Аја Јунг: Игра мора да пошаље поруку, да врати емпатију, људску повезаност и достојанство

Данас се широм планете обележава Светски дан игре. Иако је ове године изостао непосредни контакт играча и публике, изолација читавог света није зауставила слављење уметничке игре и њеног универзалног језика. Ипак, суочила нас је са отказивањем манифестација и фестивала, посвећених овој форми уметничког изражавања.

Домаћа публика је остала ускраћена за још једно искуство откривања нових домета уметничке игре и широког спектра кореографских рукописа, које са сваким новим издањем доноси Београдски фестивал игре. Седамнаесто издање овог фестивала које је требало да почне средином марта, одложено је за септембар и новембар.

Под новим слоганом „Ре-конструисане сензације“ Фестивал је изнова организован, а организатори су се потрудили да публици пруже прилику да ужива у првобитно најављеном програму – у „покрету Јакопа Годанија и музици Београдске филхармоније“, „фасцинантном степовању Џејсона Смита“, „људској крхкости коју дотиче Инбал Пинто“, „у неумољивом футуризму Маркоса Мороа“, „у силини животног искуства“, „у игри самој!“.

О овим темама разговарали смо са Ајом Јунг, балетском уметницом, оснивачем и уметничком директорком Београдског фестивала игре.

Светски дан игре обележева се скоро четири деценије. Да ли данас, у тренутку када је цео свет суочен са истим проблемом, јасније него икада раније уочавамо значај идеје са којом је овај дан успостављен, тј. значај афирмације универзалног језика уметничке игре који, такође, не познаје физичке границе, нити културолошке разлике?

– Верујем да посланица Грегорија Макоме, која ће ове године обићи планету, најбоље говори о снази невербалног, јер у реч више не верујемо. Овај француски кореограф нас упозорава да се наш „виртуелни крајолик распада и универзални вапај надраста тугу“, као и да је наша стварност суочена са смрћу, одбацивањем и сиромаштвом. У овим временима игра мора да пошаље поруку, да врати емпатију, људску повезаност и достојанство. Треба имати у виду да је игра последњих деценија уживала огромну популарност у свету, због своје слободе, невероватне разноликости стилова, запањујуће покретљивости...

Сведоци смо да су аутори попут Јиржија Килијана, Охада Нахарина, Акрама Кана или Димитриса Папајоануа, превазишли драмски театар, и надјачали изговорен текст исконским покретом и непоновљивим визуелним доживљајима. Драго ми је да смо у последњих седамнасет година имали прилике да уз Београдски фестивал игре пратимо револуционарне помаке једне само наизглед нежне и апстрактне форме. Ове године ће Светски дан игре проћи без живих наступа, а пауза коју игра бележи због пандемије, јединствена је у целокупној историји ове уметности. И у ратовима се играло, вежбао се балет, а и наступало се.

Након многих дилема са којима се свет суочава последњих пар месеци, на ред је дошло и питање како ће он изгледати када све ово прође. Расправља се о променама на пољу политике, економије, али и уметности. Са чиме ће свет уметничке игре бити суочен, како ће се опоравити, и да ли је на хоризонту и шанса за помак?

Не желим да верујем да ћемо време делити на пре и после короне. Заиста не бих дала том вирусу толики значај. За озбиљне средине, пауза је послужила за реорганизацију активности, сагледавање пропуста и прављење планова. Радило се много више, јер кућне канцеларије не познају класичну сатницу. Нажалост, у Србији је пандемија углавном схваћена као годишњи одмор или слободни дани за претресање ормана, кување и читање књига. Из тог паприкаша обично не расте уметност. Зато се чудимо када се поновно отварање теретана најављује као оперска премијера са Аном Нетрепко у главној улози...

Почетак 17. издања Београдског фестивала игре је померен за септембар. Да ли можемо да очекујемо наступе компанија које су изазивале највеће интересовање код домаће публике? Сигурно је било тешко све организовати за кратко време...

Београдски фестивал игре је био копродуцент турнеје чувеног Њујорк сити балета у Израелу, Мађарској и Србији. Ковид је хтео да представе до Новог Сада и Београда не стигну. Мера забране скупова је већ затворила театре у Србији, док је 11. марта у Будимпешти чувена трупа играла пред распродатом, а полупразном салом. Исте вечери, председник Трамп је најавио затварање граница, па су играчи одлетели последњим авионом за Њујорк. Тада је започела наша драма око осталих гостију, камиона који су кренули пут Србије, летова који се отказују, трупа које су заустављене негде на половини својих турнеја, хотела, позоришних сала, дневница и хонорара које смо већ платили, каталога које смо одштампали... Прве савете смо углавном тражили у иностранству, и захвални смо за подршку италијанских експерата у области позоришне индустрије. Јер пандемија, попут ратова светских размера, има своје законе. Кренули смо у озбиљну борбу за сваку представу, за сваки нови датум, авио карту, али и за нашу публику и спонзоре...

Фестивал који се без предаха гради више од годину дана, отказан је у неколико сати, и под језивим притиском се изнова стварао. Све што смо најавили ћемо испунити, уз принудни слоган који најављује реконструкцију сензација.

Београдски фестивал игре је постао место откривања нових продукција и естетика, експериментисања са новим формама уметничке игре. Да ли сте у овом периоду изолације размишљали о новим дометима које би могао да досегне у будућности?

Београдски фестивал игре је данас један од најбољих европских фестивала у својој области. То је препознатљив догађај у светским оквирима, са атрактивним програмом који не подилази укусима и који је бескомпромисан у својој селекцији. По броју трупа и нових кореографских радова, фестивал увек може да расте, што зависи од прилика и публике. Уосталом, од прве едиције која је стала у недељу дана, стигли смо до интензивних месец дана колико је требало да траје седамнаесто издање. У јесењој верзији, биће то још дужи период. Када размишљам о будућности, обично мислим о још једном фестивалу, који неће бити београдски. Бојим се да култура не живи овде. Упркос свим појединачним напорима и искорацима, ми смо народ који искључиво од простака прави своје идоле и звезде.

На који начин испуњавате ове дане? Како их проводе ваше колеге, играчи, али и кореографи?

Моја Балетска школа је од почетка епидемије радила захваљујући савременим апликацијама. Педагози су држали часове, а деца вежбала у измењеним условима и у неуобичајеном простору. Битно је да се одржи форма и дисциплина. Ових дана настављамо рад у сали, под маскама и у малим групама. Испити се морају припремити, јер ученици не смеју да изгубе годину. Свакодневно се бавим и фестивалским програмима седамнаесте, али и осамнаесте едиције. Свесни да ће нови радови бити реткост, као и да ћемо морати да будемо брзи у одлукама, пожурили смо са селекцијом. Наредна година ће вратити у Београд ауторе који привлаче велику пажњу публике. Једва чекам да их најавимо!

Да ли можете да нам препоручите неки садржај посвећен уметничкој игри, у којем бисмо уживали ових дана (снимак представе, филм, књига...)?

РТС поседује снимке неколико антологијских представа са Београдског фестивала игре, па ми је жао да их се нисмо подсетили у време изолације. Свакако препоручујем Макмиланов балет Ромео и Јулија у извођењу Краљевског балета из Лондона на ХБО или Лепотицу у кореографији Жана Кристофа Мајоа у извођењу Балета Монте Карла на сајту ове трупе. Књига Играч о животу Рудолфа Нурејева је занимљив избор, као и филмови Мр. Гага о Охаду Нахарину и Јули о Карлосу Акости. Ипак, ништа не може да замени магију позоришне сале!