Да ли се о Ворхолу може рећи нешто ново

У бечком Музеју модерне уметности је отворена изложба посвећена Енди Ворхолу. У фокусу је уметникова рана фаза из педесетих година прошлог века, у којој се прати не само настајање једног личног стила, већ и формирање савремене уметности као социјалног простора безграничних комбинација.

Свака актуелна изложба о Енди Ворхолу почиње реторичким питањем организатора „Да ли се о Ворхолу још може рећи нешто ново?“.

Ова „Блистава алтернатива“ како се зове поставка у МУМОК-у, позива се на Ворхолову рану фазу у којој се графички дизајн и реклама преплићу са амбицијом уметничке сублимације. Ворхол је прво промовисао обиље робе и тржишни капитализам, пре него што их је претворио у објект своје уметности. 

Мариана Добнер, кустос изложбе каже да су два разлога да је Ворхол потпуно забранио излагање свог раног дела.

„Прво, то су углавном цртежи, а цртеж као медијум му се није чинио довољно атрактиван. Друго, добар део тих радова има хомосексуалне конотације, што је такође био проблем у Њујорку педесетих, чак и законски. Он је играо опрезно, а галерије комерцијално - галерије су одбијале те радове јер су им били и опасни, и неинтересантни. Од шездесет и друге је Ворхол креирао мит око себе, који је консеквентно спроводио и контролисао. Рани експерименти се нису уклапали у тај мит“, рекла је она.

Оно што овде уједињује различите аспекте Ворхоловог рада, су архитектура и дисплеј. Изложбени формат је сам по себи уметнички медијум и просторна инсталација.

Спилиос Ђанакопулос, дизајнер изложбе је рекао да је дизајн излобе омаж Ворхоловом обожавању великог празног простора.

„За њега је простор био еквивалент за луксуз, што је остало релевантно до данас. Цртежи су оборени хоризонтално, да би се креирала интимност погледа. Намера је била да визуализујемо дихотомију између празног и опулентног. Игра се на осећај перцепције, илузије и психологије код посетиоца, који најпре закорачи у празан простор, а онда полако открива да је 'празно' у ствари пуно“, каже Спилиос Ђанакопулос.

Верујем у празан простор, писао је Ворхол. С друге стране правим смеће које људи уносе у своје собе и тако им помажем да упропасте простор, који би требало да остане празан. 

Ворхолов рани опус се отима цинизму те изјаве.

Пре свега кроз употребу техника за такозвани мермерни папир и папирну пластику. Мермерни папир, ебру, познат и као венецијалнски папир, је декоративан, носталгичан и сетан. Као и читава ова изложба, у најбољем смислу.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(понедељак, 05. окт 2020, 17:57) - anonymous [нерегистровани]

Previše

Previše toliko nepotrebnih umetnika ............

(понедељак, 05. окт 2020, 16:05) - anonymous [нерегистровани]

Odogovor...

Šuštinski ne, jer je sve već rečeno. Ali savremena, avangardna umetnost za razliku od klasične u kojoj uglavnom zna povod nastanka dela, vreme nastanka, ime naručioca i ime umetnika proža priliku za aktivnistički pristup. Kada je umetnost angažovana a vorholova to jeste, onda nova tumačenja su ne samo moguća već i dobrodošla. Dakle, na radost svih poklonika kulture i umetnosti o Vorholu će se itekako pričati. Ostaje samo pitanje koje nije rečeno, a to je koliko ima onih koji će to sluštati?