Црно злато, црвени аларми: Како је нафта обликовала свет од прве бушотине до кризе у Ормузу

Иако се модерна нафтна индустрија везује за 19. век, нафта је била позната и коришћена хиљадама година уназад. Древне цивилизације у Месопотамији користиле су битумен, густи облик нафте који природно извире на површину, за заптивање бродова и као везивни материјал у изградњи вавилонских кула.

Персијанци су је користили у ратне и медицинске сврхе, док су у Византији тајне „грчке ватре", застрашујућег запаљивог оружја на бази нафте, биле најстроже чувана државна тајна.

У Кини су, хиљадама година уназад, употребљавали бамбусове цеви за бушење и транспорт природног гаса, који су палили да би испаравањем добили со из морске воде.

Румуни су били први

Модерна ера нафте започиње средином 19. века. Прва светска рафинерија отворена је 1856. године у Плоештију у Румунији, чиме је ова земља постала прва у свету са званичном производњом сирове нафте.

Ипак, догађај који је покренуо „нафтну грозницу" збио се три године касније, 1859, када је пензионисани железнички кондуктер Едвин Дрејк у Титусвилу у Пенсилванији, избушио прву комерцијалну нафтну бушотину у Америци. Главни циљ није био бензин, већ керозин.

Овај нови, јефтинији и чистији енергент за осветљење брзо је заменио скупо китово уље.

Епоха осветљења домова сагоревањем масти највећих сисара на планети приведена је крају, чиме је, сасвим случајно, популација китова спасена од истребљења.

На бензин се једно време гледало једноставно као на нуспроизвод у производњи керозина, неретко је бацан у реке или остављан на одеђеним локацијама да испари, пре него што је мотор са унутрашњим сагоревањем од њега створио – најтраженију робу на планети.

Рађање монопола и прве кризе

Са растом индустрије, појавили су се и први покушаји контроле тржишта. Компанија „Стандард Оил", коју је 1870. основао Џон Д. Рокфелер са партнерима, успоставила је готово потпуни монопол. Користећи агресивне пословне тактике, до 1890. године компанија је контролисала 88% рафинисаних нафтних токова у САД.

Овај гигант је на крају разбијен 1911. године одлуком Врховног суда САД због кршења антимонополских закона, а из његових делова настале су данашње компаније попут „ЕксонМобил" и „Шеврон".

Прави преокрет за нафту догодио се са изумом мотора са унутрашњим сагоревањем.

Аутомобили су од бензина, дотадашњег слабо коришћеног ресурса, створили најтраженији дериват, а нафта је постала и стратешки војни ресурс, што се показало кључним у оба светска рата. Историја 20. века обележена је периодима релативно стабилних цена, али и великим кризама.

Прва велика нафтна криза избила је 1973. године, када је Организација арапских земаља извозница нафте (OAPEC) увела ембарго земљама које су подржале Израел у Јомкипурском рату. Цена нафте је преко ноћи скочила четири пута, изазвавши глобалну рецесију и јасно показавши да је нафта постала моћно политичко оружје.

Данашње бојиште: Ормуз, санкције и енергетска транзиција

Криза у Ормуском мореузу, кроз који пролази око петине светске нафте, ескалирала је након почетка рата изазваног америчко-израелским нападима на Иран у фебруару 2026. године.

Техеран је потом ограничио и контролисао саобраћај кроз мореуз, што је довело до наглог раста цена нафте, при чему је Брент (енгл. Brent crude) је један од главних светских референтних типова сирове нафте – односно „стандард“ по коме се одређује цена нафте на глобалном тржишту, премашио 110 долара по барелу и у појединим тренуцима достигао око 125 долара.

Овај поремећај, уз већ постојећи рат у Украјини, довео је до парадоксалне ситуације. Да би стабилизовала тржиште, администрација председника Доналда Трампа је у марту 2026. привремено ублажила део санкција на руске енергенте, што је допринело наглом расту прихода Русије од извоза нафте и гаса, који су достигли највиши ниво у последње две године.

Актуелизација нуклеарне енергије

У међувремену, азијски гиганти попут Кине и Индије искористили су ситуацију да појачају увоз руске нафте.

Истовремено, енергетска нестабилност поново актуелизује нуклеарну енергију као алтернативу, сектор у којем је Русија, кроз „Росатом", такође један од кључних глобалних играча, стварајући нове облике дугорочне зависности.

Историја коришћења нафте је прича о људској ингениозности, економском напретку, али и о сукобима и борби за моћ. Од првих лампи на керозин до данашњих сложених геополитичких игара, „црно злато" наставља да обликује наш свет.

Иако се назире крај нафтне ере, тренутна криза показује колико је дубоко овај ресурс и даље уткан у темеље глобалне економије и политике, чинећи транзицију ка новим изворима енергије још изазовнијом.

Од Предузeћеа за истраживање и производњу нафте у Зрењанину до НИС-а

У Србији је експлоатација нафте започела у 20. веку. Историја данашње Нафтне индустрије Србије започела је 10. фебруара 1949. године када је одлуком тадашње Владе Федеративне Народне Републике Југославије основано Предузeће за истраживање и производњу нафте са седиштем у Зрењанину. Овај кључни корак означио је почетак систематског развоја енергетског сектора, а предузеће је већ неколико месеци касније забележило свој први велики успех откривањем гасног поља код Велике Греде.

Након пресељења управе у Нови Сад 1953. године, организација добија препознатљив назив „Нафтагас" под којим ће деценијама пословати као гигант југословенске привреде. Тек каснијом реорганизацијом и спајањем са другим енергетским субјектима почетком деведесетих година прошлог века формирана је јединствена компанија која данас носи име НИС.

Иако никада није била велики произвођач, Србија је деценијама одржавала значајан ниво домаће производње, уз кључну улогу рафинерије у Панчеву, али је временом постала снажно зависна од увоза. Данас се чак 75 до 80 одсто нафте обезбеђује из увоза, пре свега из Казахстана, Ирака и других алтернативних извора, док је увоз из Русије значајно смањен услед санкција и геополитичких околности.

Актуелна глобална криза, укључујући поремећаје у Ормуском мореузу и раст цена нафте, додатно појачава ризике за снабдевање и стабилност тржишта. У таквим условима, енергетска безбедност Србије све више зависи од глобалних токова и спољнополитичких кретања, што је чини осетљивом на сваку нову кризу на светском тржишту енергената.