Јелена Ленголд: Често ме заскочи осећање пролазности и свест о томе да време брзо измиче

Књижевница Јелена Ленголд се први пут представила читаоцима 1982. године песничком књигом „Распад ботанике“. Објавила је још пет збирки поезије до почетка деведесетих година, затим је уследило неколико одличних приповедачких књига, па још једна збирка поезије - „Бунар тешких речи“ 2011.

После паузе од скоро једне деценије, овог месеца биће објављена нова песничка збирка Јелене Ленголд под називом Мутни наговештај кише.

Ова песникиња, приповедачица и романсијерка, добитница важних књижевних награда: „Биљана Јовановић“, Европске награде за књижевност, „Андрићеве награде“, награде „Ђура Јакшић“, „Јефимијин вез“, као и признања „Женско перо“, понекад, у дискретном шарму свог затвореног света дозвољава себи да живи наслове својих књига прича, романа или песничких збирки: да никада не буде У три код Кандинског, да слуша неку тишину као из Сличица из живота капелмајстора, посматра Пролазак анђела, да има свој Рашчарани свет и Вашарског мађионичара, да је храбра да погледа у Бунар тешких речи, а једино је из мрака може заскочити и уплашити осећање пролазности.

У јуну месецу очекује нас Ваша нова песничка збирка после скоро једне деценије. Шта је разлог тако дуге паузе?

– У међувремену сам написала две збирке прича и један роман, то је захтевало неко време, а песме сам, паралелно с тим, писала свих ових година и чекала да их се накупи довољно за збирку.

Сваки писац је прича за себе. Мој је случај такав да, што сам старија, поезија све више одлази од мене. Ретко је пишем, још ређе се осећам као песник.

Жао ми је што је тако, али тако је.

Наслови Ваших прозних и песничких књига имају једну нежну радост, али и помало неке шћућурене дрскости. Који сте сада наслов одабрали и како бисте објаснили поезију са којом ћемо се срести, ево за неколико дана?

– Књига се зове Мутни наговештај кише, а издавач је, као и обично, Архипелаг. И ево, откако сам је дала у штампу, киша не престаје да пада свакога дана, тако да сам се скоро већ покајала.

Шалу на страну, учинило ми се да је то леп, ненаметљив, наслов, који наговештава извесну меланхолију ове књиге.

Интересује ме да ли са већим страхом очекујете реч критике и читалаца када је проза или поезија у питању?

– Код нас је озбиљна књижевна критика скоро изумрла, заједно са озбиљним књижевним часописима, и заједно са целокупним колапсом у култури.

Тако да је остало мало имена у књижевној критици до чијег ми је мишљења стало. Ја имам неке своје читаоце и не бих могла да кажем да осећам страх, ни због поезије, ни због прозе.

Истински, ја сам дошла у године кад више немам потребу да се допадам било коме, и то је веома угодно.

Коме сте време током глобалне изолације на стваралачком плану распоређивали, поезији или прози? Или га је напокон било довољно за све друго?

– Мој живот се ни у чему није разликовао од оног који иначе живим, осим што сам морала чешће да перем руке и подове. Све остало је било исто. Ја иначе комуницирам са мало људи и проводим време у читању и писању.

Сређивала сам ову збирку песама, и чим је ванредно стање прошло, послала сам је издавачу.

Да ли сте током пандемије некада помислили да је прекасно, да сте нешто хтели другачије да урадите, на приватном или књижевном плану, као у једној вашој причи. Да ли сте се суочавали са таквим страховима?

– То је једно осећање које мене често заскочи из мрака, чак и невезано од пандемије и болести. Осећање пролазности и свест о томе да време ужасно брзо измиче кроз прсте.

Много је тога што бих у животу урадила другачије да имам прилику, али није лоше испало ни овако. Знајући себе, колико сам у суштини инертна и затворена у свој свет, добро је да сам и оволико урадила, и поделила са другима.

Мислите ли да ће култура у наредном периоду обиловати искуством ковида 19?

– У СФ литератури та је тема већ одавно написана, а стварност сада само реализује оно што је књижевност антиципирала.

Није добро кад се књиге пишу одмах по неким актуелним збивањима, то веома ретко испадне добра књижевност. Углавном је потребан известан историјски одмак за тако нешто.

Који сте сада књижевни изазов себи поставили?

– Права реч, изазов. Почела сам да пишем нови роман, а кад ће бити, и да ли ће бити, заправо не знам. Стално у животу искачу неке непредвиђене околности, углавном непријатне, које нас ометају у миру.

Да није тога, човек би могао врло лепо да живи. Али живот је све друго, само не мирна река, о каквој сам одувек маштала.