживао сам радећи у том формату. Помогло је што сам заиста изузетно посвећен музици, и она ми је одмах иза филма по значају.

Имам велику колекцију плоча. Уживао сам у проналажењу начина како да се поигравам са самим формама филмског израза у спотовима, да жестоко експериментишем, а спотови су права платформа за то. Али сам увек покушавао да испричам и причу у мом споту, ако могу јер сам их видео као прилику да искажем и ту способност – причање приче.

Од почетка сам знао да је причање прича у дугометражним филмовима оно што желим да радим. Радо бих снимао још спотова ако би ме звали. Сада ипак сву енергију улажем у прављење целовечерњих филмова, то ми је приоритет.

Ваш дебитантски филм „Хладнокрвна“ је прошао заиста добро на жанровским фестивалима и стекао је међународно признање. Како Вам се чине његови домети и да ли их сматрате лимитираним због тога што етикета канадског жанровског филма није више онако снажна као што је била?

Веома сам задовољан како је „Хладнокрвна“ прошла. Сматрам да је то био први велики улазак за мене на сцену, да је представио публици какве приче желим да причам и шта могу да урадим са ограниченим средствима – једном локацијом и скромним буџетом.

Две битне ствари су се десиле са тим филмом – освојили смо награду за Најбољи канадски филм на фестивалу Фантазија, који је енормно важан северноамерички жанровски фестивал, а омогућио ми је да се упознам са ауторима из тог миљеа, а потом то што сам изабран за фестивал фантастике у Остину који је Мека за уврнуте жанровске филмаџије у Америци.

Те године сам у Остину имао два филма у програму, као и кратки филм Јованке Вучковић „Заточена птица“, који сам продуцирао, па је то била значајна година за мене. "Хладнокрвна" је добро прошла у Немачкој, а изашла је и у Јапану.

Па ипак, најбоља ствар која се десила са тим филмом је када су главну звезду филма Зои Палмер на конвенцији косплејера срели фанови прерушени у њен лик. То ме је одушевило и то ми је заиста врхунац каријере.

Са филмом „Објављујем рат“ сте сасвим сигурно привукли пажњу целог света. Стекао је заиста огроман број обожавалаца свуда. Како данас гледате на тај филм и да ли Вам је отворио више врата од „Хладнокрвне“?

"Објављујем рат" је најличнији филм који сам до данас снимио. Практично је аутобиографски. То је моје детињство. Нисам био баш стопостотно задовољан како је на крају испао, али у њему ми се свиђа много тога.

То је требало да буде трилогија, и већ седам година покушавам да снимим други филм, па ћемо видети хоће ли од тога бити нешто. Нема сумње, захваљујући филму „Објављујем рат“ изградио сам ову каријеру, и важан део тога је улазак у селекцију фестивала у Торонту.

Моја канадска агенткиња Ејми Стулберг користила је то као адут да ми обезбеди америчког агента, а то је било значајно како бих се наметнуо у индустрији. После тога су ми се отворила многа занимљива врата. Исто тако сам почео да учим једну од најболнијих лекција у индустрији – да многа врата која ти се отворе никуда не воде.

То можда откријеш за неколико недеља, а можда за пет година, али број пројеката који не успевају да се остваре је јако висок. У исто време, успео сам да почнем са радом на телевизији и то ми омогућује да се издржавам док покушавам да правим филмове који ми лично значе.

Један српски критичар тврдио је да „Објављујем рат“ спада међу најбоље ратне филмове икада снимљене и он заиста доноси тај снажан утисак имагинарног и романтизованог погледа на свет који заправо води до сурових конфликата. Тај филм је моћан спој веома захтевног визуелног приповедања и сјајног психолошког увида. Да ли сте се плашили да ће тако сложен поступак бити одбојан за публику?

Хвала на овим лепим речима. Нисам знао да је филм имао тако лепе реакције у Србији и веома сам почаствован.

Нисам се бринуо да ли ће бити прекомпликовано за публику. Снажно сам веровао у способност публике да прихвати ову причу.

Публика је веома зрела, била она тога свесна или не. У 2020. години до дванаесте године човек већ конзумира хиљаде сати визуелног приповедања, стога већ од малих ногу људи имају веома дубоко разумевање приче, жанра, конвенције, клишеа, архетипова, и све те ствари које ми користимо на филму, у телевизији или ријалити програмима.

Како каже Роберт Маки (аутор кључног водича за писање сценарија, прим. аут.), чим се угаси светло у биоскопској сали, њихов колективни коефицијент интелигенције скочи за 50.

Никада не потцењујте публику. Никада!

Деца глумци у овом филму су изванредна. Нека од њих су имала импресивне радне биографије пре овог филма. Да ли сте се ослонили на њихово раније искуство?

Не, најважније ми је било да нађем глумце који ће најбоље одговарати и деловати аутентично, па у том смислу су ми деца са пуно искуства више деловала као "професионалци" и била су ми мање занимљива.

Српски редитељ Владимир Миловановић снимио је успешан филм „Само девојчице плачу“ и отворено навео „Објављујем рат“ као наслов који је утицао на њега. Да ли срећете пуно таквих случајева?

Искрено – не! То је велика част. Нисам чуо да је мој филм остварио толики утицај јер је имао прилично јединствен сценарио па је било тешко очекивати да ће много утицати на друге филмове.

После „Објављујем рат“ кренули сте потпуно другачијим путем од онога што су фанови тог филма очекивали. Кренули сте да правите телевизијске филмове за Лајфтајм базиране на истинитим причама. Како је до тога дошло и да ли су Вам „Хладнокрвна“ и „Објављујем рат“ донели те послове?

Морао сам од нечега да платим кирију. То је одговор. Волео бих да сам имао неки иметак и да онда само снимам филмове који су мој лични исказ, али напросто није тако. Имам породицу и морам да радим да бих их издржавао, као када сам радио као асистент продукције.

Агент ми је рекао да имам прилику да снимим телевизијски филм за Лајфтајм и мене то није обрадовало. Али онда ми је рекла колико ћу зарадити на њему па сам тражио да прочитам сценарио, и на моје изненађење, текст је био одличан.

Писао га је изузетно талентовани сценариста Енди Кохран, који је писао један филм са Џоном Кјузаком и Емом Робертс „Свет одраслих“, а још више ме ја заинтересовало што је продуцент био Мајкл Роиф, који је продуцирао сјајан филм „Конобарица“ Едријен Шели. Упркос потпуно блесавом наслову „Немирне девице“, који сам желео да изменим, сценарио је говорио о младим људима који се боре са својим немирима и несигурностима и праве грешке које имају трагичне последице.

Другим речима, била је то добра прича и могао сам да се идентификујем и да је испричам са пуним убеђењем. У том смислу имао сам много среће, и да као редитељ-најамник радим на пројектима у којима налазим нешто што ме занима.

Са Мајклом Роифом радим на још једном пројекту тако да је тај однос остао продуктиван.

Чини се да телевизијски филмови који се данас снимају нису онако важни као што су били пре. Да ли сте док сте одрастали волели истините приче и телевизијске филмове уопште?

Не. Смешно је, али истинито. Заволео сам биоскопски филм, не телевизију. Филмови су моја религија и зато бих желео да снимам биоскопске иако је телевизија без сумње постала много интересантнија у протеклих петнаест година.

Ваши телевизијски филмови за Лајфтајм имају атипичну визуелну надахнутост у односу на остатак продукције. Да ли сте наилазили на отпор продуцената?

Хвала на том мишљењу. Нисам наилазио на проблеме. Заправо, продуценти се и надају да ће редитељ донети занимљив визуелни приступ пројекту.

Проблем је што сви имамо заједничку препреку, немамо довољно времена и новца да урадимо ишта друго него да снимимо филм на рутински начин. Стога сваки необичан или оригинални приступ је добродошао док год добро изгледа.

Морате бити добар стратег како улажете енергију код тих ствари зато што имате мало простора за грешку и ако проведете цео дан јурећи један леп кадар, нећете моћи да завршите снимање у року, а то је неприхватљиво на таквим продукцијама.

Режирали сте телевизијски филм о убиству Џон Бенет Ремзи. То је један од медијски најобрађенијих злочина у Америци и снимљено је много материјала о њему. Како сте Ви пришли причи?

Кад је реч о најамничким пословима, ово је био задатак из снова. Тешко је наћи тематски богатији случај од Џон Бенет Ремзи. Ту има много ствари на којима се може радити.

С једне стране пришао сам томе као античкој трагедији, причи о мајци убици. Драмска тежина те приче је невероватна – мртву шестогодишњакињу пронашао је у кући отац и родитељи су оптужени за убиство. Исто тако ту је несазнатљивост истине.

Стотине истражитеља су проучавале случај двадесет година и још је нерешен. Идеја водиља у овом пројекту била ми је перцепција. Цела прича је везана за оно што посматрамо и оно што видимо.

Џон Бенет је била претворена у објекат посматрања – дете које учетвује на изборима за мис – од стране мајке.

Различити истражитељи су реконструисали различите верзије приче, родитеље је друштво сурово посматрало и судило, медији нису могли да престану да се баве у овај распад од истраге, локални политичари су били више него свесни како овајх случај утиче на њихов имиџ... То је оптика кроз коју сам сагледавао ту причу.

Било је изузетно забавно поигравати се тим елементима кроз приповедање – инкорпорирали смо прави документарни материјал људи из тог случаја, неке догађаје смо реконструисали на ВХС-у, ДВ-у и на Супер-8. Имао сам сјајне сараднике на том пројекту.

Један од Ваших телевизијских филмова у којима сам нарочито уживао говорио је о настанку серије „Звоно као спас“ због свог визуелног рукописа и омажа наративним техникама серије. Ипак, у време изласка овај телевизијски филм је наишао на веома лоше критика, а фанови серије су имали пуно примедаба. Колико дуго живе телевизијски филмови после премијере? Да ли мислите да неки од њих могу бити изнова процењени као што се то дешава биоскопским филмовима?

Не знам колико траје живот телевизијског филма.

Овај филм је, међутим, успео да заживи после премијере јер серија има много фанова. Чини ми се да је део негативне реакције проистицао из једне предрасуде према овим филмовима, а то су нискобуџетне драмске реконструкције стварних догађаја или биографије познатих личности, нарочито на Лајфтајму где се публика скупи да би их гледала из подсмеха.

Публику забавља да исмева филм због претпостављене невештине и ненамерне комедије, чак и онда кад филм није невешт и ненамерно смешан – а ја се надам да тај филм није био такав. Твитер и социјални медији доприносе тој култури хејт-вочинга. Очигледно је да то није био циљ када сам снимао тај филм и покушао сам да направим најбољи могући рад са сценаријем, буџетом и планом снимања који су ми дати.

Можда је пројекат био хендикепиран тиме што нисам гледао серију "Звоно као спас" док сам одрастао, гледао сам "Твин Пикс".

Које су главне препреке приликом снимања телевизијског филма? Које су кључне естетске разлике у поређењу са биоскопским филмом?

Буџет и план снимања. Ови филмови се снимају за релативно мало новца и раде се БРЗО БРЗО БРЗО. Они су по начину рада много ближи телевизијским серијама него биоскопским филмовима, односно пројектима са буџетом већим од пет милиона долара.

После десет година снимања филмова, осећам да је оно што даје квалитет филму пре свега време. Број дана снимања. Време које би се дало екипи да проба неке ствари, да их усаврши, да прави пробе, да експериментише, игра се.

Са телевизијским филмовима и независним филмовима имате само времена да спроведете план снимања. И то је то. Све се ради механички.

Ако имате четрдесет или чак тридесет дана да снимите сценарио од деведесет страна, заиста можете да радите како треба и да направите нешто квалитетно. Али телевизија је бизнис и функционери у тим кућама су срачунали који је минимум пара и времена за који можете снимити филм.

Е сад, ја сам имао среће у том погледу да су ме ангажовали за телевизијске филмове са нешто вишим буџетима и можда дан или два дужим планом снимања. Али ја знам да има телевизијских филмова који се снимају за дванаест дана. За дванаест дана!

Ја не знам како ви у таквим условима можете да урадите добар посао. Одатле произилази естетска разлика између телевизијског и биоскопског филма јер се телевизијски снима на најконвенционалнији могући начин јер само за то имате времена.

А то значи, мастер кадар и два крупна плана. Једна од најтежих ствари када радите за телевизију је покушај да донесете нешто посебно у пројекат, нешто филмично, а да то уклопите у тај веома сабијен план снимања.

Неки познаваоци тема које сте снимали кажу да су ти филмови доста одступали од истине. Колико уметничке слободе допуштате себи?

Допуштам потпуну уметничку слободу, у разумној мери. Приче нису историја. Оне су само перцепција појединца. Поврх тога, допрети до истине у причи можда захтева да измените њене факте.

Снимали сте независне филмове у Канади и телевизијске филмове за америчке продуценте. Где сте имали веће буџете?

Телевизијски филмови су имали веће буџете.

Ваш први документарни филм „Безлични“ говори о психијатријском одељењу у Торонту. Неко време сте запостављали документарце, али сада поново радите на једном. Зашто је пауза тако дуго трајала?

Увек сам ценио редитеље који снимају и игране и документарне филмове, и ја волим документарце колико и игране фикционалне филмове. Исто тако, веома сам радознао човек који воли да учи и прича приче, независно од формата.

Појавила се прилика да снимим филм о веома важној теми – менталном здрављу, и са радошћу сам прихватио ту могућност. Покушао сам да покренем још неке документарне пројекте после тога, али нисам успео да скупим средства.

Веома сам близу тога да сада на јесен то снимим, и ако будем имао среће, то ће бити мој следећи дугометражни филм.

Документарни филмови су сада у успону. Добијају све веће признање из дана у дан, а расте им и публика, нарочито на стриминг платофрмама. Да ли мислите да документарни филмови такође убијају игране телевизијске филмове по истинитим причама?

Не, мислим да није тако. То су различити приступи и заправо сада се дешава нешто друго – емитери сада виде простор да оба приступа истовремено користе, као што је Нетфликс недавно радио са Тедом Бандијем. Имам један телевизијски пројекат који је базиран на истинитим догађајима и емитери се интересују и за драматизацију и за документарну верзију.

Снимили сте веб-серију „Воригами“ која је на крају емитована и на телевизији. То је потпуно други формат и у погледу визуелних решења и трајања, а пре свега по дистрибуционом моделу. Како Вам се чини та форма?

Искрено, чини ми се да пре него што сам добио овај посао нисам никада гледао неку веб-серију. Није ме форма привукла већ сценарио, жанр и могућност да радим јапанску причу.

Сценарио је био веома добар, писао га је тим који су предводили Ендру Ален на бази оригиналне идеје Едија Кима, а који редитељ не жели да сними самурајски филм? Поврх свега, јапанска култура је мени веома блиска и драга.

Заправо, живео сам у Осаки преко годину дана и то је била једна од најбољих година у мом животу.

Тако да је рад са махом јапанском и јапанско-канадском екипом глумаца покушај да направимо нашу верзију Куросавиног филма, што је било фантастично искуство.

У погледу форме - сценарио је имао сто страница и онда смо то снимали као филм и онда га исекли на десетоминутне сегменте. Нисмо много обраћали пажњу на то како ће се свако поглавље завршавати јер су то писци већ разрадили.

Као редитељ који има снажан професионални однос са телевизијом, како бисте описали позицију телевизијских редитеља?

Чуо сам да телевизијске редитеље називају "саобраћајцима", али то на неки начин ипак умањује наше задатке. Ти на снимању и даље имаш исту улогу као и на филму, али мораш да прихватиш како си део индустријског процеса и да не смеш своја интересовања и укус да претпоставиш интересовањима и укусу продукције.

Постоји јако пуно разних ауторских рукописа на телевизији, и неки од њих су укључени у пројекат много дуже него редитељ, и заправо један од последњих ког ангажују обично је редитељ. Ангажују те наравно због твоје визије, али она мора бити компатибилна са постојећим оквирима серије.

Да ли вас продуценти стављају у фах и везују за одређене жанрове?

Кад је реч о фаховима, сви редитељи бивају смештени у неки. Из неког разлога продуценти имају велике тешкоће да замисле редитеља како ради нешто што раније није радио.

Да ли имате тешкоће да дођете до филма ако вам је радна биографија пуна телевизијских пројеката?

Да, чини ми се да "си-ви" преоптерећен телевизијским радом и те како утиче на могућност добијања ангажмана на филму. Ипак, ја морам да балансирам између потребе да радим како бих се издржавао и борбе за личне ауторске пројекте.

Телевизија је сценаристички медиј, али се чини да редитељи добијају све већу моћ?

Не, мој је утисак да су креатори и шоуранери и даље главна руководећа снага на телевизији. Редитељи могу имати снажан рукопис, као рецимо Јохан Ренк у Чернобиљу, али и даље бих за ту серију рекао да је најпре визија Крега Мезина.

Истините приче о злочинима које се праве за телевизијске мреже јесу под великим притиском премијума кабла и документараца са стриминг мрежа. Да ли су они врста која изумире?

Не. сматрам да је то евергрин жанр и да ће увек имати своју публику. То је у основи прича о најдубљој људској природи и односу појединца према друштву, а то ће гледаоцима увек бити занимљиво.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(четвртак, 24. сеп 2020, 18:06) - anonymous [нерегистровани]

?ispravno citanje prezimena

Njegovo prezime cini se da vuce da je francuskog porekla "LaPeyre". Ako je tako, onda se cita "Laper", a ako nije, izvinjavam se na smetnji :)